EVA RAS:
LUTAM I LUPAM

Eva Ras, nova saradnica Balkanskog književnog glasnika, je srpska glumica, slikarka i pisac, poreklom mađarska Jevrejka. Rođena je u Subotici 1. januara 1941. Diplomirala je na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu. Sa mužem Radomirom Stevićem Rasom, slikarem i grafičarem, 1964. je osnovala Teatar nacionalne drame, gde su se izvodila dela isključivo domaćih pisaca. Između ostalih, igrala je i u filmovima Dušana Makavejeva, Aleksandra Saše Petrovića, Živka Nikolića, Đorđa Kadijevića. Sa filmom Dušana Makavejeva „Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT“ (1967.) postigla je svetski poznatu slavu. Po mnogim filmskim kritičarima i teoretičarima, najbolju ulogu je ostvarila igrajući Gocu u filmu Aleksandra Saše Petrovića „Biće skoro propast sveta“ (1968.). Igrala je u velikom broju mađarskih filmova, koje su režirali: Livija Đarmati, Janoš Roza i Ferenc Kardoš. Odlikovana je mnogim filmskim nagradama u zemlji i inostranstvu.
Kao pisac, debitovala je 1972. sa knjigom „Nemoj da grakćeš za mnom na stepeništu da sam najlepši“. Šest godina kasnije izdaje jednoglavi roman „Siva žena“ (1978). Objavljivala je romane, zbirke pripovedaka i poeziju: Nemoj da grakćeš za mnom na stepeništu da sam najlepši; Siva žena; U divna davna vremena; Kad mi mama kupi pare; ...Petla na panj... ; Kuća na prodaju; Rođeni mrtvi; Sa vrha mesečeve planine posmatrala sam svoj okrugli grob; Born dead; Sa Evom u raj; Srebrna postelja; U areni; Cock on the block; Rodjeni mrtvi...
Dobitnica je nekoliko književnih nagrada: „Žensko pero“, „Kočićevo pero“, „Zlatni hit liber“ i „The Manbooker Award International People's Prize“.
 

Drvo života - središte svemira

 

Bio je prvi maj! Srbija je pala u nesvest kao i za Novu godinu, Božić, vreme slava u decembru i januaru. Danima je Beograd bio van sebe, to jest, ljudi su se razmileli po obalama mora, selima, bogtepita gde. Mnogi su spojili dva vikenda, uzeli lanjske i buduće odmore, otišli nekud, ili se samo zavukli u svoje kuće jer slavlja, zapravo, nije ni bilo. Sistem u državi se promenio, ako ne pre a ono petog oktobra, svakako! Komunizam je odsvirao svoje, zavaravamo se mi, a ljudima je ostalo ubeđenje da je Prvi maj bio komunistički praznik! Praznik radnog naroda! Živeo Prvi maj!

Koga to danas zanima? Sad su tajkuni u modi. Privatna svojina traži zakone koji bi je štitili… Želimo i mi da postanemo deo Evrope, kao da to dosad nismo bili, ali pravila se menjaju, nije dovoljno da živimo na ovom tlu, moramo se dokazati, da bi nas primili u svoje redove, "unije"…

Ove godine nije bilo Prvomajske parade, ni majskog uranka, parola o vladaru koga obožavamo, kojoj ideologiji pripadamo… Sećam se, za vreme komunizma, prvomajski praznici su bili obaveza, nametnuto slavlje. Meteorolozi su morali da daju lažne, lepe vremenske prognoze, kako narod ne bi ustuknuo od parade. Tako je nekad bilo, sve je moralo biti pozitivno, ni kiša nije smela da pada, bar ne najavljeno, u najavama se predviđalo sunčano vreme, da bi narodne mase izašle na ulice da veličaju praznik, tako se zataškavalo da je to prinuda, brojem učesnika, što je veći bio taj broj, praznik je bio veličanstveniji.

U dvadesetom veku na ovoj polutki zemljine kugle, iza "gvozdene zavese", narodne mase su se upotrebljavale, predstavljale kao sila koja zahteva, čija se volja poštuje!

