MARKO CAR

Rođen je 1969. u Beogradu. Trenutno živi u Holandiji. Izdržava se od rada u tzv. "high tech" industriji. Objavljivao je prvenstveno na internetu, zatim u "Književnoj reci" (Bgd), "Natronu" (Zrenjanin), "Albumu" (Sarajevo)... Piše prozu, poeziju i eseje o degradaciji svakodnevnog života u "civilizovanom društvu". Ova tema jeste i njegova životna opsesija.



 

INSTINKT
(O ljudima i metalnim kuglama)

 

Radnja ove priče odvija se u sobi, soba je u jednoj kući, a ova je u jednoj u ulici, u jednom gradu. Ništa posebno, radnje većine evropskih priča odvijaju se po kućama, kao u onom melanholičnom vicu o čoveku koji jede po kućama. Bez dubljeg smisla, i nije smešno. Svakako ima jedna kuća i jedna žena u kući, i ima jedan prozor na drugoj strani i krevet, a u krevetu, u mraku jedan dečak leži, krkla i kašlje, dok se kroz otvoren prozor vidi, oseća, naslućuje letnja noć. “Toplo letnje veče” Dugo i nemo stoji u toj sobi žena iz priče pred ogledalom posmatrajući svoje lice i svoje telo. Pažljivo pretražuje i pipa svaki nabor na koži, nezadovoljno prepoznajući bore. Onda u obe ruke hvata svoje grudi i podiže ih. Spušta i opet ih diže. Nije zadovoljna....Ne nikako nije.

Kada bi ljudi bili metalne kugle, bili bi sasvim sigurno sjajni i divni i veličanstveni. Onako izglancani odbijali bi se jedni od drugih, možda i bez ogrebitine i na kuglama ne bi ostajalo ni traga da je ikada u prošlosti jedna metalna kugla bila u blizini druge metalne kugle.

Noć je obećavajuća, naročito petak uveče, sa nedalekog autoputa dopire buka saobraćaja. Žena misli o svim tim ljudima i ženama koji odlaze u disko klubove, traže partnere, uživaju i zabavljaju se. Sve te žene tamo, namirisane, sredjene, doterane, seksi, sve one žive intenzivno, sakupljaju iskustva, tako su aktivne. A ona nije aktivna, ona ima nesreću da ima bolesnog sina. Bila je glupost roditi i zarobiti se u ulozi majke...

Intenzitet kašljanja i krkljanja sa druge strane sobe se naglo pojačava. Žena oseća neobičnu potrebu da nešto učini po tom pitanju, kao da je ona odgovorna, da pridje detetu, da ga uteši, ali se savlada. “Moram da mislim na pozitivne stvari, moram da mislim malo na sebe”, sećala se teksta iz priručnika “I vi možete uspeti i biti zadovoljni”. Razmišljala je o svojoj prijateljici Selmi koja je večeras izašla u grad. Selma je nedavno raskinula sa nekim tipom i sada ponovo živi punim plućima, odlazi u disko klubove, sreće zanimljive muškarce.... Uhvati je talas samosažaljenja, toliko snažan da je momentalno uključila televizor. Tamo su išle reklame. Jedna za isplative kredite, onda druga za negu i lepotu: “Ova boja kose je za tebe jer si vredna toga” savetovao je televizor...” Na dvanaestom kanalu išla je repriza poznate reality serije “Ostrvo strasti”. Mladi muškarci i žene, najatraktivniji koje je publika mogla da izabere ostavljeni na pustom, tropskom ostrvu, druže se, dolazi do spletki, stvaraju se i razbijaju veze. Sve puno strasti, svi na dohvat ruke. Ona lično ne bi znala koga da izabere jer skoro svi muškarci iz serije su zgodniji i manje dosadni od njenog muža. Koji je eto ponovo na službenom putu, i ona bi u principu mogla da izadje sa Selmom, da se dobro provede. Selma je imala veze sa mnogo muškaraca, ali nikada nije bila zadovoljna. Prenaglašeno oduševljenje novim likovima prelazilo je u ironiju, ironija u bes, bes u očaj.. i tako bi se veze sa tim sredjenim, namirisanim mladićima prekidale, nastajale bi nove i ciklus bi se ponovio. Zato je Selma i bila nesrećna jer nikako nije mogla da nadje mušlkarca po svojoj meri, muškarca dostojnog nje, spontanog a odlučnog, divljeg a racionalnog, otkačenog a promućurnog, ozbiljnog a veselog, nežnog a grubog..., nekog sa kojim bi mogla da ponovo ostvari pravu vezu i “bude ono što jeste”

