2007.

DANIJELA KAMBASKOVIĆ SAWERS

Rođena u Beogradu 1971. godine.
Pesnik, književni kritičar, prevodilac, novinar, i, kad god se ukaže prilika, jazz vokal, a zvanično doktorant univerziteta Macquarie u Sydneyju, gde kao stipendista radi na tezi iz oblasti sonetnih venaca italijanske i engleske renesanse.
Diplomirala je (1994.) i magistrirala (2000.) na katedri za engleski jezik i književnost Filološkog fakulteta u Beogradu.
Pesme, pripovetke, prevode poezije, književne studije i kritiku objavljivala je u časopisima Književne novine, Književni list, Mostovi, Teatron, Ludus i Treći Trg (Beograd), Diwan (Gradačac-Tuzla), Album (Sarajevo), Kolaps (Mostar), Litkon (Zagreb, stvaralaštvo zemalja bivše Jugoslavije), New South Wales Law Journal i Masthead (Sydney), The Wolf Poetry Magazine (London) i Renaissance Studies (Oxford).
Sredinom juna 2006. objavila svoju prvu zbirku poezije Atlantida.
Regionalni urednik Balkanskog književnog glasnika za Australiju.

 
A tenant of space and time often not favourable,
Stranded within a close envelope of bone and flesh,
I sit atop this island as alone as the undesired heart,
Yet astride the world, travelling though not moving at all.

Elza Ivović Holt, ‘Observations of an Itinerant’

There was no ordinariness to return to, no refuge from the blinding potency of things, an apple screaming its sweet juice. Everything belonged to, had been retrieved from, impossibility.

Anne Michaels, Fugitive Pieces

 

 

SIRIJA, SEPTEMBAR 1998.

Sirija, zemlja beskrajnih raznolikosti i kontrasta. Od grada do grada razlikuje se nivo konzervativnosti: negde nema ni jedne jedine žene kojoj se vidi kosa (Hama), a negde idu nepokrivene, mada ne razgolićene (Damask). Svuda, pak, ima i onih potpuno zabrađenih, kojima se ne vide ni oči.
Vraćam se u Beograd iz kasnih sedamdesetih, onaj koga sam se uželela a da toga nisam bila ni svesna. Mozda je to zbog dugih zastava koje vise sa visokih zgrada, zbog kulta ličnosti predsednika Asada ili pak zbog jedne metalne ograde, ofarbane u belo, roza i svetloplavo pa onda zardjale, koja liči na onu sto je stajala ispred moje osnovne škole. Radujem se izlozima sa odećom a la Plitvice, čije su se radnje nekad nalazile na vrhu Bulevara. Tu su peškiri sa ružama, Ambasador ćebad sa drugom stranom u negativu, braon sokne, odela širokih revera i sivo-bljak dzemperi sa uzorkom crnih, iskošenih kvadratića. Tu su i stambene zgrade i ulične lampe u socijalističkom stilu, i uniforme vojske ama baš iste kao kod JNA. Ista boja, isti kroj, samo bez Titovke. Gde sam ja to?
***
Sirijski muškarci liče dosta na naše, one iz unutrašnjosti. Iznad brkova, pogled im je strog i namršten; čuvaju neku važnu tajnu. Pravi Arapi su, kažu, plavi sa zelenim očima— a ovo crnilo svuda, to su Turci ostavili. Baš kao kod nas. Malo malo, pa naletiš na bizarne kombinacije: na potpuno riđeg muškarca sa tamnim tenom, ili na crnog-crnog, ali sa plavim očima. To su tekovine Krstaša.
***
Na trenutak skidam jaknu, jer je jako vruće. Ostajem u crnom džemperu s kratkim rukavima, vrlo pristojnom. Odmah ponovo oblačim jaknu. Ne viđaju se ovde, brate, gole ruke svaki dan. Nikada ranije nisam bila tako svesna seksualne moi svojih nadlaktica.