A morali smo na paradu, bilo je domaćih posmatrača, doušnika koji bi referisali ako se ne pojavimo. Znalo se koga treba kazniti, ko nije sa nama - on je protiv nas!

Nisu samo meteorolozi morali da lažu, mislim da pravu istinu, na primer, o Černobilju ni sada ne znamo i o mnogo čemu još… Istorija se ne piše onda kad se stvara već kad nestanu svedoci. Ksenofont, grčki filosof, je pisao još u drugom veku pre naše ere, da istoriju pišu pobednici da bi sebe veličali, dakle nje i nema. A srpski narod veli; ko je jači - taj okači!

Od kada ljudi slave 1. maj?

Stari je to praznik, ljudi su ga slavili i u vremenu pre Hrista. U novija vremena su ga političari prisvojili a nekada su ga slavili kao Dan proleća. Toga dana kitili su majsko drvo, koje je trebalo da predskazuje bogat rod, dobru godinu. Na vrh, zelenim granama, šarenim trakama okićenog drveta, bi okačili šunku ili flašu vina, a mladići bi se peli gore da skinu plen. Postojala je i šala, da umesto vina u flašu sipaju vodu obojenu alevom paprikom, a da spretni mladić ne bude suviše razočaran kad bi video da je prevaren, dobio bi čašu pravog vina.

Majsko drvo je predstavljalo središte svemira.

Mlečni put se najbolje vidi sa planete Zemlje prvoga maja, to su mnogi narodi znali i pre Hrista, zato je prvi maj bio praznik. Majsko drvo je tog dana simbolično delio Mlečni put na levu i desnu stranu, nalazilo se tačno na sredini našeg sazvežđa i svaka grana na njoj je predstavljala po jednu planetu. To je bilo majsko drvo!

Toga dana je stizala poruka sa Sunca, svetlost Mlečnog puta bila je najsjajnija, živa formacija zvezda koja je život usmeravala. Stizala je poruka budućnosti - koja nije razdvajala svet, ona je bila upućena svim živim bićima na planeti, nije to bio samo praznik radnog naroda! Nije to bilo tako jednostavno, već je bilo uzvišeno, sveobuhvatno - voda, vatra, vazduh, zemlja - četiri elementa a toga dana je pridružen i peti: drvo - života. To majsko drvo - drvo života!

Čula sam i ranije za drvo života, taj motiv se javlja u mnogim umetnostima, ima ga u starim knjigama, ali do danas nisam znala da mu je koren baš u prazniku Prvog maja. Tu leži odgovor zašto smo mi ljudi na planeti Zemlji? Odgovor je jednostavan: Tu smo - da negde imamo dom. Ne može ceo svemir da bude naš dom. A većina nas nije slavila Prvi maj, jer su vremena uprljala svetlost te slave i eto, da nema intreneta, gde postoji silesija obaveštenja o svemu, ja ne bih znala šta sam propustila.

Politika vođena žestokom ideologijom uništava slave, zemlje i ljude. Nema ideologije kome svi možemo da se divimo, pogotovo ako ona želi da prodre i u naše lične živote. Ta snaga koja je mahala zastavama, tražeći unutarnje i spoljne neprijatelje, radila je i o svojoj glavi.

Istini za volju, moram reći i to, da ništa nije tako crno kao što jeste, jer jednog davnog Prvog maja, mrzovoljno sam otišla na paradu, zebla i marširala pred tribinom Savezne Skupštine gde nas je i drug Tito lično posmatrao, tapšao je on nama, mahali smo mi njemu, potom nošeni ogromnom masom učesnika, dospeli do Ade Ciganlije koja, uzgred, tada nije bila ni nalik na ovu današnju, tek su bile u toku čuvene omladinske, radne akcije, tamo nas je uhvatio pljusak. Hvatajući zaklon od iznenadnog, nenajavljenog nevremena, našla sam se u zagrljaju jednog lepog mladića i stekla prvu ljubav, jer mladost je kao voda, uvek nađe pukotinu da dostigne svoje prirodno stanje.

Doviđenja, dogodine – do Prvog maja, da osmotrimo središte sveta!

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.

Nazad