2005.

PETAR LAZIĆ


(Kosjerić, 1960.)
Jedan od najuglednijih satiričara današnjice, prevođen na tridesetak jezika. Zastupljen je u preko pedeset svetskih zbornika i antologija.
Za svoj književni, publicistički i novinarski rad, kao i za radijsko stvaralaštvo dobio je desetak uglednih nagrada, i isto toliko puta je privođen, u periodu pre i za vreme režima Slobodana Miloševića. Podizane su i krivične optužnice, uvek sa istim obrazloženjem:"Vređanja imena i dela predsednika države".
Karijeru počeo u studentskom radio programu "Index 202" kao redaktor (od 1982. do 1984.)
Od 1984. do ukidanja, 1996. bio je autor tekstova, reditelj i "doživotni" urednik "Indeksovog radio pozorišta".
Od 1996. do 1998. bio je glavni i odgovorni urednik satiričnog lista "Naša krmača".
Od 1999. do 2004. bio je direktor i glavni i odgovorni urednik satirično-političkog magazina "Bre!"
Od 2004. do 2005. bio je direktor i glavni i odgovorni urednik dnevnog lista "Glas javnosti".
Pisao je stalne kolumne za "Književnu reč", "Nin", "Crtu", "Marku" i "Glas javnosti".
OBJAVLJENE KNJIGE: Zaustavite planetu hoću da siđem (1982), Na zubatom suncu (1988), Heroji Bulevara revolucije (1990), Opelo za mrtvo more (1994), Godine zapleta (1997), Izabrana satira (1998), Kratka istorija duše (2001), Nema malih uloga (2002), Breleške (2002), Mali veliki ljudi (2004), Carstvo zemaljsko (2005).
Izabrana dela Petra Lazića možete naručiti preko ove adrese.



OPELO ZA MRTVO MORE


  HORDA

Gde nogom stupe, zemlja istruli.
Kada dišu punim plućima,
vazduh se ustoji.
Dok govore, rukama razmahuju.
U ustima im zacarili zubi.
Nad potomcima nadvila se zvona.
Na grudima zveckaju im rane.
U glavama zvoni im prvi jahač.

Tišinu su za sobom ostavili,
u grobove je zatrpali.
A grobove svuda
pod sedlima nose
i mašu njima,
ko večiti putnik
pasošem što maše.

Odasvud se jahač oseća,
prvi jahač svoje krvi,
za života mrtvac
a u smrti živ
da življi ne može biti.
(Sve mrda u glavama sledbenika
kako za života mrdao nije.)


Odasvud se jahač oseća,
prvi jahač svoje krvi,
jaše li jaše
da dupetom sedlo ne domaša.
Razmnožio se u hiljadama glava.
(Virucka iz vijuga
smejulji se iz ćelija.)

Gde nogom stupe, zemlja istruli.
Kada dišu punim plućima
vazduh se ustoji.
Dok govore, rukama razmahuju.
U ustima im zacarili zubi.
Nad potomcima nadvila se zvona.
Na grudima zveckaju im rane.

U glavama zvoni im prvi jahač.
Zvoni na uzbunu hordi nesitoj.


TOPOT

to što čuješ
da ne možeš čuti

to što vidiš
da ne možeš videti

e… to je horda


VOĐA HORDE

Kada konja uzjaše zemlja zacvili,
Ceo vek joj treba da obriše suze.
Ne znate gde se završava konj,
Gde počinje on, a gde kosti vaše.
Eto, tako vođa jaše.

I kap kiše kad na njega padne,
Odmah iz obesti u grad očvrsne
Pa ljudi kažu "sve tuča potamani",
A nije: to kiša pada, samo ljudi ne vide.
Eto, tako vođa ide.

Za sobom je senku ko sekiru ostavio
A ona nije odavde, sama ne zna svoj put.
Tumara tako senka nad glavama ljudi,
Promrzla luta noćima i danima.
Eto, takvu senku vođa ima.

Kosa mu ne sedi, lice mu ne bledi.
Maslinova grančica od plastike,
Na službenoj dužnosti ne sme da uvene.
I bista njegova sa bistom se pari.
Eto, tako vođa stari.


NEKA TE ANĐELI ČUVAJU

Ja, Bara Kramarić
po milosti Vašoj
provedoh na čekrku
sa dva eksera pod noktima
mnoge ugodne sate;
i opštih sa usijanim žaračem,
i bih zadovoljena;
te svojom voljom,
bez ičijeg nagovora
priznajem:
da sam od pepela golubice
tuču pravila
da sam Lovru vratara iznutra izjela
i onda ga slamom napunila,
da sam neku ženu sa Mandušovca
živim zmijama tukla,
ali ne priznajem:
da sam zabranjene knjige čitala
niti da sam nekog drugog
podstakla na čitanje.


Ja Velečasni
Vođa Nove horde
molim se za tvoju dušu,
opraštam ti grehe
i kažem:
– Neka te anđeli čuvaju!


