DAMJAN PEJOVIĆ

Rođen 01.05.1977 u Beogradu. Osnivač književnog društva “Dimitrije Tirol”, mladih pisaca Srba iz Rumunije 1995. godine. Objavljuje pesme u zbirci “Ninuli ne bih ćutnju oprostio” koja se pojavljuje 1999. godine. Objavljuje priče i pesme u novinama: “Naša reč”, “Književni život”, “Književna reč”, “Zeleni konj”. Trenutno se bavi privatnim poslom i uređivanjem književnog fanzina “Zeleni konj”.


 

JA PA JA

Nimalo me ne čudi što mi se svi dive. Gade mi se svi ti hibridi. Hm... hibrid, to je biće stvoreno tuđom rukom ili tuđim umom. Neko će kasnije izjaviti da je tu preskriptivnu definiciju izneo neki mislilac pre koju hiljadu godina. Neverovatna drskost, kao i uvek.

Gledam te slavne kreature iz prošlosti i još uvek se čudim smelosti da moje na genijalnosti pripisuju svoje ime. Perfidna djubrad, pokrali mi misli desetinama vekova ranije kako ih ne bi mogao optužiti za podvalu. Ko im je dao to pravo! Onda neko očekuje da se ne ljutim. Eto, svi nešto laprdaju o moralu (pogotovo izumreli stari filozofi iz Grčke transformisani u misaone lopove) a vuku slavoljubive i nepoštene poteze. Ta drskost više se ne može izmeniti, utvare se previše osiliše. Podlaci jedni! Divljaci i propalice, stalno mi podvaljuju! Uhode me bolesnici pa prepisuju moje velike misli. Nekada sam im se divio, skoro prošlost me je razočarala. Šteta što se od nje gradi vreme... Uostalom, sve što sam pročitao deluje mi kao da sam ja napisao. Drugog objašnjenja nema, skoro sam shvatio (začuđujuće koliko mi je trebalo s' obzirom na monstruoznu kolosalnost moga uma) da sam ja svi veliki ljudi od postanka ove kukavne planete. Sad se svi oni u meni nalaze. Niko, osim, podrazumeva se, mene, ništa novo nije rekao. Ja sam oratorijum genijalnosti! Velika imena prošlosti u mom duhu riču pa samo zbrku unose. Kad nikog nema ja sam gazda.

Nema sumnje da sam bolji od ostalih, i sami priznaju. Eto, pre nekih tri meseca napisao sam pričicu, onako ko od šale, dugu dve i kusur strane. Reč je bilo o nekom drzniku koji je ponizno zatražio da mu otkrijem svo znanje ovoga sveta. Reče da je sve to nekako jednostavno i da je siguran da postoji reč, misao koja celokupnu istinu povezuje u nekakav kvadrat. Činjenicu po činjenicu mrzi ga da proučava jer bi sa tim izgubio za svet dragoceno vreme. Rekoh mu da me sreća tih bednika ne zanima a on opet po starom. Hoću sve i hoću sad. Odjednom, razumete. Naglasih da je lenština i nekako ga skinuh sa grbače. Kakva istina, kakvi bakrači. Ljudi veruju u ono što žele. I ako čuju bezbroj verzija, ocene da je njihova vera idiotluk, prihvate argument koji im odgovara. Preuzimaju ga kao ključni a ostale kao budalaštinu, licemerije, podlost, jevrejsko zlo i Djavo bi ga znati šta još. Nije to loše ako tebe slušaju. A ja sam verovatno jedini čije reči neopozivo prihvataju, nego nešto izbegavaju da priznaju. Moglo se to primetiti nakon što su ulizice koje se muvaju oko mojih stopala pročitali priču. Jasno videla zavist u njihovim očima. Direktna priznanja isprva su pokušali da izbegnu. Očajnički su pokušavali da ospore oreginalnost ideja i stila spominjući neke istoriske malenkosti koje su se transformisale u malecke sive ćelije moje veličanstvenosti. Kolena im klecaše, brade podrhtavaše prilikom čekanja reakcije. Nakon kratke rasprave, pod uslovom da bi se to uopšte moglo nazvati raspravom pošto su se trudili da budu što ponizniji dok sam ih gorostasno sekao visprenom jezičinom, je ponovo ispalo da sam u pravu. Behu prinuđeni da po ko zna koji put priznaju moju genijalnost. Nešto su se čudno tada smeškali. Poplašio sam ih optužbom za uvredu. Skrušeno su se izvinuli tražeći opravdanje u pogrešnom obrazovanju. Tako sam ih tada poplašio da se više nisu pojavljivali na mojim vratima. Umesto njih došao jednom je poštar sa pismom iz klinike dušeno bolesnih sa molbom da dodjem na razgovor. Pretpostavljam da im je trebla pomoć.

