NIKOLA VUJIČIĆ

Rođen je 1956. u Velikoj Gradusi kod Siska. Pesnik i prevodilac.Završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Bio je urednik časopisa Znak, glavni i odgovorni urednik listova Književna reč i Zadužbina. U Književnoj omladini Srbije uređivao je ediciju za prvu knjigu Pegaz i biblioteku Raskršća.
Objavio je knjige pesama: Tajanstveni strelac,1980; Novi prilozi za autobiografiju, 1983; Disanje, 1988; Čistilište, 1994; Kad sam bio mali, 1995; Prepoznavanje, 2003. Priredio je za štampu nedovršeni roman Meše Selimovića Krug (1983) i Antologiju narodne književnosti za decu (1997). Dobitnik je nagrada Braća Micić (1994) i Zmajeve nagrade Matice srpske (2003). Sada je urednik je u IP «Filip Višnjić». Član je uredništva Književnog magazina i predsednik Skupštine Srpskog književnog društva.
E-mail adresa: nvujcic@yubc.net

 

 

U RAZGOVORU

Reči su prozori. Dok on priča,
ja gledam – baš to.
U uličnoj vrevi nosi nas zvuk koraka –
kao da svako bira svoj grob, kao da se vreme
stvrdnulo u zid pred kojim smo stali.
Znaš, kaže mi on, sve što je na ovom svetu sitno,
nastalo je od suza. Ovaj kamenčić, vidiš ga,
moja je suza.
Baš to gledajući, u zatrpanom zvuku,
ličio je na vrapčića koji čeprka po prašini
šireći prostor, da bi lakše odleteo.


DODIRIVANJE

U dubini belog, u nedrima, hladnim,
boravio sam. I bio sam boja koja je sjaktala,
umiljavajući se. Crven kao končić, u poljupcima,
na platnu obrubljenom. Udenut u iglu koju su
provlačili, u napetoj tišini, curio sam u
prebrzu stvarnost. U šupljini koju oživljava
šuštava radoznalost a fijuk nabubrelog glasa
raseca je kao ljusku zacakljenu, boravio sam.
Kroz tatule i pasje groždje trčeći, evo me,
konačno, na čistini, skrivenog u ponavljanju
koraka.
Sa već mlohavim mišićima, sličan crvu koji
gospodari jabukom, drhtavom, od strepnje da joj se peteljka
od dodira ne pretvori u ranu, usporavam,
jer sam blizu. Blizu da dodirnem.



* * *

Samo popravljam. Čudan je to prizor – nagnut-nervozan-u-žurbi!
Drhtavim rukama hvatam brzinu. Daleko – nemoguće. Izvan
Domašaja reči i pokreta. A zapravo, to se nikog i ne tiče.
Naporno pratim zamor stvari, male smrti (svakodnevno umiranje),
sporost do dosade. Beskonačni su razlozi opravdanja
za svaku reč, recimo za reč ruža – da je jača od same ruže
koja brzo svene u svom mirisu i boji
i smalaksa u telu.
Samo popravljam, to što mogu
kao što grana popravlja svoj vrh rastom
šireći listove, kao što boja popravlja drugu boju
i svako jutro učim govoriti,
svako jutro učim gledati –
kako svetlost, raširivši noge,
nagnuta,
naga, pije vodu.


JUTRO

Sve reči koje znam jedva da mogu opisati moje buđenje,
otrovnozelena boja sa velikim žutim očima gleda me. Rutava.
Iscrpljuje svoju snagu gledajući me.
Smrknuta/namrgođena; njen pogled je mlaz.
Poželim da budem zimzeleno drvo zgureno pod snegom.
Da budem to ime i njegov oblik.
Svetlost-spavačica sa već zagrejanog lima
smeje se
i to trajeeeee!


* * *

Tišina. Trpim tupe udarce uvučen u sebe
kao voda u dubinu. Ali, tišina se lomi
da bi se rasteretila i postaje
ono što pokazujem. Postaje ono što mačka
umiljata, zatvorenih očiju, isprede, a onda,
protegnuvši svoja gipka leđa, odnese
u ćošak sobe gde sklupčana povrati svoje telo.
Tišina, hrani me, da bih i sam postao
tišina.


KUĆA

Rđa. Rđa na rezi vrata koja otvaram
nakon toliko godina da su se ona već
stvrdnula i postala uspomena. Rđa, ledena,
kruni se i oštrim sitnim opiljcima zabada se
u šaku. Rđa, slepa kao krtica prorovala je
i istanjila ovaj razmak između dve reči.
Rđa koja je i sam jezik zarđala,
tako da sam ostao nem.


ŽIVOT

Sad i to još malo što ostalo je
smanjuje se
i sklanja.
Svetlost je potomak izgaranja.
Od reči su jače stvari, posebno
pustoš među njima.
Jer posle svakog praska nastaje muk
i svaki otvor postaje oko,
pogled-odsjaj – žalac zarinut u daljinu.
Belina je kurva! Flertuje sa sitnicama,
a sitnice su temelj sveta. Ta mala
zrnca, čestice brze na jeziku
paraju svoje plavičaste porube.
Ceo život mi prođe
slušajući ih.


KASNO POPODNE

I ja se, povremeno, nađem u klizavom prostoru, u njegovim
klancima, u opasnosti da me stvarnost upije kao pesak vodu.
Samo zapamćeno postoji. Jednom sam posmatrao neki predmet
toliko dugo da je izgubio svoje obrise i iščeznuo
u posmatranju, kao da je sam sebe pojeo. Ali, gle! Iznenada,
naglo, iz zamračenog stakla ekrana, izranjali su njegovi bokovi
iz otrova beskraja.
Da bih ga sad uhvatio pogledom i opisao potrebno mi je
svega nekoliko reči.
Ali, kojih?


RUGANJE

Gde je bio Bog kad je iz šarenog perca
svraka zakreštala?
Možda se, baš okrenuo, da gavrana i
kosa žutokljunog još više zacrni?
Možda mu je neko perce
vetar oduvao na krov kuće
da nam se odozgo,
cupkajući
ruga?


STIHOVI O VISINI

o, visino, gde je tvoj vrh? visok, propinjem se
i još viši, gledam kroz tvoj otvor, nezaustavljiv rast,
dok dole, pripijen blizinom stopala, osećam kako me
svetlost diže u snop senke. i neko me nosi u dubinu
koju kapcima zatvaram. crnu-crnu-precrnu!

o, visino, jedva vidljiva, u šuštavim plamenovima
vazduha, skrivena kao gnezdo, podižeš me uvis jer
izgovaram reči koje su u tebe uzidane, o visino,
halapljiva kao žeđ peska. to je tvoja slika!
moje stope su oči u prašini, uprte gore, u tvoja nedra
sjajem zastakljena.

o, visino, ti ne govoriš, već samo gledaš, jer si
stub od svetlosti, ukras užljebljen u grčeve mojih
prstiju. strepiš li od straha da ne iscuriš kroz pukotine
i da te reči ne raznesu kroz razgovor i smeh?

o, visino, gde si me spustila? pred oltar?
u tvoju blizinu, na rub mojih dlanova?
da u tišini šuštim kao trska.

 

Copyright © by Nikola Vujičić & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.

Nazad