2007.

JELENA PAVLOVIĆ

Rodjena 1957 u Beogradu. Završila XIV beogradsku gimnaziju. Slikala i vajala u Šumatovačkoj ulici. Studirala sociologiju na Filozofskom fakultetu. Grafiku završila u Terre Haute, IN, USA. Objavila knjigu "Čubura sa morske strane" u okviru Čuburskog brega.
Ja sam slikar koji piše i pokušavam da slikam rečima. Da li je to moguće?
Kao što je vreme pojam beskonačnosti, tako je i izraz nemerljiv. Ne verujem u ograničenja. Granice kontrolišu slobodu, a bez slobode, nema umetnosti. Bez slobode, nema ni čoveka.
 


Polako


I uopste mu se nije žurilo. Koračao je nogu pred nogu. Ko ih šljivi, mislio je. Bio je lep dan i nije morao da bude ni na jednom mestu na kome bi ga bilo ko važan čekao. Znao je da će u svakom slučaju stići. Oko njega su trčala deca u koloni. Žena u kostimu braon boje je zaustavila red. Svi su poslušno stali i skoro se sudarili sa onima koji su trčali. Ista žena, valjda učiteljica im je nešto govorila, a oni kao da je nisu čuli. Žena se ljutila, prekorela ih još jedanput i kolona je nastavila. A on je hodao klaj, klaj...Zastao je pred izlogom i u staklu ugledao svoje lice. Bledi odraz mu je poželeo dobro jutro. Seo je u kafanu preko puta pozorišta. Poručio je kafu koju je srkutao natenane. Deca su se udaljavala, a oko njega nije bilo mnogo ljudi. Stvarno mu se nije žurilo. Kelner je došao da naplati. Vukao se od stola, do stola. Tog dana kao da su svi imali beskrajno vreme ispred sebe i neke nevažne ljude koje je trebalo da sretnu. Negde. Uhvatio je autobus i sišao kod groblja. Uputio se strmom ulicom i spustio putem koji je vodio tamo gde je znao da ga jedino ona čeka. Procvetao je jorgovan i mirisao opojno i tiho.Seo je na klupu od kovanog gvoždja. Osećao se umornim dok je gledao sitne latice kako padaju preko njegovih sjajnih cipela. Samo se osmehnuo osetivš da mu se prikrala. Nešto mu je šaputala. Latice su se otkidale i kao da su postale oblak iz koga su umesto kiše padale na njegovu glavu, na njegova ramena.... Osećao se starim i iznemoglim od toplog, vlažnog vazduha. Stropoštao se na zardjalu klupu. Njegovo telo bilo je vreća ispunjena trošnim sitnicama.

“Mislila sam da nećes stići.” Glas je postao misao.... Poznao je njen diskretan parfem dok mu se unosila u lice govoreci: “Hajdemo, dušo...” Samo je nju voleo. Samo je nju pratio čitavog života. Čak i kada se trudio da ni na šta ne misli. Mislio je na nju. Utapao se u sopstvenoj nemoći da je stigne pre vremena.

Prenuo ga je hrapav i dubok glas: “Mislili smo da vam se nešto desilo. Gde ste toliko dugo?” Glas se pretvorio u ženu koja mu je pomogla da ustane. Vratili su se istim putem kojim je došao. Okrenuo se i još jednom, preko ramena, pogledao klupu. Medicinska sestra je zatvorila kapiju. “Bili ste nevaljali danas, gospodine Haf. Znate vi dobro naša pravila. Nikada, ni za trenutak, ne izlazimo iz bašte sami! Zapamtite to!” Čovek je nastavio da je gleda. Nije imao pojma ko je žena koja je deklamovala dok je mlatarala rukama kroz vazduh crtajući krugove. Igralo mu je pred očima. Nije shvatao šta njena gornja usna radi sa donjom. Usta su joj se otvarala i dobiljala oblik osakaćene ribe čija se glava, hitrim udarom noža, odvojila od tela koje se koprcalo. I bilo mu je žao.

Krug

Srela se dva stranca, čovek i žena. Čovek nije znao ženu, niti je žena poznavala čoveka. Kada su stali jedno pored drugog, pogledali jedno drugo čovek je pomislio da je negde blizu nje živeo, a žena da ga je jedanput već srela.. Dva stranca, koja su imala utisak da to nisu, poželeše da podele prostor.

Bilo je leto i čovek i žena reše da podju na put. Dugo su hodali: danju prema suncu, a noću prateći mesec koji je svetleo tek toliko da osvetli mesta gde su čovek i žena mogli da sednu, jedno pored drugog, dok je čovekova ruka grlila ženino rame, a ženino lice dodirivalo njegovo.

Kada su na kraju puta, ako put može da ima početak i kraj, naišli na pustu plažu, čovek i žena potrčaše prema moru koje se prostiralo ispred njih, bez kraja i početka kao i put na koji su se uputili. Igrali su se, plivali dok ih je dodirivala morska trava, dok su dodirivali jedno drugo i kada su umorni izašli iz vode, legli su na pesak. Ženi je bilo hladno, a čovek je hteo da je zegreje. Čovek i žena, nekada stranci koji su bili poznati jedno drugom, postali su krug koji se stopio sa peskom pa su iz daljine izgledali kao ulegnuce na plaži sa čije je jedne strane bila borova šuma, a sa druge tirkizno more...

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.

Nazad