Telesno je ovde u Siriji čudan koncept: žene pokrivene, a onda udjes u Suk (natkrivenu pijacu), a ono tezga sa donjim vešom: lanci, dukati, čipka, roze, crveno, indigo plavo, rupe na strateškim mestima.
Muzika i lampice.
Časna reč, lampice.
Na samu pomisao da to obučem, uhvatio me smeh.
Stojim, u jakni, i smejem se.
***
Hoću da kupim mušku belu galabiju za sebe. Uzimam jednu.
Prodavac kaže: “Za gospođe, na onoj strani.”
Ja kazem: “Ne, ja hoću mušku”.
On: “Za gospođe, na onoj strani”.
Ja: “Ali ne, ja hoću mušku”.
On: “Ma ne ne, lepše, za gospođe, na onoj strani.”
Ćutim na trenutak. Bacam pogled na ženske galabije. Previše cveća. Previše boja.
Opet ja: “Ali ne, ja hoću musku”.
On: “Za gospođe, na onoj strani”.
Razmišljam.
Kažem: “Za muža, for my husband”.
A, to. Osmeh i zlatan zub.
“Koju veličinu nosi vas muž? Small? Izvolite”.
Uto se pojavljuje Mark i stavlja mi ruku na rame.
“Za muža? Ovaj gospodin nije small”, prodavac će na to, mrgodno.
“Nema veze. Hoću da kupim small.”
“Ali ovaj gospodin nije small”.
Gledam ga u oči. Odlučujem da završim ovu raspravu jednom za svagda.
Sa Markovom rukom oko sebe, kazem zlobno:
“Ovaj gospodin nije moj muž. A ja kupujem za muža.”
U tišini, spuštenog pogleda, prodavac pakuje galabiju.
Odlazimo.
***
Kad posećuje džamije, na primer spektakularnu džamiju Omayyad iz osmog veka u centru Damaska, “madame” naravno mora da obuče kabanicu sa one gomile koja na podu čeka zapadne zene-turiste, i da, kao i svi, izuje cipele.
Izuvanje cipela: kakav izvanredan način da se osetiš sitno pred bogom.
Naročito ako ti je otišla žica na najlon čarapi.
Kapuljača kabanice ti ograničava vidno polje, što joj je, naravno, i zamisao. Ali uprkos ograničenom vidnom polju, džamija Omayyad me udara. Unajmili su vizantijske mozaičare da je ukrase, pa je “prepoznajem” po drveću: ogromno prostranstvo zeleno-zlatnog granja od sitnih, presitnih parčića, govori jezikom Ćirila i Metodija. Za razliku od dubokih reljefa na belom zidu, koji su izrazito orijentalni. I omamljujuće moderni, iako drevni.
Ponešto za svakoga. Sve za mene.
***
Provodimo dva dana glumeći turiste i gledajući tepihe u Damasku, za neki budući stan u Australiji. Hteli smo da saznamo sta je to što volimo, kad su u pitanju orijentalni ćilimi. I otkrili smo.
Ništa Persija, ništa zavijuci.
Postoje dve ravnice, jedna na Kavkazu a jedna u Iranu, gde zive dva plemena koja prave tepihe na koje se da ozbiljno pasti. Na njima su geometrijske figure, kvadrati ili rombovi, u kojima su stilizovane uglaste životinje, ptice, jeleni ili konji, pomalo nalik na južno-američke motive, u snažnim kontrastnim bojama najneverovatnijih, nekad čak i zastrašujućih kombinacija. Više liče na fovizam ili Matisse-a nego na orijentalne tepihe. Cena se cenkanjem— za koje sam otkrila da imam talenta — može spustiti do neverovatnih granica: manje od 100 dolara za tepih od vune i svile, dva sa jedan ipo metar površine, star preko sto godina.
I tako, sedamo na kanabe, uz malu času zašećerenog čaja, a oni prostiru li prostiru stotine tepiha. Kao da smo mi neko. Mali odmor od neprekidnog hodanja.
