АЛЕКСАНДАР НОВАКОВИЋ

Рођен је 1975. године у Београду. Пише драме, афоризме, песме и кратке приче. Дипломирани историчар и драматург. Магистар наука о драмским уметностима из области студије позоришта.
Драме: Систем (Народно позориште Ужице, 2001) и Зуби ( Српско народно позориште, Нови Сад, 2004), Аладинова чаробна лампа (Пинокио,2007). Збирка драма: „Блискост“( Светозар Марковић, Зајечар 2006). Аутор је десетак различитих драмских и документарних форми емитованих на Другом и Трећем програму Радио-Београда. Књиге афоризама: Пиј Сократе, држава части (Матица српска, 1998) и Неће моћи (Алма, 2006). Сценарија за цртане тв-серије: Бебице и Пароброд Србија (РТС 1, сезона 2003/2004). Редитељ и сценариста краткометражног филма: “Get up you lazy bastard!” Историјска студија: Како је Тито разбијао “Тикве“ (Народна књига, 2005).
Добитник је награде Јосип Кулунџић за изузетан успех на пољу драматургије (2004), прве награде за поезију “Раде Томић” (2006), друге награде Радио-Београда за радио-драму (2003), Вибове награде (2001) и Златне кациге (1997), афоризми. Добитник је награда часописа Улазница: прве за причу (2003), друге за есеј (2004) и друге за причу (2005).
У припреми је његов први роман „Глечер“ у издању „Дерете“.
Објављивао је и објављује текстове у часописима и листовима: НИН, Данас, Кораци, Књижевни лист, УРБ, Реч, Стање ствари , Браничево, Квартал, Знак, Поља, Градина....

 


РАТ НИЈЕ ЗАВРШЕН
или
ПАКАО ЈЕ ОКЕЈ
(једночинка)

 

Сцена прва

Сцена је у мраку. Празна је. Пролази су лево и десно а према публици је окренут бели зид. Притискање дугмића на мобилном телефону, оф.

ПРИЈАТНИ ЖЕНСКИ РОБОТИЗОВАНИ ГЛАС: Добродошли у Хедонизмо 2000, заштићени простор ваше интиме. Ако сте спремни за почетак сусрета притисните тастер један, ако желите да још мало сачекате притисните тастер два а ако желите да одустанете притисните тастер три.
Пиштање тастера. Светло се пали. На сцени је Жена, позне четрдесете, у пословном комплету,привлачна. Држи мобилни телефон у руци. Осврће се око себе. Иза ње је бели зид.
ПРИЈАТНИ ЖЕНСКИ РОБОТИЗОВАНИ ГЛАС: Драго нам је што сте изабрали почетак сусрета. Ако желите да погледате кратак порно филм који одговара вашем профилу притисните тастер један, ако желите да наручите пиће и контрацептивна средства притисните тастер два, ако желите штимунг...
Жена притиска дугмиће на мобилном телефону. Пиштање.Два пута.На белом зиду треперење, црвенкасто, пулсирајуће.
ПРИЈАТНИ ЖЕНСКИ РОБОТИЗОВАНИ ГЛАС: Изабрали сте штимунг- лава ефекат. Одличан избор.
Жена гледа око себе. Задовољна је.Подиже руке високо, врти се око своје осе, као да се подаје лави.Сво тело јој је у одсјајима. Брујање мобилног телефона, оф. Она се благо стресе.
ПРИЈАТНИ ЖЕНСКИ РОБОТИЗОВАНИ ГЛАС: Ваш сукорисник је испред собе.Ако желите да га пустите притисните тастер један, ако се премишљате притисните тастер два, ако вам треба помоћ нашег дежурног психоаналитичара притисните тастер три,ако желите да прекинете упознавање притисните „тарабу“.
Жена се не помера.
ПРИЈАТНИ ЖЕНСКИ РОБОТИЗОВАНИ ГЛАС: Ваш сукорисник је испред собе. Ако желите да га пустите притисните тастер један, ако се премишљате притисните тастер два, ако вам треба помоћ нашег дежурног психоаналитичара притисните тастер три,ако желите да прекинете упознавање притисните „тарабу“.
