BOŽIDAR VASILJEVIĆ

Rođen je 1951, u Jasenovu. Objavljuje poeziju, aforizme i kratke priče. Dobitnik je prve nagrade Književne omladine Srbije - Aranđelovac i nagrade Pero resavske škole na međunarodnom festivalu poezije Slovo ljubve - Despotovac, Manasija.
Poezija B. Vasiljevića prevođena je na italijanski, rumunski, engleski, švedski i mađarski. Proza prevođena na rusinski. Zastupljen u antologijama za decu i odrasle.
Knjige poezije: Crne kapi, 1991; Raščinjeni anđeo, 1993; Klošarkin ples, 1994; Lov na kosmičke strune, 2001; Izabrane i nove pesme, 2004.
Kratke priče: Večni zagrljaj, 2000; Zlatno raskršće, 2002.
Knjige poezije za decu: Pesme za decu i mame, 1995; Životinjski svet Srbije, 1995; Do neba tri, 1997; Hoću da budem nešto, 1997; Zaljubljeni dud, 2000; Svaki čas je sreća, 2003.
Živi u Beogradu, kao samostalni umetnik. Upravo završava svoj prvi roman.


PROLEĆE KOZARA LAVRENTIJA


 

NA GROBLJU

Od kada je Drnda umro, Drnka odlazi na njegov grob svake večeri. Već treći dan od njegove smrti, a njena tuga ne jenjava. Čim završi kućne poslove i namiri stoku, uzme flašu cujke, stavi žar u kadionicu, tamjan u džepče od tkanica i pravo na groblje. Prosto leti preko njiva da se sretne sa svojim Drndom. Jeste da se on ne pojavljuje onako kako bi ona htela, ali to njoj ne smeta toliko da ne bi opet išla.
Čim okadi grob, kružeći oko njega, pošto uspostavi mirisnu vezu s pokojnikom, sedne na svežu humku, nasloni se obema rukama na nju, i počinje da nariče.
Nariče tako tužno da ječi celo polje.
Blago Drndi kad ga žena toliko žali – kažu ljudi.
O, Drndo, Drndo, zašto me ostavi, crni Drndo! – zaječi prvo tiho žalosna žena.
Zašto me ostavi da se sama mučim? Crna ti ja! Ko će njive da mi ore, ko će žito da mi seje? – zakuka Drnka jače, kad tuga provali iz nje.
Ko da kosi, ko da plasti, snago moja? – zapeva sve glasnije.
Dok Drnka zapeva, odnekud iz groblja pojavljuje se kršni, mladi, rutavi, ritavi čovek s motičicom. Gleda u Drnku koja raširenih nogu prema zalasku sunca jednako nariče. Zatim zbunjeno prilazi i seda tik ispred njenih nogu.
Drnka naspe rakije: - Popij za dušu Drndinu. – kaže i pruža čašu, koja se preliva.
NJemu za dušu, nama u gušu. – kaže Kane, i krsti se.
Kane čisti korov na groblju. Radi i po kućama za hranu i piće.
Kane je priglup, jer ga je otac ubio kurcem u glavu još dok je bio u stomaku. – kažu zluradi.
Zato ga služi druga glava. – vele pakosni.
Tešitelj udovica – nastavljali su, podsmevajući se i zavideći mu istovremeno.
Drnka i Kane zatim ispijaju drugu rakiju, pa treću...
Nemoj da si tužna. Ja ću Drndi da trebim korov – kaže Kane.
Kad je sunce nestalo iza šuma i brda, Kane primeti kako rumenilo nestaje istovremeno i na nebu, i pod Drnkinom suknjom.
Smrklo ti se pod suknjom – iskliberio se prema Drnki.
U daljini su se čuli večernji psi.
Okolo se čulo opojno zrikanje zrikavaca.
Zatim Drnkino jecanje. Prvo tiho, dok ubrzo nije počela da zavija iz sve snage, kao da se odaziva svim psima istovremeno.


KAKO JE TREBITELJ KOROVA POSTAO NJEMO – NJEMO


Sakriven iza spomenika, Điđi je gledao kako trebitelj korova teši mladu udovicu Drnku odmah pored sveže humke njenog, isto tako svežeg, trodnevnog ukopljenika, muža počivšeg, Drnde, kome je obraz za života čuvala, za njim čitava tri dana neutešna bila.
Gledao Điđi, pa se dosetio.
Samo što je Drnka spustila suknju, pokupila kadionicu, praznu flašu, poljubila krst i otišla žurno, Điđi je iza spomenika izašao pred trebitelja korova i tešitelja udovica.
Ako daš da ti ga aknem, neću reći pokojnom Drndi da si mu rokao ženu – rekao je Điđi.
Ritavi trebitelj i tešitelj je samo mutavo kazao: «NJemo, njemo...», obnažio zadnjicu i istrtio se. Uhvatio ga je paničan strah da bi pokojnik mogao da se rasrdi na njega i da ga vija po groblju, pa mu je trćenje sa živim čovekom izgledalo manje opasno.
Gledala sve to Drnkina svekrva, koja je izašla na groblje da vidi što joj snajke nema. Gledala pa se dosetila.
Ako mi ga malo ne staviš, reći ću Drndinom ocu da si mu opalio snajku, pa će ti sačmaru opaliti u zadnjak.
NJemo, njemo... – rekao je preplašeni čovek, i stavio ga malo Drnkinoj svekrvi.
Naišao je Drnkin komšija Muša, pa se dosetio.
NJemo, njemo... – čulo se opet.
Na nebu su treperile uzbuđene zvezdice. U obližnjem potoku treperili su žapci. Izdaleka dopirala je rika goveda.



