RATKO PETROVIĆ

Ratko Petrović, rođen 24.07.1983. u Beogradu.
Izdao zbirku pesama "Mala zbirka zabluda".
Šira biografija na ovoj stranici.
 

 

ODBIJANJE

Rekao mi je: "Bravo matori, samo promeni kraj! Mora biti srećan kraj!"
"Ali ja sam već sve napisao! I zar ne mislite da je ovakav kraj mnogo bolji?! Da je sretan kraj, priča bi izgubila celu svoju težinu!"

Zapalio je cigaretu i nastavio, ne obazirući se na moj odgovor...
"I ubaci još jedan lik! Nek' se zove... recimo, Kenet Dojl!"
"Kakav bre Kenet Dojl?!" - pomislio sam.
"Šta da radim s tim Dojlom?! Sve je napisano, sve uklopljeno i ima smisla!
Kako da ga uglavim?! Gde?! Zašto?! Šta da radi?!"
"Matori," - rekao je posle dva dima propuštena kroz nozdrve -
"Briga me šta će da radi! Može da stoji na jednoj stranici i da, izvineš, češe stojka… Nije važno! Dok god je srećan kraj i dok se zove Kenet Dojl, imaš svoju knjigu!"
"Žao mi je... Mislim da je tako nešto nije moguće! Ovo je gotov roman! I još jedna jedina reč, sem Kraj, bi bila suvišna!"
"E, onda ništa! Onda ništa! Baš šteta... Naći ćemo nekog drugog! Hvala mali... Slobodan si!"
Onda je pritisnuo dugme na svom crnom, plastičnom uređaju,
i pozvao sekretaricu:"Ana, molim Vas ispratite Frenka, i pošaljite mi onog momka
koji je napisao roman o srećnim oposumima!"
"Mislite o jazavcima?! "Tri priče o srećnim jazavcima iz Ilinoisa"?!" - ispravila ga je u trenu.
"Da! Da, taj!" – radosno je uskliknuo, dok mu se komad pepela otkinuo sa cigarete i pao u krilo.

Onda me je on tupavo gledao, a ja sam ga pitao:
"Hoće li se jedan od jazavaca zvati Kenet Dojl?!"

Nije odgovorio ništa, mada sam imao utisak da će reći:
"Ne! Ali potrudiću se da ubacim Harija, magičnog jazavca..."

Realnost.

Salama u mom frizu, bila je pravo otkrovenje. Ostalo je i par kiselih krastavčića, bajat hleb… Ima i jedno pivo! Večerao sam siromašno, ali dovoljno da zavaram nadolazeću izmaglicu u glavi i malakslost. Ako ništa drugo, ruke mi se više ne tresu od gladi, i mogu da kucam! Sedeo sam za mašinom u iscepanim čarapama, palac koji je bežao napolje, odavno je promrzao. Sad ne da je ličio, nego je i imao boju krompira!

Napisao sam nekoliko stranica, a onda je zazvonio telefon. Podigao sam slušalicu, sa ne baš previše elana, jer jedini ko me zove je moj otac. Nisam mogao da slušam njegova gunđanja i mudrovanja! Sećam se njegovih predavanja od pre deset godina, sećam ih se i žalim! Ona su me i dovela dovde! Recimo, imao je običaj da uzima moje i majčine pare, i da ih troši na kocku, alkohol i druge žene. (To je i oteralo moju majku u grob!) Tako jednom prilikom, pre nego što je pozajmio moje pare za užinu, da bi sebi kupio cigarete, otac je podelio neke od svojih životnih filosofija sa mnom: "Slušaj, Frenki sine, nemoj nikada da vodiš devojku, na nudističku plažu, izgubićeš je! Razumeš šta ti pričam?! Nemoj da joj recituješ Šekspirove sonete, jer ti čak ne znaš ni da pričaš kako treba! Pratiš li me?! Pratiš li me Frenk?! Nemoj da se biješ zbog devojke, slab si, dobićeš silne batine... Ne vodi je na more Frenk, ako ne znaš da plivaš, ne vodi je! U stvari, nemoj ništa s njom da radiš, ako u tome nisi najbolji! Razumeš li poentu Frenki?!"
"Pa, šta onda da radim? Ne verujem da sam u nečemu najbolji?! Ja ne znam previše toga…"
"Glupiraj se Frenk! Ionako si najveća budala!"
"A, u čemu si ti bio odličan?! Kako si ti osvojio mamu?!"
"Ja?! Pa, ja sam uvek bio... Odličan otac! Da!"
Onda je uzeo moje pare za užinu, kupio sebi cigarete i naredna tri dana ga nisam video.
I evo ga, sad opet zove da mi nešto kenja! Podigao sam slušalicu, a znao sam da je on!
“Reci?!”
„Jel' ti prošao rukopis, Frenk?Hoće li biti više te proklete knjige?!”
“Ne… Nisam uspeo da se dogovrim sa izdavačem!
„O, znao sam, Frenk! Ti si luzer! Uvek si bio luzer i picajzla! Gospode, što mi ne dade rak, nego ovakvog sina?!“
“Hvala tata… Hvala na razumevanju i podršci! Još nešto si hteo?!”
„Naravno! Ne misliš valjda da sam te zvao zbog tvojih tragičnih romana? Hteo sam da kažem da ću se večeras malo zadržati, tako da ti radiš sutra prvu smenu u mesari! Razumeš li me?! Frenk?! Frenki?!“
“Razumem matori…”