Жена се не помера
ПРИЈАТНИ ЖЕНСКИ РОБОТИЗОВАНИ ГЛАС: Ваш сукорисник је испред собе.Ако желите да га пустите притисните тастер један, ако се премишљате притисните тастер два, ако вам треба помоћ нашег дежурног психоаналитичара притисните тастер три,ако желите да прекинете упознавање притисните „тарабу“.
Жена брзо притисне дугме ма мобилном телефону. Пиштање дугмета, једном, оф.
ПРИЈАТНИ ЖЕНСКИ РОБОТИЗОВАНИ ГЛАС: Честитам. Изабрали сте да примите сукорисника.Овом приликом вас подсећамо да је ваше време виђања ограничено на сат времена. Уколико будете желели да продужите или скратите време боравка сукорисника можете у свако доба притиснути нулу.
Долази, здесна, Момак. Има близу тридесет, лепо је обучен али без уштогљености. Лепо стаје у своје одело L модела. Држи ружу. Нервозан је.
МОМАК: Здраво.
ЖЕНА: Здраво.
МОМАК: Ово је за тебе.
ЖЕНА: О, хвала.
Пружа јој цвет, помало збуњено. Пољубе се, површно.Жена спусти ружу на под, пажљиво.
ЖЕНА: Лепа је.
МОМАК: Зашто?
ЖЕНА: Шта зашто? Зашто је лепа? Свака ружа је лепа.
МОМАК: Не, мислим зашто си ми рекла да ти је поклоним.
Пауза.
ЖЕНА: Ниси ваљда мислио.
МОМАК: Не,нисам.А шта то?
ЖЕНА: Немој мислити да ја очекујем од тебе нешто више од овога.
МОМАК: Не мислим.
ЖЕНА: Немој да мислиш тако јер, веруј ми, није у томе ствар.
МОМАК: Не брине ме.
ЖЕНА: Мене брине јер може да се одрази на твој... учинак.
МОМАК: Како то?
ЖЕНА: Мислим, знаш већ-момак помисли „тражила је поклон а треба само да спавамо, то сигурно нешто значи, она хоће да ме обавеже на нешто, сигурно је луда, замишља да сам заљубљен у њу, исећи ће ме ножем на спавању“. Знаш већ.
МОМАК:И какве то везе има са тим учинком?
ЖЕНА:Мислићеш много о свему и нећеш се узбудити. Веруј ми, једино што ми треба од тебе је секс. Схваташ?
Жена му спусти руку на тело. Милује га.Момак стоји, сав у грчу.
МОМАК: Изгледа да почињем да схватам.
ЖЕНА: Не довољно али, опусти се и то ће доћи само од себе.
МОМАК: Говориш као да ми нешто фали.
ЖЕНА: А, по ономе што сам видела за време чета чини ми се да ти ништа не фали.
МОМАК: Камера зна да лаже.
ЖЕНА: Да, али не толико.
МОМАК: Лези, ја ћу то сам.
Момак сапусти руку у џеп сакоа а затим је нервозно извуче
ЖЕНА: Шта ћеш сам? Зар не волиш да те жена свлачи?
МОМАК: Ипак, ја ћу.
ЖЕНА: Опусти се мало.Замисли, ти си, рецимо, ти си паша а ја сам једна од хиљаду љубавница из твог харема и скидам те, полако, полако, моји прсти клизе, испрва их не осећаш а онда те снажно зграбе за мишицу...
Момак се отме.
МОМАК: Немој!
ЖЕНА: Не одговара ти?
Жена вади мобилни телефон и притиска дугмиће.
ПРИЈАТНИ ЖЕНСКИ РОБОТИЗОВАНИ ГЛАС: Ако желите да погледате кратак порно филм који одговара вашем профилу притисните тастер један
Жена притиска тастер. На зиду се пројектује почетак сцене из порнића-једна жена и два мушкарца.Свлаче се. Момак скрене поглед у страну.
МОМАК: Одвратно! Гаси!
ЖЕНА: Шта ти се не допада? То што је ова двојица деле или што су им већи од твог?
МОМАК: Гаси то.
ЖЕНА: Шта ти се не допада? Па они се само сексају!
