2005.

SVETLANA TOMIĆ

Rođena je u Beogradu, 1970. Diplomirala i magistrirala na beogradskom Filološkom fakultetu. U periodici uglavnom objavljuje kritike. Kao jedna od nagrađenih na konkursu Književne omladine Srbije objavljena je zbirka poezije “Tuneli u naručju” (Beograd, Pegaz, 2002). Druga zbirka poezije, zbirka priča, pesme za decu, teorijski rad o zapletu i zbirka kritika o novijim književnim delima objavljenih u BiH i Hrvatskoj čuče u fasciklama. Trenutno živi u Sarajevu.


 

TELEFON JE TIŠINA KOJA UBIJA



Već nekoliko nedelja ona sanja isti san. U trenutku dizanja, slušalica postaje pištolj, i umesto “Halo” čuje se okidanje metka koji, prolaskom kroz ušnu školjku, tunelom rasprskava krv.
Nekoliko trenutaka čuje zvukove koji se uzdižu u vaduh i, najzad, blještavom svetlošću, ekplodiraju u crnilo. Odjednom, postaje laka i neosetna. I svaka misao, slika, reč, ostaju izvan nje. Izvan svega.
Prvih noći budila se kao posle košmara. Oznojena, lepljiva od straha i grča. Ubrzo, više je počelo da plaši odsustvo brige, straha, očajanja, bilo čega što je moralo biti povezano sa tegobnom morom.
Nikome nije ispričala za svoj san. Ne zato što nije imala kome već što je znala da je niko neće razumeti, da će svi, bez razmišljanja, ići u pogrešnom smeru pokušaja objašnjavanja.
Ništa nije bilo potrebno objašnjavati. Svi su znali najosnovnije činjenice, ali je malo ko te činjenice uzimao u obzir. Pa ipak, jednog dana, pored njenog tela nađen je pištolj. A na telefonu je nedostajala slušalica.


OSTRVO: RAM ZA SLIKE

 

Znala je: ovo leto neće biti uobičajeno sećanje, s lakoćom složeno među korice foto-albuma.
Osećala je: od samog početka nemir, groznicu. U vazduhu. Lepljenje pogleda za nejasne misli. Sve je izmicalo. Od samog početka.
Kao kada se dinja reže i usek tone. Veslom se pada i klizi do semena. To strah pada. Klizi i vraća se, pokušavajući da odagna kuda vodi slutnja. Kao grudi smokve, nikad raspukle do kraja, slutnja je čuvala jedrinu tajanstveno oblikovanih linija.
Na trajektu: širila je čvrste korice knjige. Lomila je kao hleb. Pokušavajući da ugleda neki znak. Pažljivije posmatrala prostor. Lepotu koja se podaje. Bez reči.
Kao da su zubi već zagrizli. Čulo se krckanje. Jedan deo kore počeo je da puca. Ali sve se prvo prstima moralo dodirnuti. I u inat, sve je uzmicalo.
Dani su odlazili nepregledno, poput hrpe putnika na tesnim peronima. A strepnja, kao kontrolor koji zna da će pronaći slepog putnika, prelazila je iz vagona u vagon.
Jedne noći Kontrolor joj je iznad uha šapnuo: “Tvoj strah je moja moć. Tvoja slutnja moje je telo.” A potom dodao: “Ne boj se svog hoda. Pogled ionako nikad ne stane u ram za slike.” Pucnuo je prstima. I nestao.
Nije osetila lakoću koju je buđenje moglo doneti. Niti nemir. Jutro je bilo tiho. More jedva da se čulo.
Način hodanja i pogled muškarca koji je to predveče otvorio vratanca kapije, seo i bez ikakvog uvoda izrekao vest. Usta onih koji su slušali ostala su razjapljena kao u mrtvaca pre nego ih pribranost veže maramom. Zagrljaj koji je bio očaj, tableta na stolu, stvrdnuta tuga.
Na sahrani, pet dana posle, iz njenog oka, umesto suze, izašao je leptir. Na jednom krilu smešilo se oko pokojnog mladića, njenog brata. Na drugom, Kontrolor.
Htela je da upamti: zamahivanje krila ličilo je na treperenje tačke u nestajanju. Treperenje je pulsiralo poput njenog srca. Ram za slike je nestao. Tek nebo. Da li je to premalo, što ostaje?


IZA ZASTORA

 

Većina ljudi beži od života. Čak i ako se desi da ih život progoni ili iznenadi, nekim događajem ili susretom, mnogi prosto pobegnu ili zataškaju to iznenađenje koje dožive gotovo kao skandal. Evo, vidiš, opet je izašla iz zgrade skoro trčeći. Ni kaputa zakopčana, ni torbe zatvorene. Nekad pomislim, izliće se, kao iznenadna kiša prosuće se po pločniku, od jurnjave, od umora. Da samo možeš da pogledaš kako joj i kosa juriša, kao da je sustižu nevidljivi krvnici. Ali ona se ne osvrće, ona gazi, dalje i dalje. Evo, opet trči. Pitam se, da li ikada primeti da se sve dešava u isto vreme. Nekoliko puta sam je sreo u liftu. Besprekorno je našminkana. Vidi se da mnogo vremena i truda polaže na svoju pojavu. A neudata. Samica. Sigurno ima preko trideset tri godine. Ali se dobro drži. To sam letos zaključio. Haljina joj nije izdala ni jedan sigurnosni pojas oko struka ili ispod zadnjice. Samo kada bi sad čovek pogledao ovaj trenutak, u kome postaje jedna tačka. I za tren ostaje nevidljiva. Skoro uvek me uzbudi to gutanje svetlosti. Mada se od njega i naježim. Čovek bi rekao, vratiće se mirnih koraka. Ne, ne. Onako kako odlazi iz kuće tako se i vraća. Kao furija, vihor. Kao nevreme. Ne zastane ona. I ne pogledava sa strane. Nekako bledo gleda ispred sebe, kao da je magla zatvorila a samo dobro naučen put premešta joj noge. I počne da klizi kao duh na ledu. Jednom mi je komšija njen pričao kako bučno radi u kuhinji. Nikada ne čuje televiziju. Ponekad neku melodiju, ali nije sa radija. Jedno vreme plakala je u kupatilu. Pitam ga ja - Pa dobro šta si ti radio u svom kupatilu?- Kaže on -I meni došlo da plačem. Toliko je tužan i lepljiv taj plač bio. Nije onakav kakav ženske obično puštaju. Ovde je bila neka druga priča.- A ja razmišljao kakav je život mogao izlaziti iz takvog plača. Setio bih se svih svojih plačeva, od ranog detinjstva do skorih dana. Nije ih baš puno bilo. I tada shvatih da nikada nisam plakao zajedno sa nekim. I prvi put palo mi je na pamet, i na dušu. Ako je plač nedeljiv, je li i tuga isto takva. Eto, prijatelju moj, sada znaš zašto volim da je posmatram. Zašto ustajem mnogo ranije nego što bih morao. I strpljivo stražarim ispred pogleda- reče, uz tih i dubok uzdah, starac, pomilovavši debelog mačka na svom krilu još jednom.

 

Copyright © by Svetlana Tomić & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.

Nazad