***
Sutradan polazimo u pustinju. Nas sedam-osam iznajmljuje džip. Vozač Hišam, neverovatan čovek. Taman pomislis da je ćutljiv, a ono, otkriješ da je to zato što ga ništa nisi pitao. Čim ga pitaš, on vrlo detaljno odgovori. I zna sve, i gde se šta jede, i koliko košta, i gde je čisto a gde nije, i koji su putevi najsigurniji i najbrži. A zamalo da ga ne pitamo iz kulturne obazrivosti.
Koliko nesporazuma potiče od ćutanja?
Sigurnom rukom, Hišam nas je vozao po Siriji, stotine i stotine kilometara kroz pustinju, od jednog rimskog grada do drugog, a da nismo ni osetili.
***
Skupljamo se ispred ambasade u Damasku, pakujemo se u kombi i krećemo za Palmiru. Vozimo se tri sata na istok. Krajolik postaje sve pustiji i pustiji. Odjednom, uranjamo u pravu pustinju, nepreglednu, bez ijedne travčice. Dine dokle god oko dopire, kao u filmu s Rudolfom Valentinom. Samo što sirijska pustinja nije potpuno ravna, već lagano brežuljkasta.
U njoj ne živi niko i ništa, osim, mestimično, Beduina. Moram priznati da sam se naježila videvši čoveka sa crvenom maramom oko glave, kako, na kamenu u predvečerje, licem prema zalazećem suncu, stotinama kilometara od bilo čega, usred pustinje, stoji i klanja. Pustinjski način klanjanja nije da se padne ničice, već da se stoji mirno; a da klanja, znaš po tome što su mu dlanovi na licu. Okružen je tišinom i prazninom, ali molitvom je deo je nečeg većeg, čemu veruje da pripada. Ima tu nečega.
***
Zaustavljamo se da predahnemo u jednoj usamljenoj kolibi, nasred pustinje. Na njoj je smešno-ironična tabla: Silk Road Cafe. Unutra nalazimo Beduina medju sitnicama: na plafonu je nekoliko lustera koje je vešto napravio od praznih konzervi za bezalkoholna pića, a na zidovima i vratima mnoštvo nalepnica, što nemačkih turističkih oglasa, što ruskih sa flaša votke. Beduin govori dirljiv engleski. Pitam ga, kako to da ga tako dobro zna. On mi pokazuje knjižicu na stolu, u kojoj olovka obeležava stranicu gde je stao sa učenjem kad smo ga mi prekinuli svojim dolaskom. Knjižica je, očito, od onih starih udžbenika, sa rečenicama tipa "molim vas jednu maslinu", ili “moj stric voli sir”. Ali njemu služi. Tom knjižicom on je deo nečeg većeg, čemu veruje da pripada. Ima tu nečega.
***
U Palmiru, oazu na Putu svile, stižemo kada je već pala noć. Pun mesec,
najveći koji sam ikada videla, blješti nad pustinjom i osvetljava ruševine rimskih stubova gotovo kao da je dan. Šokirani smo. Susret sa takvom lepotom i starinom oduzima i dah i reči. Smeštamo se u sobu i odmah izlazimo napolje, da šetamo kroz ruševine po mesečini.
Lagano hodamo kroz kolonade korintskih stubova. Njihova posebnost je mali izboj na sredini svakog trećeg stuba. Prema objašnjenju u literaturi, to su nosači za statue, i po njima se ovi stubovi odmah prepoznaju kao palmirski.
Iako je veoma lako smatrati Palmiru rimskim gradom, ona to nije. Kraljica Zenobija, jedna od važnih nevaljalih žena u istoriji, dugo se opirala rimskoj vlasti, dok su Rimljani su ispredali mitove o njenoj lepoti. Ovo mesto imalo je veoma posebnu kulturu. Svega je petnaest pisanih spomenika na latinskom, ali zato je mnogo drugih pisanih spomenika. U Zenobijinoj Palmiri govorio se jedan od dijalekata aramejskog (Isusovog jezika), i grčki.
