ПРЕДРАГ А. ЦРНКОВИЋ

Измишљена личност.
   

ПРОКЛЕТСТВО

 

Mимикрија за Павића: инспирисано причом “Отровна огледала”-


“Толико је трапав да би се саплео о сопствену сенку! Зато мора да везује пертле два пута; једном себи, а други пут својој сенци.” Тако су говорили – када год би га срели како смерно ходи дорћолским улицама – за извесног Воникоса Фотиса, грчког дипломату у Београду, запосленом у одељењу за визе у конзулату у Улици Страхињића бана. Откад зна за себе, повученог Фотиса су пратиле злобне опаске, које су се вукле за њим попут одмотаног појаса буђавог баде мантила. Тако се он, на пример, и током београдске службе сећао оног што су за њега говориле грчке колегинице са његових атинских студија права још од бруцошких дана: “Ни мајка га неће волети таквог!”. То ће рећи, превише финог, љубазног и тихог. Смерног, да се свакоме склањао с пута. И Фотис је тако живео с мајком, која је, психолози су му то касније објаснили на психо-тесту који је морао да прође када је приман у дипломатију, која је дакле попримила неке особине оца; то је објашњено тешком животном ситуацијом жене која се сама бринула за породицу. Отац је иначе емигрирао после војног пуча 1967, што је била честа појава за левичарски оријентисане Грке, али напори самохране мајке били су награђени. Грци нису волели некомплетне породице, али после краха војне хунте, узимајући у обзир разлоге очевог одсуства то је узето као виша сила. Ипак, отац се никада није вратио и престао је да се јавља некако с одласком војне хунте. У том животу са строгом мајком, која је сматрала да двоструким забранама треба да надокнади мањак једног родитеља, било је изненађујуће мало религиозних упутстава – жена зачудо није била велика верница (причало се да је то руска јеврејка из породице Дорфман, да су њени побегли после Октобарске револуције, али она је удајом узела мужевљево презиме а своје девојачко никада није помињала; ипак, због свог родитељског пожртвовања и признатог доприноса њеног мужа отпору војној хунти у првим годинама тог терора, ником није падало на памет да поставља питање некакве недовољне побожности у земљи у којој парох више личи на породичног доктора). Фотис је памтио многа понижавања која су долазила од друге деце а памтио је и нешто окривљујуће у мајчином погледу. Имао је утисак да му мајка замера то што личи на оца, кога се он једва сећао...

Ипак, сва та његова финоћа која је резултовала тиме да је био предмет подсмеха или гуран у ћошак од оних својих дана докле досеже сећање, па невероватна љубазност, сво то стрпљење у опхођењу с људима и благост, морали су негде да се упосле. И дипломатија се показала као природан избор. Фотис као да је једва дочекао да побегне од куће. Његова самоћа је већ почела да изазива неугодне асоцијације. С мајком се у погледу девојака увек осећао као између чекића и наковња. С једне стране му је замерала што нигде не излази, звала га је “забрађеном уседелицом” и “булом”, а с друге стране ни једна јој није била добра. Тачније, све одреда су биле “неморалне”. Физички неспособан за војну или поморску службу, а превелики конформиста да би сам покушао да се на неки други начин отисне од дома који је био све само не уточиште после дана препуног шиканирања, дочекао је дипломатију као идеалан азил, у којем би његова безлична финоћа савршено функционисала, и чак била друштву од користи.

После две године најдосаднијих послова у Министарству спољних послова, током којих година је и даље морао да живи с мајком а пожуривања да се ожени постала неиздржива, као благослов је примио свој први посао иностранству – место трећег помоћника за визе у конзулату у Београду. Живот у дипломатији је за оне који су из ма ког разлога хтели или морали да остану самци а да при томе имају добар изговор био још бољи од живота професионалног морепловца. Фотис је тако увек могао сам себи да да^ оправдање када би одустао од неке жене, правдајући то тиме да “није згодно за дипломату да има посла с било киме”. Ухватио је себе у томе да и сада, када ту више није било мајке, он са^м проналази разлоге против својих девојака. Биле су му, наиме, “превише лаке”. Убрзо по доласку у главни град Србије развио је навику у виду дугих ноћних шетњи по Кнез Михаиловој и Теразијама. То је ускоро постао сав његов друштвени живот ван просторија конзулата. Стан му је ионако био у близини, у Господар Јевремовој. После месец дана редовних ноћних штрапацирања, већ је упознао све позорнике из ноћне патроле општинске полицијске станице Савски венац, а они су познавали њега. На лошем српском чак је успео да им објасни да у својој четрдесет петој шетњама лечи високи притисак и регулише шећер у крви. То чак није ни морао да измишља, и лекар му је доиста препоручио “умерену физичку активност”, па је Фотис дошао до тужног закључка да човеку с временом на путовањима једини пртљаг чине његове болести. Гоњен притиском крви који се у виду два напоредна бола завлачио уз потиљак под косу, Фотис је тако открио крај у којем је живео и радио*.

