2005.

MARKO VIDOJKOVIĆ

Marko Vidojković rođjen je u Beogradu 1975. Objavio je romane "Ples sitnih demona" (3 izdanja), "Đavo je moj drug", "Pikavci na plaži" i "Kandže" (5 izdanja) za koji je dobio i nagradu "Zlatni bestseler". Prevodjen na nemački, slovenački, engleski i italijanski jezik. Objavio je i preko 30 priča u "Književnom magazinu", "Plejboju", "Dugi" i drugim casopisima. Živi u Beogradu.
www.markovidojkovic.com




 

NEHAT

Đorđe je bio student treće godine mašinstva. Uzoran model srpskog omladinca - leti je nosio kožne sandale, a i zimi bi ih nosio, da ga nije sprečavala hladnoća. Pratio je košarku, a ne onaj primitivni fudbal, a umeo je i da zaigra sa ortacima, na terenima u kraju. Vojsku je izbegavao, ali čim ne bude mogao da je odloži potvrdom sa fakulteta, otići će i odužiti dug otadžbini. Kao i svaki uzoran omladinac, Đorđe je imao devojku Ivanu. Igrom sudbine to mu je bila prva devojka u životu. Spanđali su se još u sredjnoj školi i bili zajedno, evo, već pet godina. Prve dve godine je sve bilo u redu, a onda je Đorđe primetio sise na komšinici sa trećeg sprata. Imala je veće sise nego Ivana. Imala je velike sise, ogromne. Ivana je imala prosečne sise. Kakve li su komšinicine bradavice, mislio se Đorđe. Ivanine su bile prosečne. Ova mora da je imala velike, a Đorđu bi se dizao fazan od same pomisli na velike bradavice njegove komšinice. Đorđe je pokušavao da otera bludne misli iz glave. Ubeđivao je sebe da je Ivana prava, da su njene sise, bradavice i ostalo baš za njega. Ubeđivao je sebe da je gledanje TV-a sa Ivanom nešto što ne može biti nadmašeno od strane bilo kakvog seksa sa bilo kakvom komšinicom sa bilo kakvim sisama.
Đorđe je teškom mukom prestao da razmišlja o komšinici sa trećeg sprata, a u tome mu je pomoglo i to što se komšinica odselila na Kipar. Nastupilo je kratkotrajno zatišje, a onda je Đorđe primetio noge komšinice iz susedne zgrade. Bile su dugačke. Ivanine noge bile su prosečne. Butine su bile prosečne, listovi su bili prosečni, stopala su bila prosečna. Ali, komšinica iz susedne zgrade je imala dugačke noge. Dugačke. Đorđe je uhvatio sebe kako zamišlja te noge na svojim ramenima, svoju glavu među tim nogama i, malo po malo, stigao je dotle da je očevim dvogledom počeo da posmatra komšinicu. Komšinica je imala svake večeri uobičajen ritual skidanja odeće i oblačenja spavaćice. Đorđe je to pomno pratio. Gledao je njene noge. Sevale su. Uspevao je da ulovi trenutak kada bi za momenat bljesnule i sise. Bile su male. Manje od Ivaninih, ali, nekako, jebozovnije. Tresle su mu se ruke, što je činilo da slika kroz dvogled ne bude bistra. Da bi ovo prevazišao, Đorđe je napravio improvizovani stalak za dvogled, od svojih fakultetskih udžbenika. Slika je sad bila mirna. Noge nisu titrale, sise nisu titrale. Đorđe je imao problem slobodnih ruku. Sad, kad nisu više držale dvogled, ruke su bile besposlene, pa su otkopčale šlic, svukle farmerke, svukle gaće i počele sa onanisanjem. Đorđe je onanisao, gledajući kroz dvogled u komšinicu koja se spremala na spavanje. Kako je svršio, tako je počela da ga peče savest i zarekao se da više nikada neće nešto slično uraditi. No, sledeće večeri scena se ponovila, griža savesti se ponovila, a Đorđe je sve dublje i dublje tonuo. Ivanu bi terao kući kad oceni da se komšinica sprema na spavanje, krišom je, dok bi on i Ivana sedeli u sobi, gledao u komšinicin prozor. A onda se i ta komšinica odselila. No, Đorđe je svake večeri iznova onanisao. Pritom nije mislio samo na komšinicu. Jednom je mislio na koleginicu s fakulteta, drugi put na kasirku u samoposluzi, treći put na medicinsku sestru u studentrskoj poliklinici. Mislio se kakve li su njihove pičke. Od svojih drugara slušao je bajke o uskim pičkama, pičkama koje gore i pičkama koje jedu ljude. Ivanina nije jela ljude, nije gorela, a nije bila baš ni preterano uska.

