2007.

SLOBODAN ŠKEROVIĆ

Rođen 1954 u Beogradu. Pesme i tekstove objavljuje od 1976 (Haiku, Student, Vidici, Književna Reč, Koraci, Stvaranje. Signal, Rukovet, Savremenik, Književne Novine ...)
Urednik u „Studentu“ i „Vidicima“ 1980-1982.
Zbirke pesama "Srca" 1987, „Indigo“ 2005, eksperimentalna proza „Sve boje Arkturusa“ 2006.
Studirao slikarstvo na FPU u Beogradu i Kunstakademie u Diseldorfu. Član ULUS-a od 1996.
 

KROMA


1.
Podiže svoje krvavo krzno kune
s poda crvene rđe, gazi limenke
ledenog čaja; prazno nebo zgađeno
plesnjivih dokova i smrada.
Tu je riganje golog opstanka ostalo
sâmo. Žezlo je od medi, silikon u
kutijici, urme iz najlona...
Kuja, napeta u čekanju, nervozno
pritiska alt-tab i zuri u
buljave šarane: zevaju žutim
usnama, gutaju prljavi plankton.
Tutnji u ušima, drhti...
Led pada, krckava izmaglica
kula-gradova. Ona je kao Kroma,
simbol otpora, zmija iz oteklih vena
korteksa. Sluz dijalektike.
Skrama oljuštenih boja.
Tu je sve izrabljeno, spava se
u snovima, živi u jalovini.
Kao kraljica smrti vlada bosonogim
maštarima. Samo – s njima
proboja nema!
Ostaće zakratko ovaj razdešeni
stroj da štuca, a onda, sunovrat u nedra
mrtvoj Zemlji.

2.
U zvuk školjke ponire
pomahnitali rodeo. Podešava
zaliske srca, bije mlaz iz
nanožlezda; besna antitela
komadaju gatke o transu
ekosistema, o uskomešanoj lavi,
ustajalom okeanu. Robomiti
recikliraju prošla iskustva
u svežu zelenu salatu i zlatna
zrna kukuruza: vegerolne
hlorofila i belanceta.
U arkotornju sipljivi odredi
trimuju kragne. Brinu se
košulje i slipovi, trpe
salca stisak streča.
Niko nepropisno da uđe
u bleda mermerna predvorja.
Tu su terminali, kvantni
cokoti. Niko sa sluzavih brda
da siđe u rovove plemenite.
Beztelaš zuri u citokolonije.
Pluta u plavoj kičmenoj supi,
privezan gengejdžom. Crvena mu dreči.
Ukus mu je srozan.
Platina pliva kroz temperature,
mikroslojeve termozona.
Pred njim se cepaju nanozoe,
grudvaju spektralne mrlje.
Cure trinarne magistrale
fantomskih dekodera.
Beli čančići želea za ručak.
Slivenost mesa i hroma.

3.
Žrtve bacaju žive u stenjak zgure.
Tamo organska negeometrija
vonja, izdiše lepljivim klobucima.
Kolonije fungija recikliraju
kičmenjake. Brend nju automati
skimuju sivu penu belančevina.

4.
Ona kao Kroma svlači sa sebe
plastični kilt i gura se u
toplu masu žabljeg kavijara.
Žuta slamasta kosa siše baru.
Daleko od zvuka skimera
ulazi u simbiozu s kelpom i
volvoksima.
Sive trepetljike fungija,
kao škrge, piju pesmu njenih
nerava.
U nadzemlju vlada mrak.


5.
Plave vene mrtvih tisa,
grudvice pirita, skvrčene
bobice.
Pera u blatu,
lokve crnih kiša.
Kud pogled dopire svud ista
ljuspava plot.
Zastire prozore
čovek-mekušac, odvraća
krupne, mutne oči.
Moždani
koktel vri u epruveti.
Razliven u pipkaste školjke;
pluta u spiralni san
um utisnut u morfozu.

6.
U udžerici
slepi karaoka,
bazdi na kreč. Šušti
ulašten ko kožni đon.
Pucka uzicom i gricka
raž. Iz limenki odurni
kolagen sirnog smrada.
Časti Kromu planktonom
kafenih bunara. Tija, musava,
lapće glikoferomon. Krem i
prezlu. Zvonko dudla loj,
odzvanja bonga.
Sitna vreva u tesnom
kijotu. Vragovi vriju i
klonu. To su male energije
slasti. Škrte strofe,
znojne pore. Kiber stanja.
Sedef, metal, lak.

7.
Ponekad razmišlja
o prirodi ponora.
Šakom komeša slike.
Nestalim telom se
seća: kiše, hrapavog,
zraka.
Ali sad tužan gleda
praskava nedra univerzuma.
Vrelina divljeg mleka,
kotlovi crni.
Zeljaste strune.
Kaplje u splačinu plina
vrelo olovo. Kljuje
prorok u grivi
sunca. Radost
i glad, u rilici
muvca.

8.
Barbarogenije u modemu
skrembluje sponzore,
kroti struje,
kidiše. Plodi
nodove trutskih matrica.
To sjaju sunca u ledu spama.
Zla od zlata titraju
ko obrisi štrasa.

Robotnik sipće gojazan
u gnezdu sive game.
Ječi sneni gomolj.
Mresti mrtvi slez.
Nimfe
doje nežne baobabe.
Rala režu grlo Tartara.
Zlu skloni zibaju krvavu
grud.
Ultraviolet ih
u slast tali.

9.
Samosvest se štreca
u uspavanci. Kad se
razluči od pelena,
ukvašen rida. Šljapljen bude
po gubici.

Tu koplja streme sumnje.
Tu meki bokovi
odrešene zveri. Odmetnute
ideje.
U žicama i cevima
hemionike. U slavi
elektrike.