Palmirsko pozorište, očito restaurirano, ostavlja na mene dubok utisak na mesečini. Akustika je besprekorna. Probali smo. Ja sam šaputala ljubavne reči na pozornici, a voljeni čovek Mark me je čuo na na najvisem redu sedišta, udaljenom oko četrdeset metara. Moderna arhitektura ima još mnogo da nauči.
***
Ustajemo u pet da vidimo izlazak sunca. Jutro je izuzetno hladno, kako to u pustinji obično biva. Ima oko minus pet-šest, sa strašnim vetrom. Ja sam znala da će biti hladno, ali brate, nekako, usred sve dnevne vrućine, čovek nema predstavu o tome koliko će hladno biti. Imam jaknu, ali nemam džemper. Nisam ponela ni rukavice. Ko jos nosi rukavice u pustinju? Treba još toliko toga da naučim. Vetar mi briše po leđima i zavlači se u pore na licu. Stavljam šal na glavu i skakućem. To baš i nije najdostojanstveniji način posmatranja ruševina pri izlasku sunca, ali vrši posao. Čim je sunce počelo da se diže, ionako zaboravljam na hladnoću. Ružičasto svetlo rasipa se po stubovima i obasjava zidine oko oaze. Udubljujem se u osećaj reza u stomaku, za koji živim.
Hotelski doručak podseća me je na ekskurziju u hotel Grand u Ohridu, u trećem razredu srednje škole. Beli sir, jogurt, kuvana jaja i monolitni džem u malim okruglim celofanskim kutijama nalik na one od paštete. Vreo tuš i spavanjac. Budimo se oko deset, kad je sunce već uveliko odskočilo. Jutro, a već dvadeset pet –trideset stepeni. Krećemo na drugi obilazak hramova. Detaljan – sa sve zavlačenjem ispod palih frizova i penjanjem na stubove. Koje ovde nije zabranjeno: naprotiv, ohrabruje se.
***
A zatim nas Hišam vozi u grobnice upustinji, ranohrišćanske palmirske grobnice koje se uzdižu iz pustinje kao kule. Mrtvi su stavljani na police, kao dosijei. (Ovo me podseća na Horacijevu poslanicu Pizonima: tekst kao telo?) Grobnice bi tako i ličile na ogromne pisarnice, da nije moćnih mermernih reljefa i statua, sa kojih su lica uvek iskopana (tekovina kasnijeg Islama). Pokopani muskarci predstavljeni su u poluležećem stavu, u veoma jednostavnoj togi, sa šisarkom u ruci. Razmisljam o simbolici šišarke. Jedini ukras na statuama predstavljaju neverovatno fino i sitno obrađene čarape. Motivi reljefa na čarapama su biljni: trava i detelina. Razmisljam o važnosti čarapa za život posle života. Žene su uvek predstavljene u stojećem stavu. Bde oko poluležećih muskaraca.
***
Popodne obilazimo trgovački centar Palmire i davimo se u sedamdeset različitih vrsta urmi. Ručamo pileću showarmu (kao giros, samo od belog pilećeg mesa i svežeg paradajza, u palačinka-hlebu). Mark je uzeo i falafel (ćufte od mlevenih leblebija i začina), zbog čega ga je kasnije Hišam izgrdio. Zaboga, kako može da uzima nešto što se prži u ulju, kad ko zna kad su menjali ulje.
Neke stvari su svuda iste.
***
Pred zalazak sunca, dok je čitava pustinja blještala zlatom, odvezli smo se na najviše obližnje brdo, u krstašku tvrđavu iz dvanaestog veka, što je u poređenju sa ruševinama koje smo toga jutra posetili, delovalo nepristojno mlado. Tvrđava je zlatnožuta, kao i ostatak pustinje; kao da izranja iz nje. Izgleda kao što mala deca crtaju dvorac. Ima kockaste cik-cak krovove, i tornjeve, i viseći most preko ambisa, i zavijene hodnike, i stravičan, dubok bunar. Sa nje puca pogled na čitav rimski grad, oazu i trgovački centar Palmire. Odlučujemo da se vratimo peške u hotel sa vrha tog brda. Hišam odvozi ostale. Sami, spuštamo se kroz nadirući mrak i rimske ruševine. Četrdeset minuta, pedeset minuta, šezdeset minuta, sat ipo. Umorne noge upadaju u pesak. Očito, zbog nepreglednosti peska, sve deluje mnogo bliže nego što jeste. Na mesečini, uzimam uzorak sirijske pustinje u kutijicu od filma, za prijatelja Borisa, kustosa Prirodnjačkog muzeja u Beogradu, koji me je molio da mu sa svakog putovanja donesem uzorak zemljišta. Mnogo kasnije, saznajem da je u kutijici našao opal. Nekako sam, nasumice, uspela baš njega da zagrabim od čitave pustinje peska. Verovaću da je to dobar znak.