МОМАК: Кажем склањај то!
Жена притиска дсугмиће на мобилном и јачина уздаха „глумаца“ се постепено повећава.
ЖЕНА: Шта ти се не допада? Шта?
МОМАК: Ништа!
ЖЕНА: То што су им већи или што је деле?
МОМАК: Обоје! Гаси то!
Жена притисне дугме и нестане порнића. На зиду је пулсирајућа магма.
ЖЕНА: Јел'овако боље?
МОМАК: Личи на пакао.
ЖЕНА: Могу да вратим порнић ако хоћеш.
МОМАК: Не, уреду је. Пакао је у реду.
Жена притиска дугме на мобилном.
ПРИЈАТНИ ЖЕНСКИ РОБОТИЗОВАНИ ГЛАС: Ако желите да потврдите прекидање састанка притисните тастер један, ако желите да се вратите у главни мени пртисните тастер два а ако желите да позовете обезбеђење и удаљите сукорисника притисните тастер три.
МОМАК: Немој.
ЖЕНА: Зашто не? Нема сврхе.
МОМАК:Како то мислиш?
ЖЕНА: Слушај, ти си заиста сладак момак али ми се чини да ниси расположен за то. Бар не данас. Зато је најбоље да сад лепо прекинемо...
МОМАК: Ко није расположен?
Момак је зграби и почне страсно да је љуби.Она му се предаје. Падају на под. Брзо је свлачи. Љуби по грудима. Креће да откопча панталоне. Она га заустави.
ЖЕНА: Чекај!
МОМАК: Да чекам?!
ЖЕНА: Ако сам могла ја можеш и ти.
МОМАК: Али ти то хоћеш, зар не?
ЖЕНА: А шта је било малочас?
МОМАК: Не волим порниће.
ЖЕНА: Глупости!
МОМАК: Стидим се да их гледам у женском друштву.
ЖЕНА: А да се на првом чету скинеш пред непознатом женом, то ти не представља проблем?
МОМАК: То сам ја, не они.
Момак покаже према зиду.
ЖЕНА: Везао си се за мене.
Момак се цинично насмеје и устаје. Закопчава се. И жена се сређује.
МОМАК: Везао? Па знамо се само пет дана!
ЖЕНА: Немој да лажеш. Сећам се твојих речи на чету. Шта си оно рекао? Било је отрцано, баш као кад се смушени момци набацују женама. А, да: „Као да сам те већ негде срео!“.
Пауза.
МОМАК: Па јесте, видео сам те.
ЖЕНА: Где? Кад?
МОМАК: На телевизији.Једном. Пре десет година.
ЖЕНА: Тада нисам била на телевизији.
МОМАК: Могу да се опкладим да сам те видео негде у време рата.
ЖЕНА: Сигурно си ме побркао с неким.
МОМАК: Тако лепа жена се не заборавља.
ЖЕНА: Хвала ти на комплименту али мислим да си погрешио. Можда си ме видео пре месец дана-интервјуисали су ме нешто на конгресу фармацеута.
МОМАК: Можда али то не значи да те нисам видео за време рата.
ЖЕНА: Да, то значи да ме ниси видео за време рата.
МОМАК: Мислиш?
ЖЕНА: Сигурно си видео репортажу о конгресу и то сигурно није било за време рата
него пре месец дана.
МОМАК: Сигурно није. Кад ти кажеш.
Пауза.
МОМАК: А стварно си ми позната однекле.
ЖЕНА: Знам шта хоћеш да ми кажеш.
МОМАК: Знаш?!
ЖЕНА: Да, али, лепо ти кажем-немој да се везујеш.
МОМАК: Нисам ни имао намеру.
ЖЕНА: Под један: млађи си од мене. Много.
МОМАК: Хвала ти, знам да рачунам.
ЖЕНА: Не знаш. Да ми је син жив сад би био твоје годиште.
МОМАК: Твој син?!
Пауза.
МОМАК: Шта је било с њим?
ЖЕНА: Погинуо је у рату.
МОМАК: Жао ми је.
ЖЕНА: То ти само тако кажеш.
МОМАК: Мислим, нисам га познавао.
ЖЕНА: А да јеси онда би то стварно мислио.
