2007.

TIHOMIR ĐORĐEVIĆ

(Knjaževac 19. februar 1868 – Beograd 28. maj 1944), etnolog, folklorista i kulturni istoričar, profesor Beogradskog univerziteta. Završio je istorijski-filološki odsek Velike škole u Beogradu, a studirao u Beču i Minhenu, gde je doktororao 1902. godine.
Đorđevićev opus je veliki - broj njegovih radova je oko sedam stotina. Đorđeviceva interesovanja bila su veoma široka i različita i kreću se od detaljnih analiza narodnog života Srba, preko etnografskih istraživanja života drugih naroda u Srbiji (Roma, Vlaha, Cincara, Grka, Čerkeza, itd...) do folklorističkih i socioloških studija Balkana.
Iako nije bio antropolog, prvi je naučnik u nas koji je eksplicitno ukazao na značaj paleoantropologije za istoriju i etnologiju.
Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 19. februara 1921, a za redovnog 16. februara 1937.
Najvažnija dela: Iz Srbije kneza Miloša, I i II, 1922-1924; Cigani u Srbiji, doktorska disertacija; Naš narodni život, I-X; Beleške o našoj narodnoj poeziji, 1939...
Balkanski književni glasnik u ovom broju donosi rad Tihomira R. Đorđevića „Što je nebo da je list hartije“, originalno objavljen u Letopisu Matice srpske, knj. 350 (1938. god.), str. 50-54.

ЋИРИЛИЧНА ВЕРЗИЈА


 
NAŠI JADI: ŠTO JE NEBO DA JE LIST HARTIJE

 

U Pismima iz Italije pripoveda Ljubomir Nenadović kako je neki Englez posetio u Neapolju crnogorskog vladiku i pesnika Petra II Petrovića i tražio od njiga da mu pokloni jednu svoju sliku. Kad mu je vladika dade što je tražio, Englez ga zamoli dalje „da mu za spomen napiše dva tri stiha ispod te slike“. Vladika napisa samo svoje ime, vrati sliku Englezu i reče mu da mu ne može ništa više napisati. Kad Englez stade ponovo moliti, vladika mu odgovori: „U nas Srba ima jedna pesma koja kaže: da se more pretvori u mastilo, a nebo u list knjige bijele ne bi se mogli naši jadi ispisati. To je maleno mesto za našu tugu.“

Ove vladičine reči iz odgovora Englezu u istini se nalaze u našim narodnim pesmama. Izgleda, međutim, da one nisu ponikle u našem narodu, ni u predanju ni u pisanoj književnosti, već da su pozajmica sa strane, vrlo poznata hiperbola koja se upotrebljava na vrlo širokom prostoru i koja je, kao što ćemo videti, vrlo stara. O toj hiperboli napisao je Rajnhold Keler članak u Benfejevu časopisu Orient un Occident (1863, 2, 546 – 559), pod naslovom Und wenn den Immel wärPapier, u kome je izneo dosta primera od nje iz raznih krajeva sveta i na različitim jezicima.

Docnije je tim primerima dodao nove u Etnologische Mittelungen aus Ungarn (1, 213 - 213. Berlin 1900.) Kelerovi primeri su primeri iz spisa čuvenog Rabi Johanana ben Zakaja, koji je živeo u doba rimskog cara Vespaziana, pa do spisa pisaca naših dana. Njegovi su primeri, na ime, od Jevreja, Arabljana (Koran, sura 31, st. 26. i sura 18, st. 109), Turaka, sadašnjih Grka, Srba (Talvy, Volkslieder der Serben, II, 87; to je prevod pesme Ljubavni rastanak iz Vukove knj. I, str. 416, u izdanju od 1891), Italijana, Francuza, Nemaca, Engleza, Inda, Španaca.

Primerima iz stranih knjževnosti koje je saopštio Keler dodao je nove, koliko ja znam, još T. Zaharije, najpre u Zeitschrift des Vereins für Volkskunde (11, 331, 1901) i odatle preštampano u Kleinere Schriften (Bonn und Leipzig, 1920, str. 205 – 206.) Tim primerima dodaću i ja jedan, nešto sličan primer, na koji mi je ljubazno skrenuo pažnju G. Dr. F. Barjaktarević, profesor Univerziteta u Beogradu. On je iz Hajneovog ciklusa pesama Die Nordsee, pod brojem 6, pod naslovom Erklärung. Tu najpre Hajne prikazuje sebe na obali mora, u predvečerje, gde uprkos „igre talasa“, misli na domovinu i na svoju dragu, a zatim nastavlja:

Mit lichtem Rohr schrieb ich in den Sand:
„Agnes, ich liebe dich!“
Doch böse Wellen ergossen sich
Über das süsse Bekenntnis,
Und lösschten es aus.

Zerberechliches Rohr, zerstibender Sand,
Zerfiliesesende Wellen, euch trau’ ich nicht mehr!
Der Himmel wird dunkler, mein Herz wird wilder,
Reiss ich die höchste Tanne,
Und tauche sie ein.

In des Ätnas glühenden Schlund, und mit solcher
Feuergertränkten Riesenfeder
Schreib’ ich an die dunkle Himmelsdecke:
„Agnes, ich liebe dich!“

Jedwede Nacht todert alsdann
Dort oben die ewige Flammenschrift,
Und alle nachwachsende Enkelgeschlechter
Lesen juchzend die Himmelsworts:
„Agnes, ihc liebe dich!“

Hajneovu pesmu preveo je na srpski, pod naslovom Ispovest, Aleksa Šantić. Gornje mesto u njegovom prevodu glasi:

Ja tankom tarskom napisah na drobnom pesku:
„Agnesa, ja te ljubim!“
No pakosni se razliše vali
Na slova slatke ispoveti
I zbrisaše ih.

