2007.

RATKO PETROVIĆ

Ratko Petrović je rođen 24.07.1983 u Beogradu. Objavio je knjigu pesma "Mala zbirka zabluda" (2006).
Ovo mu je prvi prilog u Balkanskom književnom glasniku.
 
USTANOVA

 

Svoj šezdeseti rođendan sam dočekao u jednoj ustanovi... Da se ne lažemo: to je bila ludnica.
Kažu da sam hteo da se ubijem – Ne sećam se!
Probudio sam se sa glavoboljom, dehidriran, usta su mi bila suva i slepljenja. Hteo sam da zapalim cigaretu, ali mi je ludak s kojim delim sobu, pojeo sve cigarete. To je bio neki Rade, zvali su ga “Nervozni”.
Izašao sam u hodnik, stao na prozor, i smišljao kako da provučem svoje debelo telo, kroz te proklete rešetke.
Ovde sam već osamnaest dana. I svaki dan sam, čini mi se, sve luđi! Čoveku ovde može samo da bude gore!
„Napolju“ sam se bavio slikarstvom. Bio sam poznat, i ljudi su često kupovli neke moje žvrljotine za basnoslovne sume.
Ja sam to koristio! Što da ne! Imao sam šezdeset godina, nisam večno mogao da budem inspirisan! Moj potpis, na belom, praznom platnu, vredeo bi jedno pet hiljada! Žvrljotina, makar deset 'iljadarki!
Zato me je i jedan od doktora smarao!
- Izvinite, da li biste mogli da nešto naslikate, i donirate ovoj ustanovi?!-
- Ne...-
- Bio bi to vid rehabilitacije za Vas! Rad pomaže! Rad... To je čudo!-
- Ne seri budalo!-
- Ali, mislite na druge! Nama su potrebni lekovi! Nemamo para, teška su vremena! Zato Vi... Vi možete pomoći! Naslikajte nekoliko platna, napravićemo izložbu, i popuniti rupe u budžetu! Pomoći ćete nam mnogo! Budite naš dobrotvor! Nemamo lekove za mnoge bolesnike! Vi ste dar! Dar s neba! Vaše slike vrede mnogo! Razmislite o tome!
Gledao me je očekujući odgovor, zato sam mu odgovorio...
- Izvin’te! Moram da pišam!-
I evo ga opet!
- Gospodine?! Gospodine R.?! Jeste li razmislili o mom predlogu?!-
- Ne!-
- Ne želite da pomognete ovim ljudima?!- pokazao je rukom na ludake koji su se šetkali po dvorištu. Jedan je hodao i pričao unazad, neka žena je umislila da je drvo, pa je počela da vene, kako nisu hteli da je zalivaju, neki lik je igrao šah, sam sa sobom (kasnije sam saznao, da je to u stvari jedan od čuvara), jedan je pričao sa svojim nevidljivim drugarom na klupi, neki momci su sedeli oko drveta i lajali na mačku...
Jedan je udarao glavom u vrata od pleksiglasa, drugi je tražio da mu dam nekakav posao (?!?)…
- Ne! Ovako im je bolje!- odgovorio sam mu, - Ludi su, i život im je ispunjen! Nešto im se dešava... A, ne znaju, hvala Bogu, šta im se stvarno dešava! Umesto da kukaju jer su bez posla, neki od njih su Napoleoni, Cezari… Umesto da pate jer nemaju novca i svima duguju, zabavnije je biti Rene Dekart, Pol Sezan, Mihael Šumaher… Njima je bolje nego nama! Garantujem Vam to doktore!-
Hteo je nešto da kaže, ali sam mu okrenuo leđa i krenuo u svoju sobu.
Predao sam crveni žeton, jednoj od medicinskih sestara, i ona mi je dala kutiju mog omiljenog keksa.
Svi ludaci, uključujući i mene, dobijali su te jebene žetone. Mnogi su ih jeli, iako su bili plastični, ali većina tih “lujki” je i “skontalo” za šta služe!
Ako, si dobar, dobiješ žeton, a kasnije ga razmeniš za nešto što ti treba! Recimo, za voće, pljuge, keks, toalet papir ili mesto kraj tv-a...
Bile su tri boje. Crveni je najviše vredeo! Crveni si dobijao ako sam brišeš bulju, ako piješ svoju drogu, ne zaskačeš da naguziš nekoga, i ne praviš nikakve ekscese!
Plavi je manje vredeo, ali često si mogao sa tri plava da zameniš jedan crveni.