NJEMO – NJEMO POSTAJE DVORUKI MAJSTOR


Od one vedre noći sa mesečinom i zvezdicama koja je povremeno bila oblačna, stoga i tamna i mračna kada bi mesec zašao za oblake, Kane ne samo da je postao NJemo – NJemo, pošto je pod pretnjom karao i pod drugom vrstom pretnje bio karan, i od tešitelja udovica postao dvopolno biće, nego se i sve drugo u njegovom životu promenilo.
Od te noći njegove potrebe su se izmenile. I on nije više bio zadovoljan kada bi utešio nekoliko žena, nego je osećao neodoljivu potrebu da bar jednom – dvaput zadovolji i zadnji deo svog bića. Pošto nije uvek mogao da nađe dovoljno prednjih i zadnjih partnera u istom danu, zadovoljavao se ručno. Ali ne kao svaki normalni drkadžija koji je ili levičar ili desničar, nego je to morao raditi obema rukama istovremeno, tako što bi desnicu upotrebio za šetanje kožice na glaviću, a levicu bi stavljao sebi, pozadi, u rupicu.
U početku je to radio dosta nespretno. Ali, kada se izveštio, obavezno bi svršavao najmanje dva puta istovremeno: i spreda, i pozadi. I nije mogao znati koje mu je svršavanje donelo više užitka, da li ono spreda, ili ono pozadi.
«Dvoruki majstor», kako su ga od tada nazivali, nije više zadovoljavao samo udovice, već je to činio i sa starijim bračnim parovima.
Starije udate žene bi dobile ono što im je bilo potrebno, a njihovi matori muževi bi zadovoljili svoj muški ponos time što su na licu mesta odpozadi trtili karatelja svoje žene.
U svakom slučaju, život im nije prolazio uludo, u godinama kada se on sve manje naziva životom, sve više starošću.



BICIKLISTKINJE


Ono ludilo koje počne da hvata muškarce kada im oko gornjeg i donjeg nosa počnu da izrastaju paperjaste dlačice izgleda da je uhvatilo i mene.
Išao sam u sedmi razred, u susedno selo, sedam kilometara udaljeno. U povratku iz škole često sam se pridruživao grupi od sedam devojaka sa farme svinja «Napredak».
Jedan deo puta uzbrdicom gurale su bicikle i pričale masne priče. Pošto se, zanete u svoje priče ,nisu obazirale na mene, ja sam u jednom trenutku osetio želju da nešto kažem.
Nisam bio potpuna neznalica, jer sam se naslušao muških priča te vrste, pa sam smatrao da mogu da se uključim u razgovor.
Kao što su odrasli muškarci bili nadmeni i gledali na mene sa sprdnjom ukoliko bih pokušao nešto da kažem, kada su takve priče pričali, tako su i devojke, još posprdnije, dočekale moje utrpavanje u priču.
Šta ti hoćeš? – iskezila se debeloguza Sofija. – Tvoj nije veći od prsta. – nastavila je, ispruživši prema meni pesnicu sa podignutim srednjim prstom.
Ostale devojke su se zakikotale.
Meni treba ovakav – obrušila se na mene Sofija i zgrčila ruku u laktu. – Konjski!
Osetio sam kako se odjednom sav smanjujem i tonem u kaldrmu.
Pomislio sam, ipak, kako moj nije baš toliko mali, kao njen srednji prst, ali da će mi ikada izrasti kao pola njene ruke, to mi je izgledalo nemoguće.
Poželeo sam tada da prestanem da rastem i ostanem zauvek dečak. Ali, kada sam pomislio kako moje školske drugarice brzo krupnjaju, uplašio sam se.
Nadao sam se da mojoj najlepšoj, najdražoj školskoj drugarici Živkici neće biti potreban velik kao pola ruke.



MLEČIKA


Ispričao sam svom drugu Medi bolnu priču sa biciklistkinjama. Pred njim se nisam stideo, jer smo se merili, i znao sam da njegov nije veći od moga.
Ne brini – rekao je Meda spremno. – Znam šta treba da uradimo da nam brže raste.
Otišli smo na livadu i nabrali mlečiku.
Cedio je beli sok mlečike u šaku. Bio je gust, lepljiv kao smola. Nacedio je skoro punu šaku soka, jer je hteo da mu što pre i što više izraste.
Nisam imao poverenja u čudotvornu mlečiku za brzi rast, pa se nisam usudio da se namažem, kao što je on to obilno učinio.
Kada je moj dovitljivi drug posle mazanja otišao, ipak sam se uplašio: bila je strašna pomisao da će sutradan njegov biti veći od moga. Imati manji čak i od Mede – strašno.
I bio je veći.
Bio je sigurno duplo veći.
Bio je crven i nabrekle glavice, velik kao taluska od omanjeg klipa kukuruza.
Ali Meda je bio uspaničen. Samo što nije kukao od bolova.
Lekar mu je prepisao neku mast protiv bolova. I za brzo smanjivanje.
Bio je srećan kad mu se posle nekoliko dana smanjio.
Bio mu je opet mali kao moj.
Moraš biti strpljiv – rekao mu je lekar. Kada budeš izrastao kao konj, imaćeš veliki kao konj. I ne slušaj šta kobile kažu.
Lažu kobile – prolazilo mi je kroz glavu.
Sigurno lažu, ohrabrivao sam se dalje.
Ali zašto ih lekar naziva kobilama?
Nije im valjda ipak potreban konjski?

 

Copyright © by Božidar Vasiljević & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.

Nazad