МОМАК: Не знам али би ми било жао због тебе.
ЖЕНА: Био је диван. Најбољи. Није био за рат, знаш. Студент биологије. Био ми је смешан, сећам се, кад је уписао факултет, рекла сам му: „Какав биолог може постати од тебе? Па ти си се онесвестио кад сте сецирали жабе у петом основне!“ Наљутио се, није говорио са мном. А био је тако сав крхак, ћутљив, нисам знала шта да мислим о њему. А онда једног дана, био је октобар само је дошао и рекао: „Погоди шта се догодило? Данас сам сецирао жабу на вежбама.“ Био је језиво хладан, нисам га никад видела таквог. Сутрадан је избио рат и он се пријавио у добровољце.
Пауза.
МОМАК: Зашто си га споменула?
ЖЕНА: Мислиш, зашто сам рекла да би био твоје годиште? Зато што је то тачно.
МОМАК: Знаш на шта мислим. Хајде, реци ми,шта хоћеш с том причом? Да се осећам као да сам неки перверзњак?
ЖЕНА: Па ти то и јеси.
МОМАК: Као и ти.
ЖЕНА: Ја нисам. Потпуно је природно да жена у мојим годинама жели секс али је исто тако потпуно неприродно да млади момци желе да спавају с њом.
Момак подигне руке у знак предаје.
МОМАК: У реду, у реду! Ја сам перверзњак, ја сам едиповац, ја сам некрофил!
ЖЕНА: Шта си рекао?
МОМАК: Само узвраћам равном мером а ти ако ти се не допада ето ти опција два, три и двеста педесет и осам кома четири па ме лепо избаци напоље! Хајде!
Пауза.
МОМАК: Или си се можда мало везала за мене?
ЖЕНА: Нисам.
МОМАК: Па онда хајде да то обавимо већ једном. Знамо зашто смо овде.
МОМАК: Хајде, немамо чега да се стидимо.
ЖЕНА: Знам.
МОМАК: Бар ја.
ЖЕНА: Ако желиш да ме вређаш изволи слободно.
Момак откопчава панталоне.Жена му прилази.
МОМАК: На колена, кучко!
Пауза
ЖЕНА: Што си тако нервозан?
МОМАК: Зато што тако мислим. На колена, кучко! Пузи!.
ЖЕНА: Онда у реду.
Жена клекне и крене да му прилази четвороношке.
МОМАК: Па хајде, дођи матора дромфуљо. Биће нам мнооого добро.
Жена завлачи руку у његове панталоне. Момак спусти шаку у џеп сакоа
МОМАК: Хајде, курветино, тако, још мало!
Жена стане. Одмакне се.
МОМАК: Па шта би ти?
ЖЕНА: Не могу тек тако, с врата. Морам мало да те упознам.
МОМАК: Дај, четовали смо пет дана, знаш све о мени.
ЖЕНА: Не баш све.
МОМАК: Хајде, питај ме па да завршимо.
ЖЕНА: Тај твој акценат, одакле ти?
МОМАК: Избеглица сам али живим овде већ десет година.
ЖЕНА: Побегао си кад су убили мог сина.
МОМАК: Јебем му матер, јел' то у питању?!
ЖЕНА: Престани да псујеш.
МОМАК: Јебем му матер да му матер јебем да му јебем матер ли му матер јебем! А, како ти то звучи?!
ЖЕНА: А како теби звучи што си побегао и оставио мог сина да ратује за тебе.
Мушкарци! Имате само једну обавезу у животу – да одете у војску а и то морате да упрскате! Не чувате се, гинете као будале и убијате своје родитеље!
Жена се заплаче.
ЖЕНА: Погинуо је а за шта? За кога?
Пауза.
МОМАК: Извини.
ЖЕНА: Овај разговор може да се прекине
МОМАК: Стварно извини
ЖЕНА: Ма, у реду је.
МОМАК: Ти ниси могла да утичеш на то.
ЖЕНА: Шта ти знаш.
МОМАК: Па да, шта ја знам? Ја сам само глупи избеглица! Слушај ме добро: не треба мени твој опрост. Откад сам овде третирате ме као да сам шугав. Мислиш да сам побегао зато што сам то желео?