Plavi bi dobio, ako namestiš krevet, ako jedeš pristojno i ne divljaš u bašti. Ako ne laješ na mačku, ili ako si umislio da si mačka, da batališ pokušaje da ispljuneš hairball ili prestaneš sa pokušajima da oližeš sve svoje delove tela, kao što to mačke rade…
I na kraju žuti žeton, koji nije imao nikakvu vrednost, sem da uteši one ludake, koji nisu mogli da zarade plavi ili crveni!
Dobijali su ih kao motivator. Za vreme koje sam proveo tamo, nisam video da je iko, ko je bio na žutim žetonima, dobio plavi ili crveni.
To su bili uglavnom previše sjebani ljudi.
- Moram da pobegnem odavde!- pomislio sam. – Ne mogu više! Hrana je očajna!-
Oni misle, da ako smo mi ludi, ne znamo kada je nešto preslano ili bljutavo, preljuto ili bezukusno!
Uzeo sam novine...
- Pizde! Isekli su sve tekstove o meni! Pročitaću nešto o politici onda... Pizdulje! Isekli su tekstove o politici... I o sportu! (sve što bi uzrujalo ludake! Ima ovde onih koji su „prsli“ zbog politike, sporta...) Ostala je jebena kultura! To me ne interesuje! Ja sam nekulturan čovek!-
Opet je ušao onaj doktor.
- Izvinite?!-
Nisam odgovorio, samo sam starački prdnuo i nastavio da gledam kroz raskupusane i izrezbarene novine.
- Vi... Mislio sam da ste neki gospodin?! A, Vi se ponašate... Kao, kao neki... Neki prostak!-
- Pa, bio sam gospodin... Nekada! Sad sam jedan obični ludak! A, ludaci nemaju manire!- nastavio sam da listam ono što je ostalo od dnevnih novina.
- Došao sam da Vas zamolim... Po, poslednji put! U vezi sa mojim predlogom…- delovao je suviše ozbiljno, kao da će ga neko kastrirati ako ne pristanem. Znojio se toliko, da je i meni postalo neprijatno. Možda me i moli poslednji put?!
- Dobro!- savio sam novine i skočio sa kreveta. – Šta ću dobiti za uzvrat?!-
- Možda bi mogao da Vam izdejstvujem, bolji smeštaj... Recimo kod mene u kancelariji! Mogli biste da dobijate šta želite od hrane... U koliko bi je Vaš izbor bio normalan?! Možda slobodne vikende...?!-
- Slobodni vikendi?! Poradimo na tome!- uhvatio sam ga pod ruku, i krenuli smo kroz hodnik ka dvorištu.
- Ako biste mi pokazali neki napredak, mogao bih da Vam organizujem auto, koji će Vas odvoziti i dovoziti vikendom... Ako imate gde da idete?!-
- Dobro! Želeo bih i bolju odeću! Ne osećam se inspirativno u ludačkoj pidžami!- složio se klimanjem glave, pa sam nastavio - Od opreme... Mnogo, mnogo platna! Laneno ulje, boje, četke od jazavca, od kamile...-
- Napravite mi spisak! Zaboraviću pola stvari!-
I već posle petnaest minuta, preselili su me u njegovu kancelariju, dobio sam nešto pristojne odeće. Nečije pocepane pantalone (rupa na turu! I bušni džepovi!), i domarove stare gaće...
- Ja, jesam lud!- pomislio sam. – Mogao sam ovo da prihvatim još pre desetak dana!!! Umesto toga, ja sedim sa ludacima i igram poker u crvene žetone… Nevidljivim kartama!!! (Tako se najbolje vara! Nijednom nisam izgubio!)-
U tom trenuku sam bio prezadovoljan! Odavno nisam imao ni jednu zdravu emociju! Verujte, prijalo je! Nisam znao da je to prvo osećanje, koje sam imao posle više godina...
Godinama sam bio okovan u ravnodušnost, a od toga nema goreg! Mržnja je bolja je od ravnodušnosti! U mržnji ima makar nekakve izopačene strasti...
Posle par dana je stigao neophodan materijal, i ja sam počeo da slikam. Užas, bilo je odvratno i grozno, ali su me svi tapšali po ramenu i vikali da je odlično.
- Đoku mog je odlično!- mislio sam i uživao u beneficijama koje nije imao ni jedan drugi ludak do tada...
Započeo sam sedam platna odjednom, i svih sedam su bila oslikana očajem!