Tоком једне такве шетње на Теразијама, поред ресторана Атина, постао је сведок догађаја који ће му променити живот. Иако је било око петнаест до два ујутро, што је врхунац за београдски ноћни живот, улица је била готово пуста. Али, испред ресторана Атина, двојица мушкараца су ударала и шутирала жену, и несрећница је већ била сва крвава када ју је Воникос први пут спазио, привучен крицима у самом центру града. Учинило му се да је видела и она њега, онако кроз крв, и да је пружила руке према њему, очекујући помоћ. Њен поглед, иако је било готово немогуће да га је приметила с те удаљености, погодио га је попут стреле право међу очи. Кукавица какав је био, чучнуо је иза затвореног киоска мексичке кухиње. “Курво!”, викала су двојица насилнка, а преплашени допломата је почео да се осврће надајући се редовној полицијској патроли, коју је у центру сретао сваке ноћи. Али, нигде није било никог. Није било чак ни продаваца сутрашњих новина или дежурног викача увек истих речи два пута недељно: “Огласи! Сутрашњи Огласи!” Нико се није враћао с концерта и журио на ноћни аутобус у 2 и 5. Девојчини крици су били све ужаснији, а када је Фотис ухватио себе у мисли да он одједном мрзи девојку зато што је разоткрила његов кукавичлук, поцрвенео је тако да му се учинило да уместо шиљатих ушију има чили папричице. “Курво!”, викали су насилници, а затим су обојица подигли камену жардињеру, учинили су то уз велике напоре, и пре него што су је бацили на окрвављену жену, чији су крици већ били неразговетни, Фотис се – изненадивши самог себе – усправио из чучња и из свег гласа викнуо “КУРВО!” и показао кажипрстом према љој. Двојица силеџија су само погледала према њему, не одајући узнемиреност због тога што су ухваћени на делу, а онда су тешку жардињеру бацили на жену. Само су је спустили. Фотис се од страха помокрио у панталоне. Двојица су још једном бацила поглед према њему, стајала тако неколико секунди, а онда хитро прешла улицу и кренула према према Тргу Николе Пашића. Избезумљени грчки дипломата је отрчао у супротном правцу, до свог стана у Господар Јевремовој.

Читаву ноћ је пробдео. Осетио је да му недостаје неко знање али није знао какво, имао је утисак да му фали део душе, осетио је да га сврби чмар, да му на челу расту рошчићи, и следећег јутра је напола оседео када је видео да су му преко ноћи израсли нокти на малом и домалом прсту леве руке. Чим су се отвориле књижаре, купио је библију на енглеском, а телеграмом је поручио да му најхитније, дипломатском поштом, пошаљу грчки примерак. Имао је утисак да треба нешто да надокнади. О догађају којем је био случајни сведок, дневне новине, наравно, нису стигле да пишу, али после подне га је конзул сумњичавим гласом обавестио да полиција жели да га испита у вези неког смртног случаја. Одбио је и рекао да жели да се позове на имунитет; следећег дана је затражио премештај. А онда је на интернет издању таблоида чија је специјалност била црна хроника пронашао податке о девојци која је сурово убијена на његове очи, и – осећао је – уз његово учешће. Реч је била о Анити, што је био надимак за једну од проститутки које су оперисале у близини пијаце Зелени венац. Код несрећне жене пронађен је пасош на име Anne Ladgam. Из чланка у којем је било очигледно да се аутор наслађује још једним примером “који стиже са трулог Запада”, испоставило се да је реч о Енглескињи балканског порекла, да је она радила као “ескорт девојка” највише класе, али да је некако зарадила еидс, те, препуштена сама себи, постала камењарка, коју су Београђани звали “Анита”. Таблоид је донео фотографију девојке из њеног “златног периода”, испред огромног огледала у холу елитног београдског хотела, где је Anne тада била редован гост, а чланак је носио наслов Анита настрадала испред Атине. Фотис је уочио – и од тога је осетио трнце од ушију до ножних прстију – да се девојчино име чита отпозади као име познате градске ресторације испред које је убијена. Тада је помислио како га сваки дан у овом граду чини све грешнијим, пољубио је библију и заспао.