Zvala se Milica. Tek što se zaposlila u trafici preko puta Đorđeve zgrade. U trafici je čovek mogao da kupi žvake, cigarete, novine, sokove i smoki. Đorđe je jednog dana svratio u trafiku da kupi žvake. Trebale su mu žvake, jer je tog dana jeo crni luk, beli luk, kobasicu, a slučajno mu je uleteo i ptičiji izmet u usta dok je zevao, pa je to hteo da reguliše. Kad je video novu prodavačicu, zastao mu je dah. Bila je crna, kovrdžava, imala je belu majicu, ispod koje je očigledno imala sise. Čvrste sise, nešto najlepše što je Đorđe ikada video. Njene sise su sedele u čipkanom brushalteru. Bila je crna, tek se vratila s mora. Ivana nikada nije htela da nosi čipkani donji veš. Govorila je da to rade samo seljanke. Nije se usuđivao da progovori, svestan smrada iz svoje usne duplje. Kad je progovorio, učinio je to u stranu, malo na dole, kao da se obraća jednom od šrafova na trafici.

«Šta bre?»
«Jednu kutiju žvaka, molim», prosiktao je još jednom, ovog puta malo ka severu.

Milica ga je pogledala ispod oka i rekla cenu. Đorđe je platio, uzeo kutiju i otišao. Milica je imala zlatno lanče oko vrata, zlatnu narukvicu oko ruke, zlatan prsten na jednom od prstiju. Đorđe je zamišljao te prste u svom šupku. Kako je stigao kući, zaključao se u sobu, skinuo gaće i bacio se na posao. Jen' dva tri! Jen' dva tri!
Te večeri, dok se Ivana čudila kako njenom Đorđu ponovo ne može da se digne (nije znala da onaniše sedam puta dnevno misleći na druge devojke), Đorđu je Milica doletela u glavu. Kako mu je doletela u glavu, tako mu se digao. Zatvorio je oči i skočio na Ivanu. Jen' dva tri! Jen' dva tri! Bio je gotov kroz minut. Ivana se čudila iznenadnoj provali strasti iz svog višegodišnjeg momka, bilo joj je žao što je trajalo samo minut, ali joj je bilo drago što je uspela tako da ga popali, iako nije radila ništa posebno.

Đorđe je počeo da svraća u trafiku svakog dana. Kupovao bi žvake, kokakolu, smoki i pazio da mu ne smrdi iz usta. Malo, po malo, Milica i on su počeli da razgovaraju. Saznao je sve o njoj. Bila je fantastična. Bila je iz Malog Mokrog Luga, otac joj je bio automehaničar, završila je srednju kožarsku. Bila je tako neposredna. Tek što je «otkačila onog seljaka», što je značilo da je bila slobodna. Đorđe nije znao šta da radi. Nije znao kako da pokrene inicijativu, za šta da pokrene inicijativu. On bi da je jebe, to je tačno, ali kako da to uskladi sa svojom višegodišnjom vezom?
Bio je lep jesenji dan. Rana jesen. Deca kreću u školu. Studenti uče. Septembarska klasa ide u smrt. Đorđe je revnosno učio, ali su mu kroz glavu, osim mašinskog ulja i šrafova, prolazile i Miličine sise. Sise. Sise. Ne javivši se roditeljima, koji su dremali posle ručka, izašao je napolje i prešao ulicu. Milica je bila u trafici. U beloj majici. Sa belim čipkanim brushalterom, i tamnom tamnom tamnom kožom. Đorđe je na momenat posumnjao u njenu rasu, što ga je iz mesta popalilo, pa se potpuno pribio uz kiosk, kako slučajni prolaznici ne bi primetili budžu što je virila ispod njegovog šortsa. Milica je znala za Ivanu.