Izložba

Uspeo sam da se sastavim! Krišom sam uživao u vinjaku, vinu, nekada crnom pivu i kol’ko – tol’ko sam napravio nešto, što liči na solidna platna...
Da li je to bilo do talenta, ili me je „radila“ kombinacija lekova i alkohola, ne bih znao?! Bitno je da sam već posle četiri meseca imao nešto!
Slikao bih danju, gotovo bez pauze. Bez hrane, bez vode (vodu nisam nikada ni pio), bez odlaska u toalet…
Rade “Nervozni” i još par ludaka su se vrzmali okolo. Hvatli su bubašvabe, gazili ih, a potom menjali za plavi žeton (mesto je vrvelo od te gamadi, i načelnik je rešio da svako ko donese mrtvu bubašvabu dobije po jedan plavi)...
Došla je i ta izložba. Našli su neki veliki prostor, sakupili sve važnije njuške iz grada, zvali novine i tv...
Par ludaka, koji su imali da mi daju po šest crvenih šetona, poveo sam na izložbu. Naravno na svoju odgovornost!
Među njima je bio i „Nervozni“ Rade. S njim sam se i najviše družio u poslednje vreme. Jebeš ga! Priznajem! Slikao sam njegovo unutrašnje stanje! Ovo je njegova izložba, više nego moja!
„Nervozni“ Rade je bio najveći ludak, koji se nije dokopao vlasti. Da je došao do neke funkcije, bio bi novi Napoleon ili Hitler.
Problem je bio to, što se lako iznervira! Dovoljno je bilo da ga cipela zažulja i Rade se pretvarao u zver!
Hobi mu je bio da gura ljude pod auta, sa trotara na kolovoz... Naravno, kada je crveno za pešake! Da gura babe pod autobuse gradskog prevoza, na stanicama, dok se bore za što bolju poziciju...
Ali se razumeo u umetnost! Više nego ja! U slikarstvo, muziku, poeziju, vajarstvo, pravce, rodove, vrste i ostala sranja...
Sve je znao!
Bio je jedini ludak koji nešto čita. Čak je i od upravnika bio načitaniji!
Govorio sam mu: - Jebi ga Rade... Šteta je što si lud!-
- Sjajno! Fantastična izložba!!!- prekinuo me je neko u ispijanju vinjaka s ludacima.
- Hoću da kupim onu sliku tamo... za sto hiljada evra!-
- E, ovo je ludak! I budala!- pomislio sam! - Sto hiljada za sliku!-
Videlo se da je on jedan od ove nove „elite“, koja se obogatila preko noći, i da čovek nema pojma o umetnosti... Čisto je video, da je to najveća od svih slika, a takvi likovi ne shvataju, da sa slikama nije isto kao i sa kolima ili vilama! Ne mora da bude najveća i najskuplja da bi bila najbolja!
Ali, u njegovom svetu, ništa ne znači, osim ako nemaš ogromno, preskupo i nepotrebno! Trebao mu je samo moj potpis u uglu, i što veće platno! Moj potpis...?! A, verujem da nije ni znao ko sam, niti da bi umeo pravilno da izgovori moje ime! Ma, taj ni svoje nije znao! Verovatno nije ni imao ime, nego samo neki nadimak... „Selja“, „Badža“, „Silos“...?!
Ali u redu je! Imam ja imena za takve! BAGRA! MAFIJA! KRIMINALCI! SELJOBERI! GMAZOVI!
Reko’ sebi – Ošišaj gada!- zatim sam mu se obratio...
- Sto hiljada?! Ne, ne, ne... Vidi se na Vama da ste gospodin sa ukusom! Odmah ste izabrali pravu sliku! Vi ste čovek od stila!- lagao sam ga, a on se lagano “primao”...
- Ali ima jedan problem gospodine?!-
- Kakav?! Prodata je?!-
- Ne! Vidite... To je moja čuvena slika! Iz moje plave faze! Stručnjaci su je procenili na oko pola miliona evra!-
Sad je debeli čovečuljak uzdahnuo, pogledao još jednom na sliku, zavrteo glavom, zakolutao očima...
- Plava vaza, kažete?!-
- Ne! Plava FAZA! Period...-
- U redu! Uzeću je!- reče debela gmazina, i pruži mi svoju znojavu, debelu, lopovsku ručicu, da se rukujemo...
Potapšao sam ga po ramenu, jer nisam hteo da se rukujem s tim govnetom od čoveka!
Otišao je potom po svoju priznanicu. Dugo se posle toga osećao njegov smrad. Smrad prljavog novca i oznojane debele guzice!


