2007.

CHRISTINA HESSELHOLDT

Kristina Heselhold (Christina Hesselholdt) rođena je 1962. Diplomirala filozofiju i književnost. Sada je već magistar književnosti i profesor kreativnog pisanja.
Roman Glavnica izdat je 1998. u izdanju Rosinante Forlag, Kopenhagen.
Autorska prava su prodata u Francuskoj, Norveškoj, Holandiji.
Debitovala 1991. kratkim romanom Køkkenet, gravekamerat og landsakabet koji je do 1997. postao trilogija, pošto je napisala i Skrivene stvari (Det skjulte) 1993. i Pogled (Udsigten) 1997.
U međuvremenu objavljuje i roman Eks 1995.
Posle serije od četiri slikovnice za decu u saradnji s ilustratorkom Tine Modeveg-Hansen (Modeweg-Hansen), Princeza peščanog zamka (Prinsessen på sandslottet), Ćošak koji je otišao svojim putem (Hjørnet der gik sin veje), Princeza letnjikovca (Prinsessen på sommerhuset) itd, 2001. godine objavljuje novi roman Kraniekassen, najhermetičnije njeno delo, roman toka svesti koji podseća na čuveno delo Petera Hertlinga Nimpš ili mirovanje. To je roman u kojem progovara 6 “ja”-ova glavne junakinje po imenu Anete. Paraleno s tom pričom u sadašnjosti, teče i priča u prošlosti (sredina XIX veka) o Ludvigu II Bavarskom, njegovom bratu Ott i njihovom lekaru.
Kristinu Heselhold smatraju najvećim eksperimentatorom u danskoj prozi 1990tih, a roman Glavnica (“Hovedstolen”) jedno je od najvećih proznih dostignuća XX veka. 2003. godine objavila je i roman “Ljubavi moja!”, koji je mnogo pristupačniji od prethodnih dela. To je ljubavni roman s jasnom fabulom, gotovo jedan ženski Nabokov – naročito “Prozirnost stvari”...
2005. je objavila i zbirku kratke proze “Vrt bez kraja” (En have uden ende), takođe u izdanju Rosinantea. Knjiga sadrži 20 tekstova, od sećanja preko priča do eseja o Danskoj na prelazu u novi milenijum. Pre nekoliko nedelja u poštansko sanduče prevodioca stigao je Kristinin novi roman “U porodičnom krilu” (I familiens skød), u izdanju Rosinantea.


 

 

 

 

 

 




Photo Annette Kjaer

  Shake

Nismo smeli da dobijemo nož, zato se Anete služila noktima da ostruže crnu žvakaću gumu sa asfalta gde je ležala i ličila na grudvu otopljene gume od bicikla i obrazovala meko neprimetno uzvišenje. Ona je strugala jer je bila najbolja, i dok sam stajala nagnuta nad njom, ''pomeri se, zaklanjaš mi sunce'', ili sam se bacala na topli asfalt pored nje i pazila na automobile, da nas ne pregaze pa posle da nas neko ne struže. Bela nije valjala, posivela je od upotrebe, ni svetlocrne žvake nisu bile dobre, gubile su previše boje, izgledale su tako sažvakane, ali crne, Shake, zadržavale su boju, možda su štaviše postajale još crnje od upotrebe. Ona olabavi grudvicu duž čitave ivice, i možda je odjednom odlepi sa afsalta, ili je morala da kopa i oslobađa dugačke niti. Tamo gde se nit odvajala od grudvice, zabelelo se od protesta (žvaka se nije davala tako lako), i svaki otkinuti deo ispuštala je u moju šaku. Išla je tik uz mene oko mog ručnog zgloba da bi bolje mogla da upravlja mojom rukom. Zatim je očistila nokte koji su već bili crni od zemlje ili slinaca, i istresla raspadnutu prljavštinu na gomilu, koju sam pažljivo prenela u njenu ruku, i ona stade da gomilicu pritiska i mesi. Na kraju držala je poduži pravougaonik između dva prsta i iz džepa je izvukla jedan žuti i jedan crni Shake-papir, i dok sam pažljivo držala žvakaću gumu, glačala je papir preko kolena, ali je uvek ostajalo sitnih pukotina, s kojima se ništa nije moglo učiniti, kao što nije bilo pomoći zbog toša što je guma mirisala na amonijak i mi ustadosmo i pođosmo unaokolo po stambenim blokovima da nađemo neko dete, ''vidi šta ćeš da dobiješ''.


Neretva

Rolne u Ilumu od žutih crvenih oranž crnih somotskih traka različite širine, i traka sa cvećem ili leptirima da se vežu za kraj pletenica i na vrhu repića, i da se sakrije lastiš oko mog konjskog repića, tračice, koje su odgovarale mnogim haljinama koje smo upravo kupili za mene u drugom od odeljenja velike robne kuće, po jedna haljina za svaki dan letovanja (skoro). «Ohh», reče moja majka i pokaza, «moramo da imamo i jedan metar od ovoga – i jesi li samo videla tu oranž, ovome ne možeš odoleti, zar ne?», i prodavac klimnu, izmeri i iseče. Te trake, od kojih smo hteli da koristimo po metar od svake, namotavao je oko lakta i rezao – hvat otprilike –urolao ih i spuštao u papirnu kesu, i nekoliko dana kasnije sedeli smo s grupom turista u autobusu na putu preko mosta u Mostaru, odakle su dečaci skakali u reku, i njihova tela, koja su bila otprilike moje visine i težine, pravila su kolutove u vazduhu istovremeno dok bi obrglili kolena.
Možda je to bila ista reka, Neretva, pored koje mo stali, tamo, gde je izvirala iz jedne planine. Sedela sam u sivoj haljinici, koju su sedište autobusa i toplota već izgužvali, i izula cipele da bih umočila skuvane i izmučene prste u ledeno hladnu vodu od koje je koža bridela, mama se sagnula, zahvatila vodu šakom i pila, nikad nije okusila tako hladnu vodu, a ja sam mogla da držim vrhove prstiju u istoj vodi samo nekoliko sekundi bez prekida, kada je jedan dečak iz kraja pošeo da gaca po vodi. Tako je gacajući ušao u reku, dok mu voda skoro nije bila do grudi, sve do virova, pene, stenja, bućnuo se snažnim rukama u vodu i kraulom zaplivao ka drugoj obali, ali je voda počela da ga nosi nadole, niz struju, on okrete glavu i nasmeja nam se, voda se penušala, kovitlala, iz planine su se s leđa pojavila deca iz kraja i okružila nas i pružila mi mlohavo cveće i okretali su dlanove k nama, mama je pokazala da su joj džepovi prazni, kao i njena tašna, ali ona izvuče flašicu s parfemom Madam Rochas, i poprska ih iza ušiju i po rukama, duboki tamni miris pogodi sunčev sjaj, i tako je dečak došao do cilja a da ga nisam dobro videla, i sedeo je na obali zadihan, videla sam da mu se rebra polagano pomeraju, poput talasa, on krenu nazad, ali autobus je krenuo i ostavio ga tamo.

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.
Sa danskog preveo Predrag Crnković

Nazad