I lomna trsko, pržino dobra, poplavni vali,
Ja vama više poveriti se neću!
Tamnije nebo biva, bešnje mi srce bukti,
I snažnom rukom iz norveških gora
Ja čupam najvišu jelu,
I umačem je
U žarko grotlo Etne, i takim,
Ognjem napojenim, džinovskim perom
Ja pišem na mračnom svodu neba:
„Agnesa, ja te ljubim!“

Od onda svaku bukte noć
Onamo gora večna plamena slova,
I cela pozna pokoljenja

Sa klicanjem će nebesne čitati reči:
„Agnesa, ja te ljubim!“

(Vidi: Aleksa Šantić, Iz Hajneove lirike, Mostar, 1923, str. 67. Ovu istu pesmu, opet pod naslovom Ispovest, preveo je na naš jezik i Sava Mijalković u knjizi Iz nemačke lirike, Beograd, Srpska književna zadruga, knj. 93, str. 121 – 122.)

Kelerovim primerima iz stranih književnosti dodavani su i naši: V. Jagić u Archiv für slaviscne Philologie, (2, 408), T. Maretić u Zborniku za narodni život i običaje Južnih Slavena (VII, 235 – 236), J. Lahner u Svetoj Ceciliji (3, 1930, 98 – 99), O. F. Babler u Svetoj Ceciliji (4, 1930, 133 i 5, 165), F. Francef u Nastavnom Vjesniku (1930/31, 36 – 37), Ragusinus u Prilozima za književnost, jezik, istoriju i folklor (X, 98, i XI, 36 – 37).

Našim primerima ja ću dodati još neke. Oni su iz naših narodnih pesama, dakle iz onog istog vrela iz koga su i reči Vladike Petra II, koje je rekao onom Englezu. Sem onog primera iz Vukove prve knjige narodnih pesama, koji je po prevodu Talvijeve naveo Keler i koji na srpskom originalu glasi:

Što je nebo da je list hartije,
Što je gora da su kalemovi,
Što je more da je crn murećen,
Pak da pišem tri godine dana
Ne bih svojih ispisala jada

[Vuk St. Karadžić, Srpske narodne pjesme, knj. I, (1891), str. 416-417.]

Ja navodim još sledeće, jer, u jednoj narodnoj pesmi iz Bosne ovako se peva:

Da su meni gore kalemovi,
Ramna polja bjeli tabakovi,
Sine more crni mućorefe,
A pisari koj’ pisati znaju,
Ne bi moje jade opisali.

[P. Mirković, Srpske narodne pjesme, str. 20.]

U jednoj narodnoj pesmi piše dragi dragoj da bi joj još pisao, ali da ne može od suza, a svoje jade ne bi joj mogao prikazati:

Da je ingvat sinje more,
Knjiga mala ramno polje,
Da su pera grane od duba.

[N. Tordinac, Hrvatske narodne pjesme i pripovjetke iz Bosne, Vukovar, 1884, str. 27.]

Najzad, u jednoj pesni iz sela Pleternice, u Slavoniji, koja se nalazi u rukopisu u Matici Hrvatskoj, poređenja u stihovima vezana su za poznata naša mesta:

Da je papir osječka livada,
Da je tinta kutjevačka rijeka,
Da je pero kolik Sarajevo,
Da je pisar iz Zagreba grada,
Ne bi moga ispisao jada.

[Matica Hrvatska, Hvratske narodne pjesme, knj. VII, str. 119.]

U jednoj narodnoj pesmi iz sela Pleternice, u Slavoniji, štampana je i u Zborniku za narodni život i običaje J.Slavena, knj. XXI, str. 103, samo što je tu u ikavskom narečju.

Ima još jedna stvar na koju se treba osvrnuti, a ta je pitanje gde treba tražiti poreklo ove pesme? Tu je, meni se čini, vrlo teško reći ma šta pozitivno. Pa ipak, ja mislim da je na to pitanje najbliži odgovor sam Rejmond Keler. On, kako je za njiga tačno rekao J. Bolte „nikada nije bio brz u sudu o poreklu i razvitku predmeta o kome je pisao“, pa držim da je i u ovom slučaju najverovatniji. Njegovo je pak mišljenje u tome da ovoj hiperboli „treba tražiti poreklo čak kod Jevreja, i, dokle god se ne nađe kakav stariji podatak, treba smatrati rabi Johanana kao njezinog tvorca“.

Dalje, on misli da ju je Koran pozajmio iz Talmuda, i da je za njenu kasniju raširenost po zapadnim zemljama po svojoj prilici bila od važnosti jedna jevrejska pesma (Ševuot, Pfingslied), u kojoj se nalazi hiperbola o kojoj je ovde reč i koja se, počevši od XI veka, svake godine pevala u sinagogama. „Naravno, završava Keler, ne treba misliti da je kod svakog evropskog naroda bilo direktnih pozajmljenica od Jevreja“ (Reinhold Köhler, Kleine Schriften, III, str. 305).

Ma gde bilo poreklo ove pesme, ja mislim da je u našu narodnu poeziju ušla iz pisane književnosti.

 

Copyright © by Letopis Matice srpske, knj. 350 (1938), str. 50-54. & Balkanski književni glasnik 3 / 2007, sv. 10

Nazad