BOŽIDAR VASILJEVIĆ

Rođen je 1951, u Jasenovu. Objavljuje poeziju, aforizme i kratke priče. Dobitnik je prve nagrade Književne omladine Srbije - Aranđelovac i nagrade Pero resavske škole na međunarodnom festivalu poezije Slovo ljubve - Despotovac, Manasija.
Poezija B. Vasiljevića prevođena je na italijanski, rumunski, engleski, švedski i mađarski. Proza prevođena na rusinski. Zastupljen u antologijama za decu i odrasle.
Knjige poezije: Crne kapi, 1991; Raščinjeni anđeo, 1993; Klošarkin ples, 1994; Lov na kosmičke strune, 2001; Izabrane i nove pesme, 2004.
Kratke priče: Večni zagrljaj, 2000; Zlatno raskršće, 2002.
Knjige poezije za decu: Pesme za decu i mame, 1995; Životinjski svet Srbije, 1995; Do neba tri, 1997; Hoću da budem nešto, 1997; Zaljubljeni dud, 2000; Svaki čas je sreća, 2003.
Živi u Beogradu, kao samostalni umetnik. Upravo završava svoj prvi roman.


MIRIS KOLAČA


  Zaborav

Moj bolesni pas
ode u travu i pase
zavisno od boljke pase
tačno određenu travu
na način kako samo
nepojmljiva mudrost
može da pase

mora biti da sam gluplji
od svog psa
jer ni kijavicu ne umem
da izlečim

ili će biti da sam
zaboravio da znam
tako da ovde nije reč
o neznanju
nego o zaboravu
u koji je zabasao moj život

biće da to i nije život
dok ne naučim
dok se ne setim ponovo
kako se pase


Ući ću u tebe kao miris kolača

Ući ću u tebe kao miris kolača
lagano kao lopov uvući ću se
tako da dugo nećeš znati
razliku između dodira vode i žeđi
i tutnjave nosoroga
koji u besomučnom trku
na vrhu roga nosi
belinu svanuća


Čim pomislim na tebe

Čim pomislim na tebe
odmah znam koliko je
glupo ići na Mont Everest
a ne poneti ćebad i šator
i roštilj i ćumur
i veliko bure piva
i konjetinu
jer stvaranje potomstva
zahteva podrobne pripreme
pogotovo ako se to dešava
u uslovima kad može da naiđe
veliki jeti i zabrunda
neku totalnu pesmu
na jeziku jetija
a mi počnemo da se prepiremo
je li to muški ili ženski jeti
i udvara li se tebi ili meni
a moraš priznati da je svađa ugodnija
ukoliko si toplo ušuškana
i posle dobre konjetine
pivo curi i sliva se
prema mestu odakle će se
pojaviti naš sin


Proleti anđeo

Proleti anđeo
pomislim ti si
ustanem stavim kafu i čaj
otkuda znam šta anđeli piju
a i navike se menjaju
evo čak i ja počinjem da verujem
anđeli se u vrapce pretvaraju
mada to mislim i nije neka
mnogo uspešna transformacija
ali uzbudljivo je to
ta mogućnost da vrabac sleti
i kljuca sa dlana
izazivajući erupcije i tutanj
i plimu i osećaj
da se baš tada dok kljuca
začinje kosmos
beskrajnom silinom


Poodavno skačem sa trećeg sprata

Poodavno skačem sa trećeg sprata
ali me oprugica uvek
cimne unazad
da cereći se zadovoljno
nastavim svakodnevni napor
jedenja šargarepe i povlačenja vode

gotovo sigurno znajući
ukoliko bih uspeo da skočim
veličanstveni pauk bi ispleo mrežu
u trenutku dok propadam
ka daljoj konačnosti
i zadržao me
na popravnom ispitu

jer ne može se pobeći
čak i kad se načas učini
ne može se pobeći
iz velikog programa


Okrećem se prema zidu

Okrećem se prema zidu
zauzimajući ugodniji položaj
za put u ništa

onda pretpostavim
da bi moglo biti lakše
ukoliko sam okrenut
na suprotnu stranu
u čekanju da me obuzme
poslednja lenjost

nekad je sve veoma lagodno
stvari idu same od sebe
nije potrebno činiti ništa
da bi bio srećan

ali već u sledećem trenutku
ugledaš koliko je to stravično
usamljen predeo

veoma udaljen od ma čega
na šta bi se oslonio


Zakačila se

Zakačila se jutros moja duša u granju
i zuri
u mene čini mi se baš u mene
zuri
vidi da sam srećan
što je malo odlepršala

i sam se čudim kako je lagodno
biti malo bez duše

ustvari to je samo jedna od mojih duša
mogla bi još koja da odleprša
možda bi bilo još ugodnije

pogledaš u žbunje
puno duša leprša
pogledaš u sebe
velika ugodnost

kao ona praznina što obuzme brod
kada ga svi napuste
a on plovi


Svet je skoro potaman

Svet je skoro potaman
treba samo malo strpljenja
jer i najgori život ode
a najbolji život ako i ne dođe
vredelo je čekati
zbog njegovih visokih vrtova
možda ne privlačnijih od bašte
u kojoj povijena seljanka plevi luk
ali visokih vrtova u kojima postoji mogućnost
da budeš nešto drugo
ostajući u svakodnevnoj košuljici


Kada odeš prva žena ličiće na tebe

Kada odeš prva žena ličiće na tebe
i druga žena ličiće na tebe
i stota žena
i stoti moj život ličiće na tebe
kako to misliš da odeš
a da mi sebe celu ostaviš
u svemu uokolo


Gledam svoja dva sakoa na vešalici

Gledam svoja dva sakoa na vešalici
uđe u jedan gospodin Bog i kaže
ustani iz svoga očaja
ne možeš tek tako da umreš
hajde prošetajmo
sunce trava i ptice su napolju
postoji uvek mogućnost da se desi nešto
što je i meni nepojmljivo
biti bog kome je sve poznato užas je
evo uzeću tvoj oblik i tvoj sako
šetaćemo kao dva Božidara
a svet neka se iščuđava
kako se bogovi lepo zabavljaju


Oko je prostranije od neba

Oko je prostranije od neba
inače kako bi nebo stalo u oko
ptice zvezde i Bog koji se u svemu smestio
sve što u treptaj oka može da stane
sve je to manje od čoveka
čak i od onoga
što bez prebijene pare u džepu
šeta pijacom između prepunih tezgi
i šapuće
smrt je tako minijaturna
u svaki želudac može da stane
smrt je toliko minijaturna
može sav moj život da pojede
ako je nečim ne nahranim

 

Copyright © by Božidar Vasiljević & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.

Nazad