Сан који је уснио те ноћи учинио је да се следећег јутра пробуди потпуно сед. У сну је трчао Теразијама – био је наг, била је ноћ, а једино чиме је могао да покрије наготу била је библија. Хтео је да стигне кући пре него што га ико види. Тада је иза себе чуо женски крик. Окренуо се, осећајући како му низ ноге цури мокраћа. Пред њим је стајала Анита и рекла му енглеском: “What happened to me, Anne Ladgam, will happen to you... You will also be condemned for something other people did!” И тада је девојка подигла руку и управила у њега огледалце које га је заслепело. У том огледалцету њено име се читало као magdaLennA, што је без сумње значило Магдалена, и сан је кристално јасно објаснио оно што је Фотис урадио те ужасне и необичне ноћи, али на јави никако није могао да докучи зaшто је тако поступио. Када је заслепљеност прошла, иза девојке која је полагано падала, као да се распада, појавила су се двојица злочинаца. Фотис се уплашио да ће га напасти, али они су се само мирно удаљили подругљиво га гледајући, а један му је добацио: “Добро је понекад и зажмурити. Жмури, јер на оном свету ћеш гледати само колико си на овом жмурио!”** Тада се пробудио и до јутра више није успео да заспи.

Фотис није био богобојажљив до те ноћи када се први пут суочио са смрћу. Седина му је, ипак, помогла. Све колеге с посла, а изнад свега сумњичави конзул, гледали су га као да го долази на радно место. “Грех је пут ка спасу”, мислио је Фотис, и “оно што је белег на овом свету, на оном је благослов”. То се на неки чудан начин показало тачним у смислу да је нагла промена његовог физичког изгледа у ствари убрзала решавање захтева за премештај, много више него једна, у суштини безначјна, неугодност да је тражено да буде испитан у вези смртног случаја особе “из градског подземља”, како су се готово све градске новине убрзо сагласиле.

Фотис је почео грозничаво да чита све што је могао да нађе о Магдалени из теолошких извора, па је закључио да му је нужно покајање, после још обавезнијег крштења. Све то је пропустио када му је било време... Али, Јеванђеља су нудила велику утеху онима који се “касније у праву веру преобрате...” Једно време је одустао од ноћних шетњи, а онда му је пало на памет да би тиме само признао да нешто крије и да је полиција доиста имала неки основани разлог да од њега тражи да да исказ поводом апсурдног убиства, па је после недељу дана паузирања поново почео ноћу да хода Кнез Михаиловом и Теразијама, али му је срце куцало у грлу и био је опрезан као мачка кад пасе***. Поздравио је патролу, а и она њега, али уздржано.

Веома брзо је премештен у грчку амбасаду у Загребу, у Опатичкој. Радост због тога помућивало му је једино упорно сећање на сопствени кукавичлук и претећи сан, али то је успевао да ублажи читањем теолошке литературе о различитим начинима крштења и прочишћења, па је после пола године копања по књигама био убеђен да ће се “крштењем ватром” и исповедањем ослободити кривице. А да би следио Павлову посланицу, почео је да посећује загребачке проститутке; ритуал му је био увек исти: вечера у ресторацији Грк Зорба у Чучерксој, па брзи ход до једне улица у Доњој Дубрави. Тако је имао осећај да се активно искупљује. Давао је девојкама сав новац од плате и говорио свима отворено, мешајући препричавање догађаја из Београда са цитирањем посланице Коринћанима: “Покајање није скривање гријеха. Давид је покушао да сакрије гријех свој, али Бог га је разоткрио.”
Почео је такође да редовно посећује турско купатило у Самобору. Све време док је читао библију имао је потмули осећај да нешто погрешно разуме, али знао је да је сумња после таштине највећа ђаволова замка. Зато је био упоран и срицао је религиозне списе, али није могао да се отме утиску да је на свакој страници прескочио по једну реченицу. Враћао се и читао поново, али је опет није могао наћи****. Зато је памтио и рецитовао оно што су Јован и Лука говорили о Исусовом крштењу, и Лукине речи је као прхке ванилице мрвио себи у себи у браду док се знојио у самоборском хамаму: “Јован им свима одговори, казавши: ‘Jа вас крстим водом, али један моћнији од мене ће доћи. Нисам достојан ни да разлабавим језичак с његове сандале. Он ће да вас крсти Светим Духом и ватром’”.

У тој својој безазленој истини самопросветљивања Фотису није падало на ум да је такво понашање једног дипломате морало пре или касније да упадне у очи. Без обзира што се све догађало на Балкану, где, наводно, “владају друга правила”, убрзо се прочуло да чудни дипломата из Грчке без зазора и врло често општи с “пријатељицама ноћи”, и да редовно провоцира људе хришћанским цитатима у хамаму.