ZAKON O ZAŠTITI VOĐE HORDE

Vođa horde mora biti besmrtan
kao voda, kao vazduh,
kao zemlja, kao vatra


Komentar zakona o zaštiti vođe horde

Vođa naš je besmrtan
svaki put se u to uverimo
Kad pogrešnog čoveka ubijemo


VIDIK

Da l' je nebo crveno
Il' se zastave poklane vijore

Da l' je zemlja crna
Il' se horda za svoju dušu moli

Da l' je vazduh prazan
Il' to narod ne ume da diše

Nešto mora da je
Nije sve ovo bez razloga ovako


MI ZNAMO SVOG BOGA

Mi svog boga znamo,
zato mu prinosimo žrtve:
mlade i plodne devojke,
stare svetinje ovog naroda,
njegove ratne drugove,
jagnjetinu, klavire, cveće,
prinosimo mu i pionire,
i debele kurve,
što deblje to bolje,
da u dubok pupak
katkad suzu pusti


GLASNIK HORDE

Gde ste me pobogu ovo poslali
Svi su oni u glavi evnusi
Nigde čoveka da reč prozborim
Pijan da opsujem, trezan da zamolim
Ako li je ovo raj na zemlji
Sta li me tek pod zemljom čeka


MOLITVA NOVOG DUHOVNIKA

Mrze a pevaju
žive a ne umeju
sanjaju a budni su
i jeli bi da imaju šta
takvi su oni
ružni, prljavi i zli
mozgovi im gologuzi
Ako si Bog, kao što jesi
učini da svi jednu šiju imaju
a meni udeli mač, o Vođo!


MUČENJE

I kandžija se od truda preznojila
ni bukagije niste osevapili
ruka mi se na sto mesta ukočila
na dršci od noža prsti se zapili

Priznajte da dišete, da ste još živi
oglasite se nekako: rečju, slogom
svejedno je da l' ste nevini il' krivi
evo ja vas molim, zaklinjem vas Bogom

I kamenja pod vašim glavama je sram
mučite me dok god su vam usta mrtva
da l' ste gluvonemi, bar kažite da znam
Pa ko je ovde krvnik a ko žrtva


SAHRANE

Nisu ova opela za nas
Ni sahrane nisu naše
Nije ovo groblje zasad
Da ga gledaš kako raste

To horda neke tuđe duše
U našim telima sahranjuje
Duše mrtvorođene i uboge
Nerast-duše, male i pokorne

A naše su duše
S našim precima pokopane
Još u ono vreme
Za koje je horda
Pouzdano utvrdila
Da nikada nije postojalo


VREME ZLA

A ja svakog jutra
izlazim iz kuće neobrijan.
Prebiram po džepovima.
Presrećem prolaznike
i pitam sa znatiželjom:
– Oprostite, da li sam ja slep?!


NEZVANI GOSTI

Ako koraci
sa stepeništa dopiru
jesmo li nešto
na ulici zaboravili


666

Jednog jutra ubili su čoveka
sa belegom Sotoninog apostola
tri šestice ispod leve podlaktice
prvim nožem telo, drugim – duh
ostalim noževima sve ostalo su ubili

Jednog jutra ubili su čoveka
ne sumnjajući u brojke
nisu ni slutili da pred njima
leži veoma zanimljiva osoba
kojoj je ruka naopako izrasla


MUKA

Gledaš da ne bi video.
Slušaš da ne bi čuo.
Ali ne da muka.

Kroz nekakve ljude na ulici prolaziš.
Iz usta im neoprane noge mirišeš.
Na svakom koraku osećaš čoveka.

Po sobi ti se nahvatalo inje.
A beli kolutovi uz zidove se penju.
Bar da su neki kolutovi.

Pomislio bi da ima i većih nevolja.
Neće tvoja muka potresti svet,
tešio bi se.
Ali ne da muka, Tvoja muka, ej!


MRKLI MRAK

Ulicom mojom psi ližu pamuk,
lebde u strahu od sopstvenog laveža.
Osedlani sekirom režu muk
dok tamu prodaju; bar da je sveža…

Krune se pred anatemom trusni,
pod žilu i nerođeno stiže.
Njegova svetlost novu vatru sni
dok stara tinja, svoja creva liže…

Lete pegazi kroz živi pesak,
suše im se krila, rastu grudi.
Lica nigde, samo katkad vresak
dok uporno kroz život kaplju ljudi…

Istina neće smerno da prođe,
bezgrešno je začeće lomače.
Rađa se mit od moštiju Vođe
dok kreću humke po nove harače…


SLOBODNI IZBORI

Stiglo je proleće
a mi još živimo na svojoj zemlji
Stigli su izbori
slobodni, kao kosti sred kučnice

Novu će vlast
sami podanici birati, bre

Došao je i taj dan
kada će mrtvi ustati
živima mesto da ustupe
i jedni i drugi da se odmore

Novu će vlast
sami podanici birati, bre


OPELO ZA MRTVO MORE

Na kraju shvatiš
da nema kraja;
da iza tvog kraja
leži jedan drugi kraj.
Na kraju vidiš
da je more mrtvo;
da su žive samo
duše utopljenika.
Plivaju nekud
da nađu spas…

 

Copyright © by Petar Lazić & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006

Nazad