Neprestano me opseda misao na to koliko je izlazaka i zalazaka sunca taj grad video. I da smo mi došli na jedan dan, da budemo uljezi u istoriji. Ne prestajem da mislim na žene Palmiranke. Te noći, sanjam da sam na dvoru, u prelepoj tradicionalnoj palmiranskoj nošnji, u dugoj haljini i visokoj valjkastoj kapi sa koje veo visi do poda. Naočari nemam, ali, nekim čudom, nisam zrikava. Lepezom hladim kraljicu Zenobiju, i divim joj se što sokolari, lovi, jaše, nadzire oružje i otporom nervira Rimljane gotovo dve decenije.
***
Sutradan se vozikamo Sirijom. Posećujemo grad Hamu, i u njemu ogromne, drevne, otomanske točkove za navodnjavanje, turisticku atrakciju ovog grada. To su drveni točkovi nalik na vodeničke, pocrneli od starosti, sa specijalnim sistemom otvorenih kutijica na krajevima zubaca na točkovima. Kutijice su iskošene pod određenim uglom tako, da se voda koja udje u njih ne prospe sve dok kutijica, okretanjem točka, ne stigne na najvišu tačku; odatle se prosipa u za to pripremljenu posudu. A iz nje se komplikovanim sistemom kanala prenosi na veoma udaljena polja kojima je potrebna voda. Točkovi potiču iz desetog veka, i potpuno su me fascinirali, uprkos škripi i jezivim zvucima koje ispuštaju okrećući se.
U Hami pijemo čaj u jednom divnom socijalističkom hotelu sa socijalističkim foteljama, i stočićima, i itisonom. Home sweet home. Umesto ručka, potpuno neočekivano, odlučujemo da se nažderemo orijentalnih kolača iz jedne poslastičarnice, posle čega nam je muka. Jedna od žena iz naše grupe sa velikim uživanjem prstima uzima kolač od belog krema aštara, koji joj se razmazuje po licu i rukama. Druga zena iz grupe viče: “Ne, ne, sačekaj, imam papirne tanjire i plastične viljuške”.
Prekasno.
Jedući kolače, saznajem da se u ovom gradu odigrao strahovit masakr disidenata, onih koji se nisu slagali sa režimom. Kao i nevinih, za koje se sumnjalo da su disidenti, ili članovi njihovih porodica. Ubitačna kombinacija: sladak ukus u ustima i gorak u glavi i srcu.
***
Prolazeći pijacom, čujem arapski svuda oko sebe. Tu i tamo, iz bezoblične jezičke mase izbije poneka reč koja me podseti na kuću.
Čador. Patindžan (patlidžan). Limuna (narandža). Zejtuna (maslina). Kilim. Kitab. Sanduk. Stan. Bakšiš.
I, naravno, čaj.
Smešim se.
***
Na izlasku iz Hame, na drumu, pretičemo kamion čiji je otvoren zadnji deo natrpan zebrađenim devojčicama i tinejdžerkama. Pitam Hišama šta je to. Kaže da ih verovatno vraćaju kućama sa rada u polju.
Beleži li se negde, kod Boga, toliki neplaćeni rad nedoraslog ženskinja?
Mašem devojčicama iz kola, smešeći se. Odjednom, one se pokreću kao leptiri. Mašu raznobojnim rukavima, kikoću se i smeju divnim licima i belim zubima.
