2007.

НАТАША СИМЕУНОВИЋ

Наташа Симеуновић, рођена 1979. године у Аранђеловцу, дипломирала на групи за Српску књижевност и језик са општом књижевношћу на Филолошком факултету у Београду, постдипломац Факултета политичких наука-смер Комуникологија, професор српског језика и књижевности у VII београдској гимназији, учесник књижевне радионице Центра за стваралаштво младих. Објављене песме у часопису Дисово пролеће, зборнику Рудничка врела и у неким виртуелним часописима. Приче објављене у зборнику Најкраће приче 2005. Есеји објављени у часопису Повеља.
 


Посвета присутној


Гремо за оним пречишћеним етарским ваздухом које се неће излити
На иловачу
Четвртином круга
Несаговорљивости ради
Зато што смо поставили задатак животу који се може само силом решити
Умногостручења обезбојише каквоћу линије отпора
Campo santo или lapis lazuli
Рачваста трулеж на изостери
Ко је први заволео ринконаду
Ко је први изговорио труле те кости доле
Прећутно смо путовали од не до да без карте
Шверцери са запаљењем на врху тачке нервног завршетка
Правили смо кврге на сваком удубљењу
Препотопски гмизавци нас мамили
И лето се увек знојило у делу мозга где је седиште осетљивости
Заборављали смо често
Не
Да
Био је у праву. Личила је на вретено.

Недоносница

Нису те пронашли они са погледом који тражи изнуђен одговор
Сакрила си се у дубину умишљеног осећаја
Залепила си се на површини голог темена
Оне ужарене лопте од које те насилно одвајају
Доноснице
Лепршице
Блабалице
И понека тврда сумња у ово где сумње нема
Негде си
Између провидне фолије и ребрастог чипса
На врху челичног торња
У кратерима нове планете
Нигде си
Живота нам
И ово мало кратких рукава
У којима чувамо кеца
За нове играчке
У излогу света
Ко би те нашао
Однео би сам себе
На донос
У сами однос према

Провиђење

Још један разлог да те нема у заклону најављене будућности
Као да су те немоћници на брегу који хода чекали
Из далеке поразне мудрости цедили
У недоглед
За шаку неопходности
Можда потребе
Или ћилибарења док се чека најава ограниченог времена

Простор се дели на ситне комадиће
Сабирају га у великом страху
Стављају налепнице
А жиг боли
Још један разлог да те не понове
Због глава које су израсле као печурке
У квасцу историје

Цивилизација је злехудо створење од метастаза направљено
Зар се не види јасно
Окретање око сопствене осе
Велика чигра
Мала играчка за још један разлог

Правда

Треба прећи пут
Од понуђеног одговора
До безразложне слутње

Правда се у оку не мери

Велико великом не може служити
А мало мора пронаћи

Човек
За плочник му ципеле запињу
Жвакаће гуме се по џеповима гурају

Пословице му за вратом расту
Као трава после пљуска
Ваљда летњег

(ако је овај што пише метеоролог)

Поломљени кишобрани леже
На крову од старих дасака
Сметају лепршању сивих голубова
Можда је неспретни бог заборавио своје играчке

Правда се на поправнoм полаже


Епистoла

Стабло ће линију свог меког отпора
Створити у соку који се не да укусу странца
Опипљив је ваздух у крошњи
На ивици плавкастог тањира
Ти, ипак
Не познајеш игру оптерећења
Не куцаш у свака врата
Са надом да су откључана
Да нису изроварена мољцима
А мораш схватити
Макар то било у ћошку последњег напора
Да сакријеш немоћ
Кључеви се лако праве
И тежину слама потреба
Да се не загледаш
У празно
У изокренуту даљину
Јер,
Запамти с погледом у пуно
Срце је најхрабрији изум

Реч

Можда сам те смотрила у споју једног огледала и једне енциклопедије
На размеђи привида и случајности
Волшебни орачи изорали те из једне праисконске бразде
Упрљану
Недозрелу

