2005.

MILOŠ ŽIVANOVIĆ

Rođen je 04.08.1976. u Beogradu.
Apsolvent na Filološkom fakultetu u Beogradu, Grupa za Opštu književnost.
Živeo i radio sve i svašta po raznim čudnim mestima u zemlji i inostranstvu.
Objavljivao poeziju i prozu, u zbornicima festivala Pančevački rukopisi, Srpsko pero, časopisima Protest i Buka, u "Trećem trgu", na Lit.Kon-u.


 

ČOVEK KOJI VIČE

Stezao je volan tako da je plastična imitacija kože škripala u dlanovima. Pod desnim stopalom, koje drži papučicu prilepljenu za pod, oseća vibracije motora. U zubima drži filter cigarete. Glava mu je spuštena prema grudima, a ispod namrštenih obrva ukočeni pogled zabada se u prazni asfalt tek najavljenog jutra. Ipak, on nije skoncentrisan na drum. Njegova vožnja nema cilj. Bitno je samo da se točkovi kotrljaju. Oduvek je bilo tako. Dobro, možda ne baš oduvek, ali sa mukom bi se setio vremena kad nije bilo tako. Volan je postao produžetak njegovih ruku, točkovi njegova stopala. Nije poznavao put kojim vozi niti je imao predstavu gde će ga odvesti, ali on je provodio toliko vremena u automobilu upravo zato što nije imao gde drugde. Uprkos tom nepoznavanju i uprkos mislima koje su divljale negde daleko iza brda na horizontu, vozio je tačno i sigurno. Kroz njegove oči slike su ulazile u glavu malo usporene, mekane i lake. Glava je bila nešto lelujava i zato se vrat trudio da je čvrsto drži. Posle stotinak kilometara izbacio je iz svesti sve te ljude i njihova teatralano precenjena staništa, hramove, sigurnosti, tople vode, oružja, veštine i ukuse. Glava je nesmetano plivala i automobil, kao da ga pokreće propeler, njihao se lagano i meko i svuda napolju bila je sveža plavičasta morska voda. Nema buke, tišina je savršena kao potpuni mrak. Ponekad ugleda neku fantastičnu ražu kako široko raširenih peraja u spirali dolazi ka njemu ili se mimoiđe sa nekim stvorenjem užarenih očiju, iz najdubljih voda. Zaboravljen i zaboravivši na sve, radovao se svakom takvom susretu, mahao je svim tim plivačima i osmehivao im se. Uživao je u svežini, u mekanom kretanju, u svom pravom životu. Uživao je sve dok nije projurio pored policijske patrole. Nije ih ni primetio kraj puta i oni su se dali u poteru. Prvo je samo zvuk sirene neprijatno kružio oko auta, a on je odbijao da ga primi u svoj vodeni svet. Onda je policijski automobil ubrzao i vozio uporedo sa njim. Svirali su i urlali kroz prozor i kad je spazio njihove kape i ljutita lica delfini su nestali i svet je krenuo da se urušava neslućenom brzinom. Nije mogao da odgovori na njihova pitanja i nije mogao da pronađe isprave. Samo ih je uplašeno gledao i zevao kao da ne može da diše. Pretresli su ga i pronašli zlatan sat i zlatnu tabakeru. Pitali su ga odakle mu ti skupoceni predmeti, a on je vrteo glavom. Stavili su zlato u džepove, pretili mu i pretukli ga, iako se nije ljutio što su uzeli te stvari. Onda su konačno otišli. On je ušao u atomobil i krenuo dalje nadajući se da će vodeni svet da se vrati i ponovo mu donese lakoću, svežinu i ona fantastična stvorenja. Ali glava je sada bila teška i bolela ga je. Vozio je sve brže i sve dalje i ništa se nije menjalo. Ta istovetnost ruina bacala ga je u beznađe i gnev. Bes je istiskivao suze iz očiju. Na jednom zelenom brežuljku spazio je nekoliko velikih, dobroćudnih, šarenih krava. Naglo je prikočio i savio u jarak pored puta. Starim upaljačem na kremen zapalio je zadnju cigaretu i ubacio ga u auto ne ugasivši plamen. Krave na brežuljku izgledaju tako umirujuće. Obrisao je suzu i pošao prema njima. Na čistoj padini nalazilo se jedno drvo, kao kontrolni centar ovog kravljeg raja. Izvalio se na tamnu senku i gledao kako mirne životinje spokojno pasu. Kad bi očima mogao da prenese sebi malo njihovog mira. I već su krave dobijale peraja i ljuljuškale se u zelenom moru kad je dole u jarku odjeknula eksplozija. Dok se pribrao, već je bio okružen grupom seljaka. Po svemu sudeći, to su vlasnici krava. Pitali su ga kojeg đavola on tu traži i šta hoće sa njihovim kravama, baraba nenormalna, ne može da nađe ženu pa je ovde doš'o. Udarali su ga štapovima i šutirali ga niz padinu. Oko zapaljenog automobila skupila se druga grupa. Nekako se podigao na noge i potrčao uzbrdo, koliko je mogao. Nisu ga jurili, samo su vikali i smejali se za njim. Popeo se skroz do vrha i kad su ljudi i krave postali sasvim mali sručio se u travu. Želeo je da zaspi. Samo mu san, ta malena slika smrti, može dati drugi život. Ali san je tako daleko od njega. Ustao je i vikao sa brda, celim plućima, stomakom, grlom, glavom, svakim delom utrobe. Dugo je vikao bez prekida, nedostatak vazduha probadao mu je grudi i mozak se gasio bez kiseonika. Zavrtelo se u pulsirajućoj glavi, zakašljao se, zagrcnuo i ispovraćao, tu na vrhu brda.