Pa dobro. Radile u polju jesu, ali je duh neuništiv.
***
Tog popodneva, posećujemo muzej mozaika u zgradi koja je nekada bila karavan-saraj. Karike za vezivanje konja su još uvek na zidovima u dvorištu.
Odista ne osećam da sam u Siriji, kako ona ne odgovara mojoj prethodnoj, zamišljenoj slici o sebi. Osećam se, više, kao da sam zaronila u nešto udobno i poznato.
U nekog Andrića.
***
U Apameju, rimski grad, stižemo negde oko podne. Izgrađena je na visoravni veoma nalik na Pešter i obrasla gustom, niskom travom. Dakle, po izgledu veoma daleko od pustinje.
Pod oblačnim nebom stoje stubovi boje soli i bibera. Opet ostajem bez daha.
***
Apameja je rimski grad neverovatnih razmera: najveći i najočuvaniji koji se uopšte može zamisliti. Kada bi tako nešto stajalo u Rimu, ne bi mu se moglo prići od hiljada turista. Ovde, nigde ni žive duše.
Tri stotine metara neprekinute kolonade. Prolazim njome laganim hodom. Jas am rimska dama. Ili još bolje, rimski trgovac; njih je bilo mnogo ženskih. Recimo, živim ovde, slobodna, i uvozim maslinovo ulje iz domovine za nostalgične Rimljane u provinciji; posao cveta. Nosim togu, kosa mi je ukrašena bakrom. Hodam uzdignute glave.
Posmatram spiralne kanelure na stubovima, posebnost ovog mesta. Apameja je jedini rimski grad sa spiralnim kanelurama: nema ih nigde drugde u rimskom svetu. Takvih je stubova je ukupno samo dvadestak. Zamišljam majstora, poludelog od egzila, koji je odlučio da nešto promeni. Zamišljam kako urezuje spiralne žljebove puzeći uza stubove uvis, kružno. Znam da je rezbario sa zemlje i to pojedinačne poprečne režnjeve od kojih su stubovi kasnije sklapani, ali je moćnije zamišljati ga kako se vere. Mogu valjda da ga zamišljam kako god hoću. Ionako nema veze kako je rezbario. Napravio čovek istoriju.
***
Uto, nalećemo na moju prijateljicu iz Bejruta, novinarku Katherine, i njenog muža Reuterovog dopisnika. Staju da nas pozdrave. Sa njima je jedan sredovečan Sirijac u braon odelu, sa arapskom crveno-belom maramom vezanom oko glave. Zaprepšćeni što se ovako srećemo usred Sirije, bez plana i namere da se sretnemo, malo smo stali i popričali.
Ispostavlja se da je čovek koji je sa njima (meni— odvratno evropocentričnoj— nezapamtivog imena, a bilo me sramota da pitam ponovo) doktor arheologije, direktor Arheološkog muzeja u Hami i šef projekta za restauraciju Apameje. Nakon mnogobrojnih zemljotresa u dvanaestom i trinaestom veku, saznajem, od Apameje nije ostao ni kamen na kamenu. Početkom šezdesetih, ovaj ludi čovek je poželeo da Apameju ponovo izgradi od nule. Sa timom od oko deset ljudi, pažljivo je brojevima obeležio svaki kamen, svaki deo stuba razbacan po polju dva kilometra uokolo. I počeo sa merenjima, proučavanjima i sastavljanjem ove zastrašujuće slagalice. Delovi stuba se moraju slagati u milimetar, inače je to znak da to nije deo tog stuba, i mora se početi ponovo. Tako je, mic po mic, za trideset i pet godina teškog rada izgrađena kolonada.
Odjednom, usred posla, na sred kolonade, počeo je da se uzdiže – sasvim neočekivano – luk ili svod. Za njega nije bilo nikakve indikacije, pošto je ovo jedino mesto te vrste u čitavom gradu: nije ga se moglo očekivati. Doktor je gradio svod lično, od komadića rasutih po tlu, kanda po instinktu. “Ni sam ne znam kako”, kaže.