Онда се догодила љубав. Заљубио се у једну од поститутки. Звала се Зое. Имала је страни нагласак, штавише толико су се лоше разумели на његовом лошем српском и њеној лошој мешавини разних “си-би-ес” језика, да су смислену конверзацију могли да воде једино на релативно лошем енглеском. Чудна Зое није хтела његов новац. Већ да разговара. “Give me your heart, and I’ll be your queen!” “I want acces to your soul!”, тако је говорила. Фотис се први пут у животу осетио вољеним. Није знао зашто, али доиста је почео да је зове краљицом, а она се царски и владала. Да је тако лепа и млада девојка могла да се заљуби у њега, Фотиса је наравно чудило, али је то у први мах објашњавао Божјом потврдом да је начин искупљења који је изабрао онај прави. А онда је заборавио на све и кренуо да се забавља...

Када је Фотис – потпуно луд од љубави – већ и заборавио на компулзивно читање библије и поклањање новца проституткама и препричавање тужне судбине њихове београдске колегинице, и када је већ постао регуларни sugar daddy који покушава да не разочара љубопитљиву Зое, Загреб је, први пут у својој историји, постао место терористичког напада о којем су све светске агенције известиле с ознаком “хитно”. То се догодило дан пре званичне посете Сергеја Лаврова, руског министра иностраних послова. Иако је посета била најављена пре свега као “билатерална”, чеченски терористи су желели да искористе прилику да, како се показало, слабо штићене руске дипломате узму као таоце да би скренули пажњу на ситуацију у Чеченији. Упад се догодио на пријему у руској амбасади, само дванаест сати пре него што је авион с руским министром требало да слети на загребачки аеродром. Терористи су одмах ослободили све друге дипломате, а задржали исклључиво руске. Само један дипломата од гостију је задржан – Воникос Фотис, службеник грчке амбасаде, и у општој гужви требало је да прође извесно време док Грчка коначно није реаговала и покушала да избави свог – очигледно забуном отетог – човека из невоље. Терористи су већ почели да пуштају једног по једног и руске таоце, и испоставило се да им је било најважније да се њихово саопштење прочита на хрватској телевизији на три језика. Изгледало је да ће све да се оконча без жртава.

Зашто се једино судбина Воникоса Фотиса показала трагичном, новинари нису успели да одгонетну ни у први мах а ни касније. Камере и микрофони су забележили потпуно неразумљиви разговор на иначе лошем енглеском, који разговор су водили отмичарка опасана експлозивом и задржани грчки дипломата Фотис. Тај снимак је емитован само једном, а онда је на захтев грчких власти повучен и телевизијским кућама је препоручено да се уздрже од поновног емитовања.

На траци на којој су забележени последњи тренуци живота Воникоса Фотиса, могло је да се види и чује ово:

Фотис: “Zoe, why are you doing this to me?... I love you!”
Отмичарка названа “Зое”: “You Russian spies will pay for my peoples’ suffering!”
Фотис: “But I am not Russian! I am Greek citizen. I am a Greek diplomat!”
“Зoe”: “No you are not! You are liar! We know that you are a spie...”
Фотис: “You mixed me up with someone else! It’s a mistake...”
“Зoe”: “No, no, stop acting... We know everything. Look Just Look! I will prove to you that you are Russian!”
Наоружана девојка, опасана експлозивом до грла, узела је тада Воникосова дипломатска документа и принела их великом огледалу у банкет сали руске амбасаде у којој се догодио препад, и прислонила страницу с именом и фотографијом уз стакло:
“Зoe”: You see, bastard! You are Russian!
Име Воникоса Фотиса је у одразу гласило Сокинов Ситоф.

Фотис је само забезекнуто гледао наизменично у одраз и у своје исправе, као да ништа не схвата. Био је без речи.

Тада је “Зое” активирала експлозив и одвелa и себе и грчког дипломату у смрт.

Језекијел:
“Мноштвом свог безакоња, непоштеним трговањем оксрнавио си своја светишта! Пустих огањ по теби да те прождре. Претворих те у пепео, на земљи, на очиглед оних што те мотре.” (28:18)


* Курзивирани делови реченицa су узети из приче Милорада Павића “Коњица”, из збирке Нове београдске приче, Нолит 1981, стр. 9.
** Курзивирана реченица је из приче М. Павића “Отровна огледала”, из збирке Руски хрт, Слово Љубве 1979. стр. 154.
*** Ibid, стр. 158.
**** Ibid, стр. 165.
 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.

Nazad