Happy End

Od izložbe smo skupili nekih sedamsto hiljada evra (kad se odbije ovaj najnoviji porez)! Čak i humanitarne akcije se u ovoj zemlji porezuju!
Čitao sam novine (cele! više mi nisu davali one iseckane!), i uživao u uspehu, kada je “Nervozni” uleteo kod mene… sav zadihan, i izbezumljen!
- Pobeg’o je!-
- Ko je pobegao?!- mislio sam da govori o nekom od ludaka.
- Doktor je pobegao! Uz’o pare, švalerku i ode!-
- Koje pare?!- pridigao sam se, sluteći najgore (da sam ispao magarac još jednom u životu!)
- Pare od izložbe! Sedamsto hiljada! Sve sam čuo! Krenuo je na aerodrom! Uzeli su samo pare i pasoše… Kaže joj on “Ne treba ti ništa draga! Sve ćemo tamo kupiti! Sada smo puni k’o brod!” Sve sam čuo, sve!!!-
- Idemo!- zgrabio sam kaput i sjurio se stepenicama. Vozač koji me je čekao radi vožnje na slobodni vikend, prao je auto.
Uleteli smo unutra, Rade i ja, ni ne sačekavši da spere sapunicu. Uključio sam brisače i nagazio do daske!
Vozač je ostao zbunjen, sa crevom i sunđerom u ruci, koji nisu mogli da mu daju nikakav odgovor…
Samo je rekao: “Ovaj je lud!”
Naravno da sam lud idiote! Trebalo je biti genije pa to ne zaključiti! Neki šezdestogodišnjak koj’ istrčava iz ludnice, u pratnji čoveka u pidžami, krade auto, i ludački ga vozi…
- Nemoj da gaziš ljude na pešačkom!- rekao je Rade.
- Što?! ‘Oćeš da izađeš, pa da ih ti sam gurneš pod auto?!-