Spustio je slušalicu. Nadam se da će se toliko uljoskati, da neće imati snage da se sutra pojavi u radnji! Radio bih i obe smene sam, samo da ga ne gledam kako pijan baulja i plaši mušterije. Jednoj bakuti je pretio satarom prošle nedelje, jer je tvrdila da zakida na kantaru. I jeste zakidao!

Moj mir u polumraku memljive sobe je prekinut. Ušla je moja devojka. Sa Izabelom živim već tri meseca. Imam trideset i osam godina, i sa njom sam, jer ne bi da ostanem sam. Ima butine kakve volim, ali previše okruglu i seljačku facu. Ali jebeš ga! Ne mogu da biram, ni ja nisam neki komad. U poslednje vreme se previše svađamo. Ne podnosim miris njenog tela, niti znoj posle seksa, ne podnosim njene prijateljice, niti reči koje koristi, ali ne želim da ostanem sam! U ovakvom gradu, previše je samaca! To je tužno! Kao i obično, biram beg iz realnosti. Palim tv. Počinje petočasovno buljenje u kvadrat koji zrači i totalno ispiranje mozga. Izabela nešto priča, ali ja je ne slušam. Na kanalu 13, daje se emisija o životinjama. Lenjivci i oposumi. To gledam. Tonem u sivilo. Izabelin glas nestaje. Naratorov glas nestaje. Ja postajem oposum, ili lenjivac, šta god?! Ja nestajem iz svoje pocepane fotelje, u prašumi sam. Životinja bez razuma, a samim tim i bez problema…

I onda pljas! P-lj-a-a-s! Realnost! Izabela me svojom histerijom vraća u realnost. Prekida moj ritual, moj beg, moje topljenje sivih moždanih ćelija. Staje nad mene i dere se: "Šta radiš?! Samo ležiš pred tv-om, ništa ne radiš, više ni ne pričamo! Izbaci makar đubre! Više me ni ne gledaš! Izbaci smeće! Jesi li sposoban makar za to?! Možeš li da izbaciš đubre?! Makar mi to učini! Pokaži neke znake života! Izbaci đubre! Izbaci makar prokleto đubre!"

"Dobro!" - rekao sam i ustao, pokupio njenu kozmetiku, kreme, karmine, maskare, njene četke za kosu, viklere, zavese, lampe, lonce, tiganje, odvratne knjige, brijač za noge, sve što je donela u kuću... Sve njene stvari! Stavio sam ih u jedan čaršav, na sred sobe, umotao i izbacio kroz prozor.
"Eto! A, ti se lepo spakuj, da i ostalo đubre, ne izbacim ovako napolje! I ostavi svoj ključ na komodi!"
Izbacio sam đubre!
Stajala je u šoku. Bila je nema, ali su joj suze išle. Gađala me je ključevima i otišla bez reči. Možda mi je bilo krivo?! Ne znam! Nisam racionalan kada se neko dere na mene!
Istina je da je moje ponašanje nekad totalno dementno. Recimo, kad sam kao klinac pozvao jednu devojku na klizanje, a nisam imao pojma da klizam! Onda sam ja vukao dupe po ledu, a njoj su uzimali broj telefona! Tada sam priznao da su očevi saveti ipak bili dobri! I?! Da li će se Izabela vratiti?! I voleo bih, i ne bi voleo! To mi još nije potpuno jasno! Možda se stvar, iskristališe u narednih par dana. Čekaću!