Tu je, u sobi, ne zna koliko dugo. Možda oduvek. Ovde je dobro. Možda ne baš dobro, ne uvek, ali ne zna gde bi moglo biti bolje. Potpuno je ušao u raspored, krevet, zid, prozor, sto – malo sazvežđe. Vrata su neprijateljska. Omražena daska puna eksera za višak garderobe, koji on sigurno nema. Uređeno se kreće po sazvežđu, od tačke do tačke. Pojavljivanje neke misli ili javljanje nekog sećanja označeni su nekim kretanjem. Ali sećanja su mahom nevoljna i praćena nervoznim hodom, zastajkivanjem, a kad bi ljutnja i žalost prevladale zavlačio bi se pod krevet i izvlačio prašnjave fotografije, bacao samo kratak pogled i kačio ih na eksere u vratima, okrećući lica prema drvetu. Sva ta lica smeju se prazno iz prošlosti koja je mrtva i pogrešna. Samo je jedno sećanje zaslužilo da živi: on ima sina, negde u tom tvrdom svetu. Ali, odvojili su ga od sina i nikad ga neće videti, čak među svim onim iskeženim licima nema njegove fotografije. Ko zna šta će uraditi sa životom, šta uopšte može da uradi. Okretao bi se prema prozoru kad pomisli na sina, stajao bi na svetlu sve dok svetla ne nestane. Noću je prozor bio taman i okretao bi se belom zidu, pravilnoj čistoj površini koja se vidi u mraku. Ponekad bi se spustio u krevet, okrenut zidu. Ujutru, pored stola čeka svetlo na prozoru. Onda stoji na svetlu. Svetlo odlazi, on odlazi do zida. Gleda u pravilnu površinu, čistu. Te noći ne ide u krevet. Svetlo ponovo dolazi na prozor, on stoji okrenut zidu. Ne kreće se. Veče ga zatiče pored zida, jutro takođe. Više i ne vidi zid, ne vidi ništa. Samo oseća težinu glave. Polako se nagne i nasloni čelo na zid. Došao mu je mrak, onaj drugi, pravi mrak. Obavija ga majčinski i donosi pravu, ugodnu tišinu. Mene svetlosti i zvuci sa druge strane prozora ne znače ništa. Soba nestaje, pa se nenadano vraća upornim ometajućim tupim kucanjem. Mrak i tišina hoće da se povuku, da ga ostave, on bi da ih zadrži, upire se i pritiska čelom zid ali oni se otrgnu i odlaze kidajući ga, prepuštajući ga učestalim udarcima u vrata. Vrata se otvaraju, on odjednom ponovo ne čuje ništa, vidi nepoznatu ženu koja pomera usne, onda samo stoji i gleda u njega otvorenih usta. Primećuje da su mu vilice razjapljene i kao iz neke daljine, kao kroz vodu, probija se sve brže i oštrije vibrirajući krik, kroz usta mu se vraća u glavu.
Iz njegove sobe odveli su ga u instituciju. Tamo je dobio drugu sobu, ali nije mogao da se uklopi u raspored. Nije mogao da nađe pogodno mesto da stoji, niti je umeo da utvrdi putanju u ovom sazvežđu. Od kad je stigao nije prestajao da plače. Plakao je gorko, grimasom, bez suza. To je nagrizalo red u instituciji. Ljudi su postajali uznemireni, odbijali su da sarađuju, bežali sa terapije. Institucija je na sve načine pokušavala da ga smiri. Ali, kao što Hendriksova gitara nariče za Morisonom, Lajden za Sidom, on je naricao za svojim sinom, u groznici videvši njegove buduće patnje. Terapeutima je svakog dana pričao drugu priču, uvek jednako potresnu. Njegov karton bio je prepun najrazličitijih dijagnoza i zapažanja, često protivrečnih. Bolničarke je plašio ogromnom naboranom glavom i one su izbegavale da dolaze, a i ono malo medikamenata što bi ga naterale da popije izbacio bi nasilnim povraćanjem. Gorki plač je svima ubijao volju i pretio je da razori temelje institucije. Upravniku je laknulo kad je jednog jutra popio kafu bez te gorčine. Za to je imao da zahvali snu koji je prethodne noći usnio problematični pacijent. Ukazala mu se prelepa žena, ogrnuta providnom svilom, okretala se da može da je vidi sa svih strana i obratila mu se imenom, njegovim bolesnim beznačajnim imenom koje ni on sam nije više pamtio. Lice mu se blagorodno rasplinulo u osmehu dok je natenane i bez stida