SAŠA JELENKOVIĆ

Pesnik, rođen 8. avgusta 1964. godine u Zaječaru. Diplomirao na grupi za opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Bio je urednik za poeziju u "Književnoj reči" i "Reči", i sekretar redakcija u časopisima "Istočnik" i "Poezija" od 1992. do 1999. godine. Objavio knjige pesama: Neprijatna geometrija (1992), Ono što ostaje (1993), Heruvimske tajne (1994), Kraljevska objašnjenja (1998), Knjiga o srcu (2002), Elpenorova pisma (2003), Elpenorovo buđenje (2004) i Gibraltar (2005)
Dobitnik je književnih nagrada "Matićev šal" (za knjigu Neprijatna geometrija), "Milan Rakić" (za knjigu Ono što ostaje) i "Vasko Popa" (za knjigu Knjiga o srcu). Dobitnik stipendije iz Fonda ''Borislav Pekić'' za 2005. godinu. Pesme su mu prevođene na engleski, nemački, francuski, italijanski, rumunski, kineski, slovenački i objavljivane u inostranim časopisima i antologijama. Živi i radi u Zaječaru kao direktor Matične biblioteke "Svetozar Marković". Član je Srpskog PEN centra i Srpskog književnog društva.


 

 

 

Elegantni trgovci i diskretni graveri

Prodavali su me na svakoj raskrsnici,
kao da trguju pergamentom, šminkom,
kavijarom, žicama za lautu,
praškom protiv svraba –
svakom su me zaludniku pokazali.

I živi onda ponuđen, a neplaćen,
otkupljen i nepreuzet.

Tako je kad ne znaš svoje mesto.


Saplitanje o...

utvare i kovače, tamničare i druide,
vodeničare i zidare, sumnjala i smutljivce,
gadljive i nežne, plivače i galiote,
orače i pacolovce, dekartovce i montenjiste,
tramvajdžije i kabaliste, splavare i manekene,
gardiste i žandare, tkalje i vezilje,
polifeme i minotaure, čizmaše i podrumare,
fetišiste i zlatare, potpisnike i prozvane,
usukane i raspričane, zaobiđene i probodene,
nagažene i zagrcnute, mlitave i promukle,
neuke i prikrpljene, probuđene i nestrpljive.

Tako je kad slušaš doboš po kojem niko ne udara.


Četrdeset

Ruke sam oprao peskom, po kojem niko nije
crtao krugove, pisao o iščekivanju, niti raširenih
ruku trčao u susret suncu. Niotkud milosti, svet je
pun pomirenih sa sudbinom, i nema nestrpljivih.

Vreme za odlazak se približilo, drhtavica i ledeni
dah, četrdeseto sam putovanje započeo.

Otkrivajući ko je sve bio tamo gde nisam bio,
sve sam manje siguran da nisam bio tamo gde sam bio.


Grad naglih pokreta

Izmiču saznanja o taloženju hrane i iluzija,
a množe se pisani dokazi protiv mojih poroka
ali i vrlina, kao da je lako naći čoveka nalik sebi,
a od sebe goreg. Onog koji neće poći sa mnom.

Ništa od čitanja, ništa od dopuštanja i preokreta,
govori se bez obnavljanja, obnavlja bez ushićenja,
otvara i povlači, nikada ne pristaje, ako se koleba
tada prestaje kretanje od Elpenora do Elpenora.


Beskonačni razgovor

Devojčica broji zlatnike na podu i sanja
o onima koje broji izvesni gospodin
iza izmišljenih predela o kojima mašta
noćni čuvar u kovnici novca usred grada
što se nalazi u knjizi o zlatu u istoriji Evrope.

Neka ovo bude igra uvek već nestrpljivih,
odlaganje komedije, turnir u pustinji.


Prava vatra i veštački dim

San je pastira da postane car:
nestrpljenje usporava mu dane.

San je cara da postane bog:
nestrpljenje ubrzava mu smrt.

Grozničav razum, hladan duh:
san je boga da bude nestrpljiv.


Ako nešto cenim, ne znači da tome hrlim

Bio sam ukraden i bio sam sačuvan,
bio sam neoprezan i bio sam učauren,
zaobilazio sam, presretao, preskakao,
rođen pre rođenja, umro pre smrti,
Elpenore ne pišem, oni pišu mene –
veslači ka Efesu, privilegija rizika,
vodopad, akvadukt, apokrifna apoteoza.


Vi nestrpljivi, znajte, nestrpljenja nema!



Privilegija rizika

Plutao sam i čudio se plutajućim svetovima,
i molio se: razdvoji me da bih se u sebi spojio
sa nikada do kraja svojim, odmetnutim delom sebe,
da bih progovorio o gubitku sebe u Elpenoru,
kada neće ostati ništa osim ravnodušnog,
savitljivog, podatnog tela bez tela.



Mrtav među živima

Sve staro ponovo je novo. Svađa me udaljava
od oca koji stvara i vodi ka sinu koji organizuje.
Ako se pokrenem neću se zaustaviti, ako zastanem
pomisliću da sam okončao nestrpljivo osvrtanje.

Samoubistvo svoje svako pod jastukom čuva.
Neko to naziva patnjom, a neko potragom.

Sve staro ponovo je novo. Ako mi pruže ruku
tražiću objašnjenje, ne mogu da čekam,
treba pronaći sliku koja je slika poslednjeg sveta.


Najtiši čas

I samo što sam prionuo na pisanje pisama,
o kojima znam da moraju biti neistinita,
jer haos možeš prevariti samo lažima,
kada reči postanu kamenje
po kojem gaziš preskačući reku,
shvatih da nemoguće je preživeti
pomirenje sa samim sobom.


I bilo je

I bilo je i nije bilo.
I sećam se i ne sećam se.
I otišao sam i nisam otišao.
I zadržali su me i nisu me zadržali.
I odustao sam i nisam odustao.
I počelo je i prestalo. I podvojenost.
I uzmicanje. I razmena. I ravnodušnost.
I obnavljanje.

Ovo je nestrpljenje kojim ti se pretilo.

Ovim su mi nestrpljenjem pretili.

 

Copyright © by Saša Jelenković & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.

Nazad