“Šta je rekao onaj džiber danas?! Da se lik zove Kenet Dojl, i da priča ima srećan kraj! Mogu ja to! Mogu napisati srećan kraj za Keneta Dojla, ako već ne mogu za samoga sebe! Nikada nisam imao srećne početke, zato nisam ni imao srećne krajeve!“

Bacio sam se za mašinu. Kucao sam, kucao, kucao, trk na pišanje, pa onda opet, kucanje, kucanje, kucanje, čitanje:

„Stari odžak je sejao dim kroz grad, kao što vetar raznosi kolute dima, iz lule starog mornara po pučini. Toga dana Kenet Dojl nije ni slutio da će se njegov „slučaj“ završiti tako srećno! Kao i obično, otišao je po plehani lavor...“

Kasnije te večeri…

I šta sad?! Treba da se izvinem?! Svi dobro znamo, da krpljena ljubav uvek propušta! Mi smo dva napaćena, usamljena stvora, na ovoj blatnjavoj kugli, koja se okreće oko malog Sunca, koje je i samo usamljeno! Milijarde kilometara ga dele od drugog sunca! Milijarde kilometara ga dele od druge toplote, baš kao i mene! Ali ne! Neću je zvati! Ako se vrati, odlično! Ako ne... Ništa! Goreću sam!
Sedeo sam u kuhinji sa miševima i bubašvabama. I oni su me gledali. Gladovali su kao i ja. Verovatno su mislili: “Čoveče, kako da preživimo?! Ni mrve nam ne ostavljaš! Bedo! Ti si običan gmaz!“ Telefon je zazvonio, i mislio da me otac zove, jer je pijan kao stoka, i želi da ga odbacim do njegovog stana. Ali bila je to Izabela.

„Ne mogu više Frenki! Najbolje je da završimo s ovim jadom! Ti me ionako ne voliš!“ – zvučala je hladno i odlučno kroz slušalicu.

“Ni ti mene ne voliš! Ali bih voleo da se vratiš!“

„Mislilm da je bolje ako ostanemo samo prijatelji.“ – drhtao je njen glas preko žice.
“Ne! Ne možemo biti prijatelji! Muško – žensko prijateljstvo ne postoji! Muškarci biraju prijateljice samo po izgledu! Oni ženu mogu voleti kao majku, sestru, ćerku ili ljubavnicu! Pojam „žena prijatelj“ ne postoji u muškom mozgu! Muškarac te može poštovati kao sestru ili se potajno nadati da ćeš mu postati ljubavnica… Eto, to je muško prijateljstvo! Nema tu prijateljstva! On samo želi njenu pažnju! Potajno sanja o seksu sa tom prijaeljicom! Ima fantazije o njoj! To je muški mozak!“

Pa?!
“Možda te ne poštujem kao sestru, ali te želim kao ljubavnicu!“ – lagao sam! Nisam želeo da ostanem sam, nisam želeo da osećam kako sam starim i umirem! Bio mi potreban neko, da se na njega sažalim i potražim utehu jer preživljava isto što i ja. Starenje i kraj usranih života! Neko da me nahrani, da mi skuva i opere!

„Ne znam, Frenk... nije pametno vratiti se tebi.“
“Ne dozvoli da izgubimo godine Izabel Markez! Nemamo više proleća! U čupavim smo godinama! Ne vredi sad počinjati sve iz početka… “

„Veruj mi, Frenk! Sve je bolje nego vratiti se tebi!“ – sada je zaplakala.
“Onda Izabel… Želim ti mnogo, mnogo sreće u ovo malo preostalog života! Jer dolaze ne tako dostojni dani, sa borama, bolestima, osteoporoza, rakovi, hemoroidi, usamljenost, smrt! Smrt dolazi Izabel! Smrt čeka!“

„Neka dođe! Biće toplija od tebe, Frenk! Imaće makar više srca od tebe! I Smrt će imati više srca od tebe, Frenk! Više srca!“

