2007.

LENA ANDERSSON

Roman o nižoj srednjoj klasi iz pedesetih godina; klasa se raslojava. Ovde se, ponovo s dobrom merom apsurda, osvetljava program getoizacije uz sve veći priliv useljenika. Pripovedač dobro oseća gnev koji tinja ispod “multikulturalnog vitalizma” i sličnih fraza. Žitelji ovog fikcionalnog grada Stensbija nisu doživeli da te jezičke krasote “zažive”, već samo potčinjenost, hipokriziju, etnička suprotstavljnja i nasilje. Naročito je segregacija kod “savetodavaca u profesionalnom usmeravanju” data zastrašujuće autentično.

Iz recenzije Jerana Hega (Göran Hägg), Månadsjournalen, br. 10 iz 1999.


 

 

JEL’ BILO DOBRO?
Var det bra så?

Vesti iz zemlje

»Slede vesti iz zemlje. Stambeni objekti u Stensbiju i severozapadnom Stokholmu su otrovni. To je u izveštaju konstatovalo ministarstvo za ekologiju. Spojnice i zidovi u kućama koje su građene krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih izolovani su neisprobanim sredstvom apatix violencix–2/3, koji je bio jeftiniji od drugog izolacionog materijala. Istraživački tim koji je to otkrio plaši se da je otrov curio još otkako su kuće bila sagrađena. Prema istraživačima ta otrovna supstanca napada vitalne delove ljudskog organizma; simptomi mogu da budu skriveni čitavog života i da se nikada ne pokažu, ali kod onih kod kojih se razvije bolest, po imenu apatia violencia, ona rezultira u sklonosti nasilju kombinovanoj s ravnodušnošću prema demokratskim vrednostima.»

Kad su bili mali
Nikson

Ovde na proplanku, pored srednjovekovne crkve, treba da se nalazi. Kuća treba da bude visoka i duga tako da unutra može da stane mnogo ljudi. I brzo treba da ide. Nema više getoa i nema više ponižavanja. Mi ćemo se brinuti o njima.

Biće i obdaništance pored kuća. Biće nisko i imaće mnogo prozora. Deci će biti idilično, s mnogo sunca, blizu kuće i bez automobila.

/.../

Na jednom od prozora obdaništa stoji Lota Svenson i maše svojoj mami. Napravila je kolač od đumbira s glazurom. Kolač krcka kada ona maše. Na pod padaju mrvice a na ruci ostaje mrlja od boje. Mama je ljuta i umorna. Skida jaknu s ofingera i tumara tamo amo. Zavitlana kesa robne kuće je zategnuto vime iznad Lote koja je na podu i vezuje cipele.

Šetaju tim malim parčetom puta do kuće. Uz stepenice, pored kutije s osiguračima, preko dvorišta. Četvorka je staro dvorište i četiri je stara devojka. Dvorište je zagušljivo i jako miriše na ćufte i mast za prženje, kukuruz, kari, luk i kim. Otužno je. Vazduh je miran. Ali uskoro dolazi jesen i biće lakše disati.

Lota kaže nešto, ali mama ne reaguje. Ona kaže ponovo.

– Prekini s tim grgotanjem, sikće mama.

Ona cima i vuče Lotu za ruku. Ali Lota ne prestaje. Ona nastavlja da grgoće. Ahmed Bakir ju je naučio te dve reči. Njoj se sviđa Ahmed. Mama kaže da treba da priča s nastavnicama tako da one vide da dete uči švedski kod kuće, a ne arapski. Sada su skoro stigli do ulaznih vrata. Kada su ušli u hodnik, tata je uzbuđen. Nikson se povukao i na njegovo mesto će doći neko ko je još veći idiot.

Lota je legla na pod u hodnik što joj je navika, pun šljunka koji su cipelama uneli u kuću. Pretvara se da je brujeći teretni kamion. Mama i tata pričaju u kuhinji. Mama kaže da je morala da baci mleko i jetrenu paštetu mada ih je kupila tek prekjuče. Truljenje, avgustovska gnjilež. Frižider se
zatvara uz udar. Tata dolazi i podiže Lotu.

– Mama i ja ćemo da se rastanemo, kaže on.

– Isto onako kao Osini mama i tata, kaže mama u falsetu i pogleda iz kuhinje.

Ona se smeje. Ili pravi grimase.

– Ja ću da se odselim odavde, kaže tata. – Ali ipak možemo često da se viđamo.

Lota razgleda jedno parče šljunka. Ponovo izgovara one dve reči na arapskom. Tata čučne.

– Je l’ dobro u obdaništu?

Ona klima. Sada kiper otvara svoje čeljusti i melje svoje otpatke. Ona misli na Osinog finog tatu koji je đubretar i upravo se odselio od Ose i njene mame. Lota jedva čeka sledeći dan kada će da se nađe s Osom i Ahmedom i da slika prstima i da jede hranu koja se puši iz kartonskih kutija koje se podgrevaju u rerni u kuhinji vrtića. Sutra treba da napišu »Dobrodošli» na prozoru, jedan jezik na svakom prozoru. Prozori na vrtiću su taman dovoljni za reč.

