Ako se ne varam, bilo je to 1984. Nakon premijere drame jednog autora sa Balkana u Trycicle teatru u Londonu – koja je inače bila grozno mlako izvedena, tanka, poprilično besmislena i dozlaboga diletantski režirana i odglumljena – sedeli smo u restoranu La Cloche i razgovarali o razlici između našeg, balkanskog, i zapadnoevropskog kulturnog mentaliteta.

Uglavnom, svi smo se složili da naše, balkanske umetnosti, a naročito pozorište, radio, film i, na kraju krajeva, književnost imaju jedan specifičan bouquet, iste tokove, iste načine... Tokove i načine često nerazumljive ljudima koji potiču iz drugih kulturnih sredina. Naravno da smo tada pod ''balkanskim'' mislili na sve južnoslovenske književnosti, kao i na grčku, albansku, romsku, rusinsku, slovačku književnost, uz dodatak rumunske, južnomađarske, turske... Radi se o jednom veoma karakterističnom mentalitetu koji evidentno povezuje pisce sa ovih prostora.

Tad sam predložio da zajedničkim snagama osnujemo časopis „Balkanski književni glasnik'Poluostrvo – Полуострво – Poluotok – Полуостров – Félsziget – Xερσόνησος – Gadishull – Peninsulă – Yarimada – Peninsula – Péninsule…’“ koji će pratiti tokove naše savremene literature i predstavljati je i okruženju i svetu. Na žalost, to se nije dogodilo. Usledile su gadne i grozne godine. Nakon svog ovog vremena, ja sam jedini od petorice prijatelja što su sedeli u najboljem francuskom restoranu u Londonu (čiji je vlasnik, inače, Kraljevčanin) koji je ostao živ. Za sad.

Neke su progutale godine, neke bolesti, a vele mi da je jedan književnik koji je te večeri sedeo zajedno sa nama u restoranu La Cloche čak umro od gladi za vreme bombardovanja Sarajeva.

Dvadeset godina docnije, 2004. u Opatiji se sastala grupa mladih ljudi koja je podržala naše prvobitne stavove o osnivanju Balkanskog književnog glasnika i – prionula na posao.

Krajem ove, 2005. godine, u Bitef Art Cafeu u Beogradu održan je prvi sastanak beogradske redakcije Balkanskog književnog glasnika. Potom su oformljene regionalne redakcije koje prikupljaju tekstove pisaca koji žive ili potiču sa njihovih područja. Osim autora koji žive na Balkanu, u BKG objavljivaćemo i one koji – privremeno ili stalno – žive u inostranstvu, a potiču odavde.

***

Godinama smo se trudili da od našeg poluostrva napravimo ostrvo, i to ne obično, već pusto ostrvo. Na njemu – iako je ''pusto'', jasna stvar, žive neki urođenici, ali svi su se posakrivali u svoje kolibice od pruća i blata, ogradili se tarabama od kolja, pripremili šančeve, vrelo ulje, praćke i kamenice za putnike – namernike...

Vreme je da se to promeni.

Na kraju krajeva, svi mi, okupljeni oko Balkanskog književnog glasnika se bavimo najlepšim poslom na svetu – literaturom. Red je bar da znamo šta i naši susedi koji dele isti zanat, istu muku i istu ljubav i strast rade.

Jedino na taj način možemo da od našeg ''pustog poluostrva'' napravimo potkontinent.

Dakle, pred vama je nulti, probni broj Balkanskog književnog glasnika „Poluostrvo – Полуострво – Poluotok – Полуостров – Félsziget – Xερσόνησος – Gadishull – Peninsulă – Yarimada – Peninsula – Péninsule…“

BKG će, koliko god to bude mogućno, izlaziti dvomesečno – na žalost, za sada samo u elektronskoj formi, na adresi http://www.glasnik.org i http://www.balkanwriters.com/index.htm – i donosiće priloge najznačajnijih savremenih autora iz našeg regiona, kao i važnih pisaca iz celog sveta - posebno onih književnosti koje ne poznajemo najbolje. .
Nadamo se da ćemo jednog dana imati i štampanu verziju Balkanskog književnog glasnika, ali, bojim se da je o tome još uvek rano govoriti.

Čitajte nas.
Javite i svojim prijateljima da postojimo.

Naravno, svoje tekstove, kao i primedbe i sugestije možete dostaviti na adresu redakcije koja je navedena u impressumu.

Dušan Gojkov
Glavni i odgovorni urednik BKG
Beograd, jesen, 2005. godine.

 

Nazad