Žena je iznenada ugasila televizor i ustala. ”Ja sam samu sebe sahranila” mislila je Prijatan noćni povetarac donosio je mirise leta u sobu. Neki klinci su prolazili ulicom i smejali se, neko je turirao motor. Krkljanje sa drugog kraja sobe se stišavalo i žena pomisli da je pobedila, da je odagnala te neprijatne misli, da je njen trogodišnji sin samo jedna neprijatna misao, jedan nepoželjan simbol u jednom, koliko toliko pozitivnom i produktivnom svetu prepunom izazova. Komarci su se leteli po čItavom volumenu prostorije i njihovo zujanje naglašavalo je još više čitavu nepodošljivost situacije. Žena oseti jezu i zatim u sebi nešto kao metalnim glasom izrečenu komandu da se našminka, da izadje, da bude samosvesna i slobodna kao Selma i druge žene koje su napustile glupi život domaćice i majke. MučIla su je sledeća pitanja:

“Ko je kriv za sve to?”
“Zašto je njen sin hronično bolestan?”
“Da li bi mogla da ima više od svog života?”

Jedna čuda preteća misao odjednom joj se nadvi nad glavom. Neka neobična slatka tupost, kao predavanje krivici. ”Kada bi njen sin sada umro, ona bi bila slobodna,, “ slobodna da se ostvari kao žena, slobodna da se kreće medju umetnicima i vidi svet o kome toliko mašta, slobodna od svog dosadnog muža - birokrate i kancelarijskog pacova. Slobodna kao u samoposluzi dok bira proizvode sa polica, u okruženju nepomućene radosti, u kome su bebe sa kutija za papirnate pelene čIste i nasmejane, a proizvodi sveži, gotovi i zdravi. Ovako dalje ne ide. Sexy chat u drugoj sobi, i to je probala, prijatnio ćaskanje i masa muškaraca koji joj se bezopasno i virtuelno nude, ruka medju nogama, Ta vlažna ruka i lascivne rečenice na ekranu, jer oni joj nude najrazličitije i najbezumnije stvari. I onda nervoza, prividja joj se da neko kašlje, da njen sin kašlje. Brzo pere ruku. Odlazi u sobu kod sina, brine se nekontrolisano, pokušava da iscedi osmeh na licu iako je niko ne gleda. I više ne zna šta se to sa njom dešava jer u svetu u kome je sve moguće, ona je očito gubitnik. Težak gubitnik, neuspešna žena….

Plače. Plače nad svojom sudbinom. Onaj mali nesrećnik počinje ponovo da kašlje i plače i to je strahovito nervira. “Mama, mama”, dopire tiho bolesno ječanje iz mraka..... Na trenutak stavlja ruke na uši, misli da ga tako neće čuti.....

Kada bi ljudi bili metalne kugle svi dodiri medju njima ne bi bili važni za kugle. Kugle bi sigurno izabrale da budu idealne lopte, dakle dodirivale bi se eventualno onom jednom tačkom, beskrajno malom i bez diemnzija.

Onda, odlučno. Kao robot, žena ustaje. Izlazi iz sobe....Silazi niza stepenice u prostor u kome nema bolesnog sina. Hladna trpezarija ne nudi joj ništa osim tišine i izolacije koja je tako produktivna. Oblači se, nervozno popravlja frizuru, šminka se na brzinu. Samo da ne čuje više samo da ode, da pobegne od tog zvuka koji je podseća na poraz.