Inače obožavaju da me slušaju. To im se toliko sviđa da sam izgubio užitak da govorim. Skupljali su se ispred kuće skandirajući – »Živeo«, »Govor«, »Dole vlada«, »Otpor« i slično. Zadnji put mi se smučilo da uživam u njihovom razočarenju što im ne ispunjavam želju da ih mudrosti proučavam pa pozvah miliciju rekavši da se skupila neka bagra koja bez ikakvog razloga želi da me linčuje. Valjda su nasrtljivci nestali pre dolaska milicije pošto sam morao da platim kaznu što sam slagavši izvrguno potsmehu organe reda.

Pored toga što su prostaci još su i škrtice. Nemam ništa protiv da savetujem ljude, i onako to stalno radim. Budim im želju za životom, vadim ih iz bezizlaznih situacija, tešim ih visprenošću. Jednom rečiju stavljam ih na noge koje do malopre nisu imali. Al' pare za to neće da daju. Od kad sam istakao tablu - SLUŽIM ZA NOVAC, nisu se više pojavljivali. A tad bi svi bili zadovoljni. Harms je u pravu, ljudi su glupi.

Eh, da barem samo oni iz prošlosti kradu genijalne proizvode moga uma bilo bi dobro. Eto na primer onaj gospon Nj. ko papagaj ponavlja ono što sam u mladosti govorio. Šta ću mu ja kada kaska koju deceniju iza mene. Često ga viđam kako se mota oko mojih nogu pa čim nešto izgovorim, pomno me saslušavši sve zapisuje u notes crvenom hemijskom. Sutra ga vidim kako se šeta čaršijom ponosno iznoseći moje modrosti. Ništa mu to ne vredi, samo budale mogu misliti da ih je on smislio. Šta god da vam kaže možete biti sigurni da sam nekada rekao Ja. I pored sve njegove niskosti jedini je koga poštojem zbog nepokolebljive odanosti mojim mislima. Ja sam u pravu što neopozivo nosi na umu. Jednom sam mu, bez zlih namera, napomenuo da su mu cipele demode. Već sutradan se pojavio sa novim, tad se lepo moglo videti da iznad svega uvažava moj ukus. Pametan je on.

Sve više uživam u sebi. Kad-kad uhvatim se kako se pred ogledalom divim toj smirenoj lepoti. Nažalost skoro mi je medicinska sestra skinula ogledalo iz kupatila, doktor je rekao da loše utiče na moje duševno stanje, šta li je pod tim mislio. Moje duboke oči, ko ulične lampe u grešnoj noći, zrače takvom plemenitošću da primoravaju prisutne na izlazak iz oklopa i iznošenje prljavog veša duše. A slatke male uši toliko cene da ih sa većim užitkom posmatraju od Dalijevih slika. Redovno zasenjuju uši retkih gostiju pa se vidi da se osećaju podređeno. To mi se nekako dopada! Nos, taj skladan nosić pretstavlja najljupkiji deo ove inspirativne glave. Dodeljuje detinju razdraganost svakome ko je potraži. Duše nam se neko vreme raduju, anđeli su zadovoljni, pa dođe kraj poseti.

Glasovi pomrlih mudraca sve su glasniji. Graja je toliko glasna da mi krcka mozak kao da se neko heftalicom igra u mojoj mudroj glavi. Tada glasno plačem lomeći od paklenog bola bele stolove od iverice i ostalo pokućinstvo dnevnog boravka. Smiraj donosi tek spretna medicinska ruka sa inekcijom morfijuma. Toplo je pod bolničkim kajišima.


08. 10. 2001 Temišvar


KULIRANJE

U pozorištu, iza kulisa, tri osobe su komunicirale. Dve od njih bile su muškog pola, a jedna ženskog. Jedna muška osoba u slike je oblačila misli o Harmsu. Druga muška osoba je bez valjanog povoda cepkala filter tek popušene cigarete. Ženska osoba je na taj, za nju gnusan čin, izbacila svoj popodnevni ručak u krilo muške osobe koja je u slike oblačila misli o Harmsu.

Ovaj je, bez izraza čudjenja, pogledao u nju, zatim u krilo, pa nastavio ranije započeto pripovedanje.

27. 01.1998. Beograd

 

Copyright © by Damjan Pejović & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.

Nazad