– Nema veze ako se odseliš, kaže Lota.

– Nema?

– Ma ne, jer ja i Osa ćemo da se preselimo u vrtić.

Tata se smeje. Pomalo tužno.


Kolica iz samoposluge

Lota i Osa se igraju svakog dana ne naređujući jedna drugoj. Jedne večeri i njihovo dvorište dođe Ana Gabrijelson. Ona traži oči s njihovih lutaka jer joj treba za njenu lutku u obdaništu. Ana vadi po jedno oko iz svojih lutaka i kaže: Pogledaj kako su lutke ružne sa samo jednim okom. Ne usuđuju se da gledaju jedne u druge iako su dvoje a Ana je samo jedna. Ana vidi da Osa ima nove pantalone s naramenicama i da pažljivo četka i najmanju mrvicu prljavštine koja padne na njih. Tada Ana kaže da sigurna da Osa nikada neće da usudi da se ispruži koliko je duga na poljani, iz straha da ne uništi pantalone.

– E bih sigurno, kaže Osa.

– Hajde onda, kaže Ana.

Kada Osa legne, Ana stoji i gleda. Dobija znak od Ane i one se hvataju za ručku od kolica iz Konzuma koja su dugo klizila po dvorištu, i kreću. Kolica su prešla preko osinog vrata. Lota se uplašila, ali onda vidi Osino lice. To je lice najbolje drugarice, lice koje nikada neće da izneveri. Osa se uspravi. Kašlje i gleda po poljani. Ramena joj podrhtavaju nekoliko sekundi, a onda ih smiruje. Pred Lotom je sada neka nova osoba, osoba s kojom Ana ne želi ništa da ima. Bušne gumene ćizme koje je pokušala da sakrije novim pantalonama s naramenicama. Rajsferšlusevi džepova vise. Jakna je prekrivena sasušenom glinom. Ona nasleđuje odeću od svoje rođake, staru odeću kaki boje. Kosa u obliku froncli, žuti zubi, zadah iz usta. Lota staje bliže Ani. Ana drži lutke u naručju. Ispušta Osinu lutku na poljanu i gazi po njoj. Ima rose. Poljana je vlažna. Lutka postaje kaljava i meka. Ana objašnjava da je Lota mnogo bolja osoba od Ose. Lota staje još bliže Osi. Ana rangira njihove mame, i nalazi da je njena najbolja, Lotina je druga po redu, a Osina da je loša. Lota se obradovala. Njena mama je došla pre Osine. Ana pita Lotu:


– Šta misliš, ko je slađi od nas dve, Osa ili ja?

Lota odgovara bez oklevanja i ne gledajući Osu, jer to se više ne može izdržati.


Brežnjev

Stensbi dobija metro. Sa zidova kaplje; hladni hrapavi zidovi. Lota se vozi metroom kada ide tati.

Ona ide u 2b. Jednog poslepodneva, oni su u turskom razredu i pozdravljaju se. Drugari iz Turske b isamo da ostvar kontakt, objašnjava nastavnica kada je nastala gužva. Često dolazi do gužve. To je zato što su u turskom razredu. Da bi ostvarili kontakt. Tako što će da se bakću nečim zajedno. U turskom razredu svi idu zajedno bez obtzira na uzrast; tu se računa poreklo, krv koja teče u venama. Lota Svenson sedi pored Zejnepa Uludaga i neprirodneo se smeši, jer i tako mali ljudi umeju da se smeju neprirodno kada znaju da se ponašaju. Zejnep ne uzvraća osmeh. Lota gleda u crkvu, staru srednjovekovnu crkvu koja se tu nalazi nepojmljivo dugo. Jednako dugo kao što Bog postoji? Stensbi postoji samo osam godina, ako se ne računa onaj Stensbi u kojem su živeli vikinzi i ljudi iz kamenog doba, oni koji su hrabro lovili harpunima; o tom Stensbiju nemaju tematske dane. Napolju javorovi polažu tepihe preko travnjaka. Van razreda ar om. Utanför klassrummet lägger lönnarna mattor över grässtråna. Na nebu plutaju Leonid i Džimi poput tamnih senki. U svako doboa mogu da pritisnu dugme i zbrišu njihov kraj. Crveno je, misli Lota Svenson, to dugme, crveno i skriveno iza zavese.

Turski nastavnik im kaže da počnu da se zanimaju. Nastavnica im kaže da rade što im turski natavnik kaže. Nastavnica danas nije ona stara. Smeje se naglo na sve što turski nastavnik kaže a što može da liči na neku šalu, dok na najmanji zvuk iz razreda frkće da jednom bar mogu da budu mirni kada sede u razredu s decom iz Turske i pokušavaju da stupe u kontakt.