«Gde ti je Ivanica?»
«Ovaj... uh... nemam pojma... ma ko je jebe.»
«Stalno je pljuješ, Đoko. Zašto ne raskineš s njom?»
«Ovaj... uh... ko je jebe. Raskinuću.»
«Jaooo, što je toplo, Đoko. Septembar, a ovakva vrućina, a?»
«Aha.»
«Hihihihi»
Milica se kikotala. Đorđu nije bilo jasno u čemu je štos, ali je primetio da joj se gornji deo sisa, koji je virio iz brushaltera, a vala i iz majice, trese, pa je poželeo da nikad ne prestane. Milici su se videle desni dok se kikotala. Đorđe je poželeo da liže te desni. A onda se Milica naprasno uozbiljila.
«Znaš šta, Đoko...»
«Ovaj... šta?!», prepao se Đorđe.
«Mrtva sam umorna. Razmišljam se da zatvorim radnju i malčice prilegnem.»

Đorđu je srce počelo da udara sambu.

«Zar se to sme?»
«Hihihi, tupavi, naravno da se ne sme. Ali šta me boli uvo.»

Kakva pobunjenica, kakva heroina! Đorđu se ponovo digao. Đorđe se ponovo pribio uz trafiku.

«Ali, ti stanuješ u Malom Mokrom Lugu! Kako ćeš da odeš tamo pa da se vratiš nazad na Novi Beograd?»
«Pa, to znači samo jedno: Moram da se odmorim negde drugde, a ne u Malom Mokrom Lugu.»

Milica je Đorđu uputila značjan pogled, a levim okom je skoro neprimetno namignula. Đorđe nije znao šta da radi. Kako da je pita? A Ivana? A pet godina veze? A ćale i keva koji spavaju u drugoj sobi? Šta će reći ako dovede nepoznatu preplanulu devojku kući?
«Ako hoćeš... možeš... kod mene... da... se... odmoriš.», reči su same izlazile iz njegovih usta.
«Mislila sam da nikada nećeš pitati», rekla je Milica, skočila sa svoje klupice, spakovala tašnicu, zaključala trafiku i uhvatila Đorđa pod ruku. Sve je bilo gotovo za osam sekundi.
Đorđe je stajao kao ukopan. Milica je bila niža od njega za glavu. Ivana je bila skoro njegove visine, malo konjasta. Milica. Milica. Ruka, za koju se držala Milica, počela je da mu se trese. Nesigurnim korakom je pošao ka zgradi. Milica ga je pratila u stopu. Nešto je govorila, a Đorđu je zujalo u ušima. U svakom prolazniku video je Ivanu, okretao se oko sebe kao lud. Isped lifta sreli su komšinicu sa sedmog sprata. Pogledala ga je ispod oka i demonstrativno izašla iz zgrade. Ugrizao se za usnu. Ušli su u lift. Otključao je vrata od stana i s Milicom otrčao pravo u svoju sobu. Soba nije mogla da se zaključa, pa je na vrata nabio stolicu.

«Što si nabio tu stolicu na vrata?»
«Ovaj, ne mogu dobro da se zatvore. Stalno se otvaraju.»
«Ili te je možda strah da te matorci ne ulove sa nepoznatom devojkom u stanu. Hihihi.»
«Ne budi smešna», promumlao je Đorđe, zamalo se ispovraćavši.

Seo je na krevet, očajan. Milica mu se približila.

«Slušaj, Đorđe, davno nisam.»
«Molim?»
«Davno nisam, znaš na šta mislim.»
«Ovaj... molim?»
«Davno se nisam jebala s nekim. Čitava dva meseca.»
«Šta?»
«Hoću da me jebeš!»
Pre nego što se Đorđe snašao, Miličin jezik mu se našao u ustima. Palacala je njime kao zmija. Uhvatio ju je za sisu. Kakva sisa! I za drugu! Kakva druga sisa! Mesio je kao lud, a onda mu je dohvatila glavu i počela da je gura ka svom međunožju. Jednom rukom mu je gurala glavu dole, a drugom rukom je otkopčavala šlic. Đorđe je i dalje obema rukama držao njene sise. Odjednom se našao oči u oči s njenom picom. Zaboravio je na sise. Bila je skroz obrijana. Skroz! Ivana nije htela da brije pičku, iako ju je nekoliko puta lepo zamolio, a ova je brijala sama od sebe. Izbacio je Ivanu iz glave, jednim odlučnim pogledom među Miličine noge. Bacio se na posao. Ivana je bila slana. Ova nije bila toliko slana. Mirisala je na puder. Bila je biće sa druge planete. Sitno je dahtala i tresla se na njegovom krevetu. Đorđe je uključio radio i pojačao ga do daske. Za sve to vreme joj je neprestalo lizao pičku. Nije mogao da se odvoji.