Doje se na vatri groblja
Galaktike. Kao da je smrt
u njihovu čast. Zvezdani
pogon.
To su im krila
od gangrene, opijata
iz šuplje srži zōve.
Curi iz fijoka, kataloga,
lepljivi vosak.
Daleko, u vražji domen.
U visinu ozona.
Fjodorova sekira ih čeka.

10.
Vukodlaci beže u
debla. Visoke krošnje
sekvoja. Crpu kob u
suvu plutu. Pale travu,
mrve hum. Pleva
pada u lavu. Razobličena
duša u vulkanskom staklu.
Jure radostima beskraja.
Gaze grnčariju.
Pišaju na pesmu Harfistovu.

11.
Mogile, ko sise posejane
ravnicom. Bogatstvo
sahranjeno, Zemlji.
Dagobe, hraniteljke
Meru. To su jednostavna
posla. Od bola klanja
do nervnog sloma.
Život je patnja.
Nastaje i nestaje
u transu povorki.
Sve je zlo u mleku
slatko.

12.
Eno Krome u svetlu zore
gipko se budi,
izgleda. Vatra se krije
iza crnih crta lica.
Vatra sebe oblikuje
sjajem do pepela.
Očima mrzi svet.
Prskaju oblici.
Bes nemoći, nesloboda
života.

13.
I kad sam opet prošao tuda,
u divljoj oluji,
sklonila me tišina.
I venac od trnja duboko
zaboden. Bol od Boga.
I kiseli znoj.
Ljubila me Kroma.
I dok sam ponovo
umirao. Tu je sav život
omađijan. Kiša i vetar
suvi kâm.
I vatra iz Krome,
žar i oltar,
srušeni zid.

14.
Usamljene u svetu
mravlje ratnice
sisaju med
sestara svojih.
Kad poginu
u večnu slavu
odlaze.
Savršen život
magnoven ko munja.
Tako one jesu.


15.
Ta je borba sa
samim sobom. Užegneš
u boju s demonima,
sokolima. U to bojno polje
stupaju sa stubova
srama. Razdrljeni
sveštenici.
Lepršavih halja.
Bacaš sandale u
tmolo vresje. I opet si
pred neizvesnim danom.
Baci koplje,
strah.
Ne čini zla.

16.
Opet se energije
ujarmljene tresu. Savršen
oblik ujeda saće svile.
To savršenstvo od
stanica migolji iz igre.
Uporno zure higijenski
motrači. Čisto je sve
upotrebljivo.
Salo u pretincu,
mišići od žime.
Ali oko luta,
svrdla vidike.
Bujne perivoje.
Večno jaje.

17.
Ispražnjenog uma
mašine lebde u snaru.
Trpe likove.

18.
Doma, u hrpe prašine.
U tople, udobne kartone.
Vežite noge za krevete.
Odmarajte pižame. Vrele
krstove za večeru. Zube
flosujte. Čitajte hronike
mrtvih blogova. Ubuduće
više zločina. Sinovi
gluvi u metamorfozi.
U pola glasa.
Spas u bočicama.
Utisnut Mizar u dlan.
Pijte grenlandski led.
Vazdušast soj na kori
Zemlje. Lokusti grickaju
snoplje. Sneg je
u ljuspi čelika.
Zavito sve u dim. Doma,
u krotku plimu elektrostatika.

19.
Konac detinjstva u
mlaznim rekama.
Odvaja duše u hrpe.
Seju stohastička vitla.
Sitna zgrušana maziva.
Već atmosfera
prožima jedra proleća.
Prži topli razvigor.
Polutke pismena.
U bledilu glagola.
Žeže gusta sepija.
Tačkasti prostor.
Nova teža.
Gipka.

20.
A tamo u orošenoj zoni
miriše pizma.
Pline u okean. Emocije.

21.
Harmonija peva
smrt vrste.
Ubice-embrioni
hrane se majkama.
Tako ljubav napušta
meku vaginu, ostavlja spazam.
Sise sahnu.
Gole jagodice prkose
streljivu. Prazne haljine
mrznu vetrove.
Senke i gromovi
klešu sklad.

22.
Niko nije zaslužio mir.
Ne plači napaćeni stvore.
U Raju trule dobra dela,
žute ose med poje.
U šumu idi, misli na smrt.
Sit hrast oteklih mozgova.
Volja za ljubav presna u žiru.
Ambrozija drozdova, krvopija.
Voleo bi nežne pustinje,
pučine vodene. Svu lepotu,
za poneti.

23.
Podeljena srž, srca
u nestajanju. Nadilazi propast,
sluti ništavilo. Ugašena
žudnja. U svetu čelika
osećaji trnu. Monoliti
gradova, kosturi obnaženi.
Haron, okreće leđa,
vesla u kontrapunkt.
Napuštena tela
ne zrače. Oprašta se
umetnost. Setno
milovanje. Usamljen
kos na crnoj grani.
Prska rosa.

24.
Danas gorim, a tanak dim
piše. Uzrujani petlovi.
Vrište u plotu.
Potraga za zlatom.
Tonu mora. Za istinom.

25.
Krvavi sokak, od Marsa
do epifize. Slap svesti
pogoni drske mlinove.
Tektonske mase kopna
mese. Polen u visokoj
sferi, a dole, u vrelini,
jezgro planete vri.
Pesnice udaraju prstenom.
Energije bole.
Ko smo mi što trpimo?
U skute krv lije.
Mrtvi mučitelji nepomični
ko slova abecede.
Epski ožiljci po tlu.

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.

Nazad