Na visokom je cipelama. Spremna. Ona je žena panter, ona je Modesti Blejz, ona je Madona, ona je velika zavodnica. Plaši se, ali se osmehuje, ona će biti ta uloga, ona će biti sve što se traži da bude. Izalzi. Još jedan nalet krivice dok otvara vrata, zatim korak. Izašla je u noć. Postala je vlasnik noći. Nesigurnim koracima grabi ka automobilu. Srebrnast je, hladan kao metak, jednom rukom dodiruje obli metal. Kada bi automobil samo mogao da je smiri, obao je i savršen kao metalna kugla koje sanja u svojim noćnim morama.

Otvara vrata, samo još da udje u školjku. Kao crv, kao puž, slinavi puž u kućici. Muči je asocijacija na drhtavo smedje meso puževa. To su njene sline, ne to su zaboga njene suze. Pokušava da zagospodari sobom. Uvredjeni, napumpani mozak-estetičar pokušava da je ukori. Trudi se da zamisli svog malog sina mrtvog i da bude ravnodušna dok joj izjavljuju saučešće. Htela bi da bude borbena i uspešna. Pokušava da odigra balet “ja sam zgodna žena na veoma visokim potpeticama koja ulazi u kola”, ali joj ne ide baš najbolje, niti ima ikoga da je posmatra. Sapliće se. Nešto dole struže o metal.

Kada bi ljudi bili metalne kugle, oni bi se kotrljali kilometrima, možda milionima kilometara bez trenja i bilo bi im svejedno u kom se smeru kreću. A kretale bi se shodno svojoj sopstvenoj brzini i sasvim prirodnim zakonima kretanja za metalne kugle. Kao da ih pokreće neka nevidljiva ruke. I ništa ih ne bi moglo zaustaviti na njihovom putu.

Neki neumoljiv nagon, neka mračna sila sada kontroliše ženu. Nešto neizrecivo, nešto pred čim su sve metalne komande slabe kao povetarac. Neutaživa glad iz njenog stomaka. Ostavlja ljusku automobila a da nije odigrala balet “ja sam zgodna žena na veoma visokim potpeticama koja izlazi iz kola”. Nikada neće biti primadona disko spektakla, ova tužna misao joj prolazi kroz glavu, ali misao je nevažna, čitav taj proces u glavi je glup jer mi smo bili tu i pre misli. To je bilo tu. Krvavo slepo sisarsko meso. Ni kugla ni kocka zapravo nijedan objekt iz objektno orijentisanih programerskih bajki Microsoft-ovih priručnika.

Ne zna kako se popela. Samo zna da postoji to krkljavo izmučeno stvorenje, krv njene krvi. ^itav njen život, njen budući život i svi doživlajaji koje nudi dragi joj TV program i ženski časopisi, sva ta diva stanja i ostrva strasti i zanimljivi ljudi odjednom ne vrede. Ništa ne vrede. Samo to, ta untrašnja bol koja je trese, i ne više samosažaljenje, i ne više snovi i maštanja. Ko zna o čemu maštaju ženke jazavaca, a o čemu ženke irvasa ili lava. Saznanje i nije potrebno, snovi su oblačići iz stripa. Sokrat je smrtan. Bog je odvratni lažov. I mali leptir izaziva uragane svojim krilima. Važno je biti tu. Važno da leži pored njega, da ga zaštiti svojim telom. Pokušava da mu da toplinu. Sve da mu da. I nekim čudom, mali organizam se smiruje, prestaje da kašlje...

Ipak, kada bi ljudi bil metalne kugle ne bi bilo ni pola ni roditeljstva. Kugle bi proizvodile automatske pokretne trake. Samo bi sa njih ispadale idealne metalne kugle. I mašina bi im bila majka, ali idealne metalne kugle ne bi volele majku mašinu jer metalne kugle ne bi imale osećaja.

Ima jedna soba, u njoj su majka i sin. Spavaju. Mirno.

 

Copyright © by Marko Car & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.

Nazad