«Nabij mi ga.»
«Mmm?» Nije hteo da odvaja usta od obrijanog polnog organa.
«NABIJ MI GA!», dreknula je Milica.
To što je zavrištala nije delovalo preterano stimulativno na Đorđa, jer je osetio meškoljenje svojih roditelja. Dok se on zabavaljao razmišljanjem o svojim roditeljima, Milica se za dve sekunde potpuno skinula, a onda je skinula i njega. Bili su potpuno goli. Jedan pogled na tamno golo telo ispod sebe bio je dovoljan da Đorđe zaboravi na roditelje. Sise su joj bile bele u odnosu na ostatak tela, valjda zbog kupaćeg kostima. Đorđe je podivljao. Stavio ga je u nju. Jaaooo, što je uska. Jen' dva...gotovo. Svršio je za pola sekunde i time najverovatnije oborio svetski rekord. Milica je vrištala «Jebi me, jebi me!», a on je već bio gotov. Stropoštao se preko nje.

«Šta? Šta je sad, jebi ga?!»
«Ovaj... gotov sam... izvini. Znaš kako je...»

Đorđe se sav stegao, očekujući da ga Milica rastrgne, ali ona se samo nasmejala.

«U redu je, Đoko, shvatam da sam ribetina. Malo se odmori, a onda ćemo kako treba.»
«Ovaj... je l'?
«Aha.»
Đorđe je legao pored nje. Bio je ispražnjen. U glavi mu je besneo orkan. Nekako mu je do mozga doprlo šta se desilo, nekako mu je do mozga doprla Ivana. Ali gotovo sad. Nema više nazad. Miličina pička nije baš gorela, istini za volju, Đorđe za ono pola sekunde nije ni mogao dobro da oceni koliko njena pička gori i da li jede ljude. Jedno je bilo sigurno, bila je strašno uska. Neko je kucao na Đorđeva vrata od sobe. Keva.

«Đole, je l' sve u redu, čula sam neke glasove! I ta muzika...»
«Marš odatle!», razdrao se Đorđe, posle čega se čulo kako tihi koraci tapkaju nazad u sobu.
«Ne moraš da budeš tako odvratan prema majci, Đoko», rekla je Milica.

Đorđe je ćutao. Milica je prebacila svoju ruku preko njega i počela da ga češka. Imala je dugačke nokte. Češala ga je po ramenima, po rukama, po grudima, po stomaku, sa strane, a onda se trgnuo.

«Šta ti je, Đoko, šta skačeš?»
«Nemoj... ovaj... nemoj tu, sa strane. Golica me.»
«Gde, ovde?», pitala je Milica i prevukla noktima preko osetljivog mesta.
«Da!», uzviknuo je Đorđe, poskočivši.
«Ovde?», još jednom ga je zagolicala Milica.
«Da, hahaha, nemoj!»
«Baš tu?», ponovo ga je zagolicala.
«Milice, hahaha, ne...»

Milica mu je sela na stomak.

«Jaooo, pa ti si golicljiv. To je baš slatko», rekla je i nabila mu svih deset noktiju u kožu sa strane.

Đorđe je počeo da urla.

«Hahahahaha, ne...hahahahaha...ne...hihihihihihi...»

Milica ga je golicala sve jače i jače. On se smejao, a smejala se i ona. Bilo joj je interesantno. Niko do sad u njenom životu nije bio golicljiv. Terali su je da im puši u kolima, da puši njihovim najboljim drugovima, da je jebu na ime duga, ali niko nije bio golicljiv.

«Hahahaha...nemoj.....hahaha...ja...hehehe...hihihi...ne....hahaha...»

Konačno, malo je popustila. Strovalila se preko njega i disala mu pravo u uvo. Smejali su se. Osetio je kako mu se ponovo diže. Uhvatio ju je za dupe. Kakvo dupe.
«Gde ćeš, golicljivko? Strpi se malo», rekla je Milica i ponovo mu zabila nokte sa strane.