Са превише семенки које не могу нићи
Из меких зидина
Без потписа

Несавршени библиотекар можда те заборавио
У непронађеном углу

Тражим те од немила до недрага
Брљам по сопственом крвотоку
Хоћу да те изнедрим
У оку да си ми трн
На кожи да си плик

Изађи пред мене
Макар не била у новом оделу
Окрпићу те да би међу мојим прстима

Заронила

У плаво

Нотиа

Овде, на спиралној тачки проширења
Где се на пешчаној жили времена одмарају слепи путници
Притајени уз слатко месо ниских борова
Ту на чистој љусци трагања и смоле која лепи
Наркозу будућег са хипертрофијом прошлог еона
Монокорди су се родили из тврде земље и заборављених некропола
Стајали су на једној нози са три образа и седам очију упртих у плаво
Пружали су опипљиве звуке и плели их у гране маслина
Аmabilis insania
Математички поредак природе на уснама поноса
Еуклидовска синтеза линија, квадрата и митоса
Златна боја краљева и цигана

Тамо, у трулежи и остацима распадања источних обала
На сваком брду остао је отисак више реалности
Скупљене су идеје у царство да би се овековечила сумња
Постављени су фонографи за чудне језике варвара
И неме гласове намерника у тихим ноћима посутим једним те истим миром
La povera moribonda
Неуралгична је свака линија њеног тела
Црвена ема у поцепаним чарапама кроз поноћ корача

Ту, где се на калдрмисаним улицама карневалске душе туку и грле
Где се љубавници напајају сланим сузама у срећи и у патосу
На високом трону традиције и неурастеније
Зографос је погинуо због четкице од ретког репа и плаве хроме
Коју су украли неки ратници са необичним симболима сличним крсту
Објавивши крај метафизике
Peace, brother, peace
На хоризонту светлости и воде из утробе златне просипала се
Агнотис


пренасељена песма

и онај што сјеђаше на облаку
баци срп свој на земљу
и пожњевена би земља

рођена под будним оком умешности
ко зна где
и
ко зна кад
ваљаност је била циљ
али су поре насилно цепане одвајкада
видљивим и невидљивим ноктима
зар је битно

учинљивост је опипљива на кртим папирнатим луткама
изобиље
лов у трошном
превага врења над потребом да се скочи у плаво
у дубину
било какву

површина је у танкој фолији све упаковала
измешала се душа са песком
и прљава рука са небом
необојено и зелено

усамљена од препуњености
набрекла до плитког
тик до пуцања
питаш се
архимедов предлог зашто си одбила


Пишеш

I stopped writing poetry
after I went to my first MLA conference,
where they were attacking a way of reading
and understanding literature they called
“mainstream” and “dominant” that I’d never even
encountered. It was like what they meant by “book”
was totally different from what I meant by “book”-
as different as “washing machine” and “golf ball.”
Bernard Welt

 

Пишеш да се ослободиш терета асфалта
На својим стопалима
Утискујеш у слова сваки плочник који ниси пребројао
Мисле да си чудак
Алхемичар који хоће да створи већ створено
Трагач за изгубљеним временом
Пишеш да пренебрегнеш стах од тога што је интернет
Заменио телефон
И руковање
И љубљење два-три пута у образ
Метафоре се по уснама лепе
Ко хлеб недопечен
Пишеш да би из мртвих вратио оне којих више нема
Играш се месије
Или духова
Мисле да си лудак
Одвојен од смисла и пуштен у лов
На сопствену душу
Пишеш да би схватио како треба да се ожениш
Небитно с ким
Да скрасиш своју мисао
Препуну економских и социолошких разлога
Алузије си одавно почео да одлажеш у корпу за смеће
Парадокс се шепури са круном на глави
И сви му служе
И сви се утркују у томе
Пишеш да би схватио како си савршен
У писању поезије
Мисле да ни сам не схваташ себе
И да не познајеш разлику између савршеног и несавршеног
Заврши свој посао, човече ваздуха
Мисле да ниси чуо никада

За Eру Водолије

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.

Nazad