posmatrao njene grudi, ni velike ni male, njene glatke noge, zategnut stomak sa tako finim pupkom da je poželeo da na njega spusti poljubac, čudeći se u snu svojoj želji. Ona je znala njegove želje i talasajući kukovima prinela je stomak njegovom licu. Opet je osetio draži vodenog sveta, sada više no ikad, prateći njene mekane strpljive pokrete. Govorila mu je o najnežnijim stvarima, koje sam ne bi mogao ni da zamisli, a on je od miline odmah zaboravljao šta je čuo. Dok je govorila nije skidao pogled sa njenog lica, uprkos njenom telu. Disao je njen dah i tako opijenom javljalo mu se u svesti da je ona neko tajno božanstvo. Od toga je zanos bio sve dublji i on je uklanjao i poslednju branu, u najdubljem ponoru glave, i predavao se potpuno. Dolazila mu je svake noći, nekad je ležala na postelji sa baldahinom, nekad na svežoj travi pored potoka, nekad okružena prazninom koju je ispunjavala dražesnim pokretima. Ispunjavala je želje, čak i one od sna skrivane. Postala je centar njegovog života i on više nije naricao. Počeo je da stiče izvesne navike. Po ceo dan je šetao, da se što više umori, uveče je redovno uzimao sedative, da što pre zaspi. Jednog popodneva primetio je u ćošku dvorišta brkatog nosonju sa nagorelom gitarom u rukama. Upravo je pokušavao da se oslobodi nekog suviše radoznalog kolege, bockao ga je čivijama i vikao: My guitar wants to kill your mamma! Prišao je nosonji i prijateljski klimnuo glavom. Nosonja ga je gledao podozrivo.
- Šta gledaš, prodrao se.
- Lepa gitara... nemoj da me udariš, odgovorio je pomirljivo, a to su bile prve glasne reči posle toliko vremena, ne računajući one koje je u snovima upućivao svojoj boginji.
- Nisam lud da oštetim gitaru.
- Ja...ne znam šta je sve ovo... nikog ne poznajem, mumlao je.
- Nije ni meni bolje. Šta ćeš, it is a tale told by an idiot...A zašto su te doveli?
- Ne znam. A tebe?
- Nisam dao nekoj ženturači da mi lepi etikete na ploče.
- Ne znam Ženturaču...
- Ništa ti ne znaš. Samo čekaš vreme za pilule, pa da se vratiš onoj kučkici, ''ljubavniče''.
- Šta pričaš nosonja?!
- E moj glavonja. Gori si nego što izgledaš. Pa odmah mi je bilo jasno. Vidi kako ti je lice rasplinuto. Znam ja nju, prijatelju. Probala je i samnom te trikove, ali nije mogla da podnese nos.
- Nije samo moja?
- Tvoja?! Može da bude bilo čija, glupane! Šalju je gde treba, da smiri situaciju. Prozvali su je Heavy Duty Judy. Ako jeste nečija, može se reći da je upravnikova. Koliko znam, on je stvorio i on je kontroliše.
- Upravnik?
- Jeste, glavonja, upravnik, šef ovog azila. Odvratan jedan čovečuljak Ja ga zovem Father O'blivion.
Zamislio se nad ovim što je čuo. Brkati nosonja izgleda kao dobar čovek, a i ta gitara je uverljiva. Ona stara drhtavica se vraćala u telo i glava je postajala teška. Zamišljao je svoj lik i nije mogao da ga spoji sa licem boginje. Tuga i ljutnja navališe da pritiskaju čelo. Oči su gorele u dubini lobanje.
- Glavonja, šta ti je, pita nosonja zabrinuto.
- Ja idem odavde.
- Pametno. Idem i ja sa tobom.
Brzo i odlučno krenuli su prema izlazu. Ćelavi patuljak pretrčao je preko dvorišta i stao pred kapiju, sa rukama na kukovima. A vi ste nekud krenuli, doviknuo im je. I dalje su hodali prema njemu. Vidi ti kako je glavonja živahan, dobacivao je, što si ti glavonja tako ljut. A glavonji se čelo strašno naboralo i bes mu je oduzeo sluh. Otvorio je usta i gnev je urlikao, hranjen svim lažima, prevarama i nasiljem. Ćelavi čovečuljak je legao i pokrio glavu ručicama. Njih dvojica izađoše kroz kapiju i krenuše svaki svojim poslom, nosonja da sredi izgorelu gitaru, glavonja da napiše pismo sinu kog nikad neće videti.

 

Copyright © by Miloš Živanović & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006

Nazad