Hahahaha...hihihihi... HAHAHAHA... HAHAHAHAHAHA... HAHAHAHA-HAHAHAHAHA.... AAAAAAAAAAA-HHHHHAAAHAHAHHH .... hhhh.

Đorđe se sav stegao. Milica je i dalje zabijala nokte u njega i smejala se, a on je ležao stegnut. Prvo nije primećivala da se Đorđe više ne smeje, a onda je mislila da se zacenio od smeha. Odlučila je da popusti sa golicanjem. Đorđe je i dalje bio u grču. Noge i ruke su mu bile raširene, u vazduhu, a lice je bilo okrenuto u desno.

«Đoko?»

Milica se podigla. Ponovo mu je sedela na stomaku i gledala ga. Nije se pomerao. Pomerila se malo unazad i nabola se na njegovu kitu. Doživljavao je erekciju. Milici nije bilo jasno šta je posredi. Pipnula ga je prstom, a on je i dalje ostao onako skvrčen. Sišla je s njega.

«Đoko?»

Prišla mu je s desne strane i pogledala ga u lice. Usta su bila širom otvorena, a oči zatvorene. Izgledalo je kao da je vrištao, ali nije ispuštao nikakav glas. Oslušnula mu je srce. Ništa. Pritisla je vratnu arteriju. Ništa. Pritisla ga je za nadlanicu. Ništa. Đorđe je bio mrtav.

Oblio ju je hladan znoj. Muzika je treštala. Utišala je. Šetala se nervozno po sobi. Ubila je Đoku. Ubila ga je golicanjem. Nije htela. Htela je da se tucaju, ali ga je ubila. Uhvatila se za glavu. Šta da radi? Đorđe je ležao go, s rukama, nogama i kurcem u vazduhu. Njegovci roditelji bili su u drugoj sobi, njegova devojka bila je u nekoj drugoj priči, a Milica je bila u stanju bliskom panici. Prišla je telu i pokušala da ga dovede u normalan položaj. Htela je da ga obuče, pa da izađe i njegovim matorcima saopšti da im je sin iznenada otišao u veliku misteriju. No, mrtvi Đorđe nije hteo ni da čuje. Ležao je onako zgrčen. Milica je sela pored njega. Sedela je tako i razmišljala o svemu što je moglo da usledi. Da li je mogla da ode u zatvor zbog ubistva iz nehata, zbog ubistva golicanjem? Preterala je, nije htela da stane kad ju je molio, nego ga je i dalje golicala, sve jače i jače. To je ubistvo iz nehata, udžbenički primer. Zamislila je sebe u sudnici, Đokine roditelje, Đokinu Ivanu. Oni je gledaju, a ona priča kako je golog Đoku ubila upornim i bezobzirnim golicanjem. Bila je gola. Bacila je pogled na Đokinog đoku, koji je ukrućen gledao ka plafonu. Počela je da se oblači.

Potpuno se obukla i obrisala majicom svaki deo stana koji je dodirivala prstima. Potrudila se da za njom ne ostane ni jedan jedini trag. Zatim je tiho otvorila vrata od sobe i oslušnula. Iz sobe Đokinih roditelja čula se tiha muzika. Verovatno su nesrećnici uključili TV da ne bi slušali urlike iz sobe svog sina. Okrenula se i bacila još jedan pogled na ukočenog golog Đorđa, čije je lice nemo vrištalo udesno. Tiho, na prstima, izašla je iz stana i stuštila se niz stepenice.

Prešla je ulicu, otključala kiosk i sela unutra. Zapalila je cigaretu i setila se komšinice koju su ona i Đorđe sreli kad su ulazili u zgradu. Valjda nije zapamtila Miličino lice. Unervozila se i zapalila još jednu cigaretu. Jedna joj je bila u ustima, a druga u ruci. Neki čovek je prišao kiosku.

«Izvolite.»
«Sportski žurnal»
«Nema.»
«A neke druge sportske novine?»
«Nema nikakvih novina.»
«Jednu kutiju žvaka, onda.»
«Petnaest dinara.»

 

Copyright © by Marko Vidojković & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.

Nazad