Aerodrom

- Eno ga kučkin sin!- ciknuo sam, spazivši doktora, kako se kraj neke ograde na spratu, ljubaka sa svojom ljubavnicom.
- Prići ćemo mu s leđa!-
Smrad, nije ni video da smo mu se prikrali! Previše je bio zauzet guranjem jezika u tu jeftinu drolju!
- Gurni ga!- rekao sam Radetu.
Rade se bolesno znojio i samo reče: - Ne mogu!-
- Gurni skota! Ovaj je zaslužio!-
- Ne znam… Ne mogu tako! Treba mi još besa! Treba prvo da se akumulira godinama! Ja se lako iznerviram, ali lako ne ubijam…-
- Još besa?!- rekao sam i zveknuo mu šamarčinu. – SAD?!- lupio sam mu još jednu.
- Gurni!- počeo sam da mu se unosim u lice, - Gurni ga!- još jedan šamar je pao. Ljudi su počeli da gledaju u nas… Skoro svi, sem doktora, koji je zavukao sad svojoj kurvici, ruku pod košulju! Za’vatio je punu šaku bujnih sisa!
- Gurni ga!!! ‘Ajde!-
I Rade je konačno “prs’o”! Gurnuo je mene umesto doktora! Pao sam niz pokretene stepenice, i koliko mi se čini, slomio par rebara i kuk!
Doktor je krenuo da beži, ali ga je Rade zgrabio. Nisam ni stigao da pogledam šta se događalo gore, a doktor je već “ljosnuo” kraj mene.
Pao je na glavu i polomio vrat…
Žena je počela da kuka: “Ubica! Ubio mi je muža! Policija!!! Jaooo!!!”
- Mamicu ti lopovsku! Tako ti i treba! Makar da jednom pravda bude zadovoljena u ovoj zemlji!- pomislih, u pauzi sevajućeg bola polomljenog kuka i smrskanih rebara.
Kraj doktorovog tela je bila torba sa parama. Odvukao sam se do nje. Okrenuo se na stranu, na kojoj mi kuk nije bio razmrskan i otvorio torbu…
Stvarno im ništa više nije trebalo! Imali su dve avio-karte, dve četkice za zube, pastu… I što je najbitnije, do malopre, imali su jedno drugo! Dovoljno za ljubav! Išli su na medeni mesec!
Pare?! Ne! Pare su otišle u prave ruke! A, Rade je bio paranoični ludak!
Doca nije bežao nigde, išao je na medeni mesec.
- Isuse! Šta smo to uradili?!- pomislio sam tren, pre nego što sam pao u nesvest od bolova.
Kada sam došao k sebi, bio sam u bolnici. Ugradili su mi novi kuk. A, ja sam želeo novu dušu! Ova me je pekla!
- Šta je s “Nervoznim”?! Jesu li uhvatili Radeta “Nervoznog”?! Bacio je Docu sa sprata… Sve sam video!- pitao sam jednog od doktora iz “ludare” koji je došao u posetu.
- S “Nervoznim?! Oh, Gospodine R.?! Zar opet počinje…?! Mislio sam da smo taj problem rešili?! “Nervozni” ne postoji! On je plod Vaše bolesti! Šizofrenije! Zar ste zaboravili zašto ste došli u ustanovu?! Nije valjda sve ovo ispalo zato što preskačete dnevnu terapiju?!”-
- Hteo sam da se ubijem?!- nagnuo sam se ka njemu, koliko su mi slomljena rebra to dozvoljavala.
- Ne! Niste! Niste hteli da se ubijete…- odgovorio je razočrano – Šizofrenija! Bili ste paranoični, i tvrdili da vidite i čujete nekog Radeta… Akustične halucinacije! Bilo Vam je bolje neko vreme! A, onda eto… Gurnuli ste doktora Živkovića, a potom se bacili niz stepenice…-
Sad mi je već pozlilo! Počeo sam da se sećam svega!
- O gospode! Vama je sada gore! Doktore?!! Doktore!!!- kriknuo je doktor za glavu, tražeći pomoć doktora za srce.

***

Doktor nije stiglao… Ili ja nisam doživeo da ga vidim!
Mislim da sam od istine dobio težak infartk?! Isitna ubija, a tek ovakva istina!
Možda je Rade “Nervozni” preživeo, pa on sad ovo piše… ?!

Možda je sve ovo bilo plod moga ludila?! Ceo život?! Možda se u ovoj zemlji prethodnih godina nije ništa loše događalo?! Možda sam samo ja to umislio, jer bilo bi strašno da je svo ono ludilo napolju, ludilo mnogih, a ne samo jednog, šezdesetogodišnjeg ludaka!

Svi rasisti, ratovi, ratni zločinci, kada bi samo bili plod moga ludila, a ne ludog sveta… Bilo bi mi lakše! Bio bi jedini koji je prošao kroz pakao!
A, možda i nisam bio u bolnici, možda sam umislio i da sam gurnuo doktora, i možda sam samo umislio da sam umro polomljenog kuka, smrskanih rebara i upišan…

Možda me srce nije izdalo, iako sam ja njega izdao hiljadu puta pre toga!


PS.

Bilo kako bilo…
Svoje preostale crvene žetone ostavljam Radetu “Nervoznom”, postojao on ili ne!

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.

Nazad