Spustio sam slušalicu. Počela je da jeca, i zvučalo je kao da joj se bale cepaju sa grla i pluća i guše je! “Prokleta žena! Sama je kriva! Ne znam zašto ja osećam grižu savest, kad je ona započela celu ovu svađu!?!“

Seo sam pred televizor. Upalio sam i ton je stigao pre slike. “Prokleti lampaš! Koliko će mu trebati da se zagreje?!“

Slike još nije bilo, ali je narator obrazovanog programa čitao neku zanimljivu stvar:
“Postoji više metoda zasnovanih na merenju olova, kao krajnjeg produkta raspadanja uranijumovih i torijumovih serija. Još 1913. godine je utvđeno da je izotop olova 206 zadnji produkt raspadanja uranijuma 238. Od momenta obrazovanja atom uranijuma 238 počinje da se raspada (vreme poluraspadanja 4.498 miliona godina), prolazeći kroz niz različitih stadijuma (uranijum 234, torijum 230, radijum 226 i olovo 210), dok se na kraju ne pretvori u stabilno olovo 206. Pošto je poznato vreme poluraspadanja radioaktivnog elementa na svakom stadijumu, izračunato je da jedna tona urana svake godine daje 7.600-ti deo grama olova 206…“

Ne znam kad je došla slika. Ja sam zaspao otvorenih usta, u polu sedećem položaju. Imao sam noćnu moru. Sanjao sam kako sam odgovoran za raspadanje uranijuma u nuklearnoj bazi. Sanjao sam kako ću uništiti svet! Vikao sam: “Ljudi! Pa, ja ne znam da radim ovaj posao! Vadite me odavde! Napraviću katastrofu!“ Ali svi su me gledali i vikali:“Ma, Frenk radi! Opet si pio nešto?!“ I svi ti dugmići su svetleli ispred mene. Crveni, plavi, žuti, zeleni… Sve je pišatalo, sve je sijalo. Dve ogromne trake, kao one magnetofonske, vrtele su se na zidu reaktora. A, onda su počele da se mrse, odmotavaju, a ja sam vikao: “Katastrofa! Katastrofa! Neka neko zaustavi ovo! Pomrećemo, ljudi!“

I svi su u onim skafanderima išli oko mene ne obazirući se. I onda sam pomislio:“O ne! Frenk, i skafander si zaboravio da obučeš?! Sad ćeš dobiti rak!“
I onda sam našao svoj skafander, ali je to bila samo neka pocepana folija, pa sam kukao:“Jao! Pa skafander ti je pocepan Frenk?! Trebalo je da trebuješ novi! Rak! Ne gine nam rak!“
Kada sam se probudio, bio sam obliven hladnim znojem. Jedino je u kuhinji gorelo svetlo. Primetio sam par crvenih ženskih cipela na patosu ispod trpezarijskog stola. Visoka štikla, skoro kurvanjske… Bacio sam pogled, a kraj mene je ležala Izabel. Moja Isabell Marquez.

“Izabela, Izabela… Ipak si mi se vratila!“

Ustao sam, skuvao sebi kafu i seo kraj prozora. Jutro je počelo da se probija, već sa prvim jutarnjim prevozom. Svetlije plave nijanse su počele da se probijaju na istoku, u vidu horizontalnih štrafti. Bilo je divno! Nisam zapalio planetu Zemlju, nije mi trebao skafander da bih pio kafu, i neću ostati zauvek sam!
Preneo sam potom mašinu u kupatilo i napisao Izabeli pesmu! Prvu, togom našeg trogodišnjeg poznanstva, i našeg zajedničkog tromesečnog života. Prvu posle naše prve, velike svađe…
Bacio sam pogled još jednom pre nego što sam je spustio na njen jastuk:

Ti i ja smo draga, dva ružna pačeta,
i našli smo jedno drugo, nekako već!
Trčali smo nekad oko sreće, malog parčeta,
utolili jedno u drugom tu žeđ!

I eto, kad više nismo imali kuda...
Sutradan smo se probudili kao dva labuda!

I eto mila, kada više nismo imali gde...
Svo naše ništa, postalo je naše sve!

Poljubio sam je u čelo, i bacio se nazad na pisanje o Kenetu Dojlu… Možda ipak postanem pisac?! Što da ne?! Postao sam čovek?!

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.

Nazad