Rezultat je neverovatan. Iz stubova odjednom izranja nestvarni, graciozni lûk, okamenjen u vremenu.
***
Mislim da bi ovaj čovek bio odličan materijal za lik u priči. Govorio je o besanim noćima, o radnim danima od šesnaest sati, o miševima koji su trčali preko njega dok je spavao u polju. O gladi, o odlukama da još malo ostane i kad bi mu svega nestalo. Iza njega će ostati rimski grad koga bez njega ne bi bilo. Kad se sa kraja svog života okrene unatrag, videće lepotu. A ako i bude ponovo zemljotresa, svaki je komad kamena označen brojem, pa će Apameju lako ponovo sklopiti njegovi naslednici. Blago onom ko zauvek živi, imao se rašta i roditi. Postojanje ovog Sirijca na Zemlji bilo je svrsishodno.
Koliko nas ima koji to mozemo reći?
***
Četiri sata vožnje natrag u Damask. Po dolasku, vozač Hišam se, ćuteći, oprašta od nas. Veče provodimo lutajući uličicama unutar zidina starog grada. Kada je muškarac tu, onda ste “turisti”, i onda je to cunjanje u redu. Da sam sama, mislim da ne bi bilo u redu. Mislim da ne bih zalazila tamo gde smo zalazili zajedno. Da se ne bih provlačila ispod svodova kroz krivudave, ne uvek mirisne uličice. Da ne bih gacala po tami.
***
Sutradan, posećujemo palatu Azin otomanskih Turaka, i mauzolej Salahedina, mitskog vladara i glavnog protivnika Krstaša. Bio je i ostao simbol viteške časti. Večerom bi igrao sah sa Ričardom Lavljeg Srca, a jutrom mu se suprotstavljao na život i smrt. To je viteštvo. Da li bih ja to mogla?
U mauzoleju su dva sarkofaga. Jedan originalni, muslimanski, a jedan od belog mermera sa ljiljanima, koji je Keiser Wilhelm poslao u znak poštovanja.
Posećujemo i brojne Madrase, škole gde gde se Kuran uči napamet. Njihova dvorišta u pomorandžinom drveću popločana su prekrasnim ukrasnim pločama. Čujemo dečje glasiće kako ponavljaju za učiteljem stihove i sure.
***
Uveče, nakon dugog lutanja radnjama, zlatarama, tepiščarnicama i sokacima, zalazimo u kraj grada koji je nekada bio jevrejski. Jevreja u Damasku više nema. Jedini znak da je ovo nekada bila jevrejska kuća je izbledela Davidova zvezda, urezana iznad ulaza. Unutra, u dvorištu, otkrivamo restoran. Ulazimo. Medju drvećem mandarina, saksijama i biljkama, pod prozorima obojenim u zeleno, raštrkani su stolovi sa belim stolnjacima i običnim drvenim stolicama. Tu je gomila studentarije (studentkinja nepokrivene glave), a klopa je jevtina, isključivo vegetarijanska. Jedemo Homus, krem od leblebija, umačući u njega hleb. Zatim Fato, jelo od pasulja, sa odozgo sitno iseckanim pistacijama. Donesu ti razne stvari u činijicama, pa kušaš. Divno je. Trudiš se da ne misliš na Jevreje čija je to kuća bila.
***
Poslednjeg jutra, pauk nam odnosi kola. U redu je, sećam se, bilo osam kola i jedno prazno mesto, koje smo mi zauzeli. Kada smo se vratili, nigde ni jednih kola: sva su bila nelegalno parkirana. Mark uspeva da na arapskom sazna gde je depo, te da, takodje na arapskom, preuzme kola. Nisu nas odrali previše. I nisu trazili bakšiš. Neverovatno.
Izlazimo iz grada. Dolazimo do raskršća. Putokaz ima tri strelice koje pokazuju na tri različite strane: sve tri su na arapskom. Mark skreće levo.
Hvala Bogu, što bar neko zna kuda idemo.

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.

Nazad