Lota uzima crvenu traku i slaže je s belom kako su se dogovrili. Zejnep uzima plavu traku i slaže je je s žutom. Uvrću ih i koncem uvezuju krajeve. Crveno-beli venci treba da vise na prozoru učionice razreda 2b i da se uvrću od toplote koja izbija iz radijatora. U turskom razredu treba da vijore plavo-žuti venci.

Turski nastavnik kaže da dobro rade. Nastavnica veli da su crveno i belo najlepše boje koje ona zna. Reč Turčin ona nikada ne izgovara. Daje na znanje da ni razred to ne treba da čini, ali to ne kaže direktno jer bi takav nalog isto tako mogao pogrešno da se razume, kao da je nekako pogrešno biti Turčin. To ona naravno ne misli, ali reč ipak iz neobjašnjivih razloga može da se shvati kao pogrda.

Polumesec i zvezde plešu na nevidljivoj žici ispod krova. Sa zidova se smeši glatko izbrijani retuširani državnik. Jilmaz kida svoj venac i viče da ima kontakt s kim god hoće ali ni s jednim Arapinom ili svensonovskim đavolima. Edvard u 2b stavlja svoj venac oko glave kao povez preko čela i viče Liban Liban Liban. Nastavnica pored njega ga ućutkuje i kaže nešto o građanskom ratu u Bejrutu i šoku. Turski nastavnik sažaljivo gleda u Edvarda. Turski nastavnik kaže Turčin a da nijednim izrazom ne nagovesti da izgovara nešto zabranjeno. U njegovim očima sija poput fluoroscentne lampe kada staje nasred katedre i podiže pakovanje sarmi. On kaže da je Karl XII jahao s njima. Da je došao jašući bez sedla. Kulture su se srele. Sarme koje su tako dobre i konji koji su tako fine životinje.


Duborez

Grančice krckaju pod njihovim gumenim čizmama i zbog zečeva koji hitaju iz šumaraka. Na starom su terenu.

– Ovo ovde je arheološka iskopina, kaže nastavnica.

Pažljivo stavlja ruku na runski kamen; drveće šumi, miriše vlažno lišće i mahovina.

– Znam curu koju su silovali pored onog tamo kamena, kaže Eleni.

Ispod devojčinoj oka igra.

– To su vikinzi koristili umesto papira i olovke.

– Trebalo ih je kastrirati, kaže Mia.

– Moja mačka je kastrirana, kaže Osa.

– Ali Osa, to je stvarno zanimljivo, kaže Mia.

Lota sedi na brežuljku pored Ane, koja sedi pored Mie. Ana i Mia imaju zajednički paket s užinom. Lota to otkriva tek sada. Vade svaka svoju užinu iz Miine torbe. Jedu slične sendviče. Onda Mia nešto šapne Ani, koja izgleda uznemireno; ona se okreće k Loti.

– Da li si ponela mleko?, pita Ana.

Lota gleda pravo ispred sebe, u runsku stenu.

– Pogrešila sam kad sam uzimala iz frižidera.

Anna grebe plastiku sa lizalice. Njena lizalica je ljubičasta. Miina je žuta. Slažu se da su obe boje jednako lepe. Najlepše su obe zajedno, ljubičasta i žuta.

Metalna žica se zaglavila i Lotinom grlu. Ona gura parče sendviča.

– Hej Lota, ima nešto što moram da ti kažem.

Lota slabo zavrte glavom, jednako gledajući pravo pred sebe. Ne razlikuje rune na steni ma koliko pokušavala. Desno od nje čuje kako Ana kaže:

– Mia je sada moja najbolja drugarica.

I vidi je kako trlja koleno.

– Ti sigurno možeš s Osom umesto mene?

Mia kaže nešto pretvornim glasom i počne da se kikoće. Ana prsne u smeh i okreće se prema Loti.

– Juče smo gledali jedan film na TV-u.
– Ja sam takođe gledala jedan, kaže Lota.
– Ona sada nema nikog kome bi bacala loptu u gimnastičkoj sali, a kada treba da rade u parovima, ona radi s nastavnicom. Skoro sve vreme rade u parovima, osim nje. Školski život polazi od toga da je čovek najbolji drug. Za vreme odmora Lota slaže kamenčiće u različitim kombinacijama na poljani i napreže se da izgleda zadovoljna. Kada je Mia bolesna, igra se s Anom; dobro se zabavljaju zajedno. Ona ponekad toliko mnogo misli na Anu da gotovo puca.

– Jednog četvrtka u Stensbi se doseljava Pia Espelin i polazi u njihov razred. Nije stidljiva iako je nova. Viša je od ostalih i šminka se, i čuli su da njen tata na posao ide u kostimu. Staju u red. Jedna od njih treba da bude izabrana kao Piina najbolja drugarica. Svi znaju da će to da bude Mia; ona ima ruž za usne boje trešnje od svoje mame i podigla je kosu. Slatka je.

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.
Sa švedskog preveo Predrag Crnković

Nazad