Момак замахне као да ће је ударити. Момак седа на под. Сломљен је.
МОМАК: Кад је избио рат пријавио сам се у војску.Одмах првог дана. Ујутру сам се скинуо армијску а увече обукао униформу наше нове војске. Три длаке нису стигле да ми падну на цивилно одело. Није требало дуго да чекам: исту ноћ су нас неколицину тенкиста послали на север.
ЖЕНА: Био си тенкиста као и мој син?
Пауза.
МОМАК: Да, као и твој син. Наша јединица је била мала, само три возила. Два су планула првог дана борбе а ја сам имао довољно среће да се мој тенк поквари у неком јендеку па нисам могао да учествујем у борби следећег дана кад су нам слистили пола батаљона. Моји нису били те среће.
ЖЕНА: Твоји?
МОМАК: Отац, мајка, сестра. Чим смо отишли на север непријатељи су упали у моје место. Нису хтели да воде уличне борбе и освајају кућу по кућу. Били су превелике кукавице за тако нешто. Довукли су тенкове на брдо изнад града и пуцали док им није понестало муниције. После су се спустили и прегазили гусеницама све који су им се нашли на путу. Што је избегло гажење посечено је митраљезима.
ЖЕНА: Ужас! Жао ми је.
МОМАК: Не би било кад би знала све.
Пауза. Момак спушта руку у џеп сакоа.
МОМАК: Нису ти били ни род ни помози Бог.
ЖЕНА: То не значи да ми их није жао.
МОМАК: Ти стварно не разумеш.
ЖЕНА: Шта ту има да се разуме? Били су људи и убиле су их звери.
Жена седа до њега. Грли га и милује док Момак рида.
ЖЕНА: Да је мој син био ту са својом јединицом он би вас сигурно заштитио.
Пауза.
МОМАК: Да, то сигурно.
ЖЕНА: Извини због свега што сам рекла. Нисам знала.
МОМАК: Како си могла да знаш?
ЖЕНА: Шта је било после?
МОМАК: Утрнуо сам. Занемео. Неки су ми пре причали како ти се привиђају погинули, како их сањаш, говориш о њима као да су живи. Није тачно. Кад су ми рекли да су побијени био сам сув. Без иједне сузе. Утрнуо, нем и сув. И јео сам тог дана кад сам сазнао. Појео сам дуплу порцију пасуља. Попио сам пар пива у кантини и легао да спавам кад и остали војници. И пробудио сам се у пола пет ујутру, отишао до сошке са пушкама у ходнику, извукао пушку, ставио метак у њу, скинуо ципелу, ставио палац на обарач а цев на главу.
ЖЕНА: И онда?
МОМАК: И онда ме дежурни укеба и пријави капетану. Тенкове више нисмо имали и тенкисти им нису требали. Луднице су због недостатка лекова биле отворене па ни њима нисам био потребан.
ЖЕНА: И?
МОМАК: И онда они мене лепо пусте да идем куда ми је воља.
ЖЕНА: Јеси ли поново помишљао да се убијеш?
МОМАК: Пар пута али све траљавије од претходног. Последњи пут сам скочио у реку једва метар и осамдесет дубоку
ЖЕНА. Кад је то било?
МОМАК: Пре неких седам година.
ЖЕНА: Да ли и даље размишљаш о томе, да се убијеш?
МОМАК: Не знам, живот је изван мене. Живим више из ината онима који су их побили. Да знају да постоји још неко од наших ко је жив.
ЖЕНА: Тврдоглав си и јак. Баш као и мој син.
МОМАК: Ја нисам као твој син.
ЖЕНА: Само сам рекла...
МОМАК: Веруј ми: ја нисам као твој син!
Пауза. Жена га помилује по рамну а он потапше њену руку.
ЖЕНА: И, од чега сад живиш?
МОМАК: Не желиш да знаш.
ЖЕНА: Криминала?
МОМАК: Не. То се зове „високо плаћени послови за најнижу стручну спрему“.
ЖЕНА: Како?
МОМАК: Радим оно што нико неће: отпушавам канализацију, висим по небодерима и перем прозоре, купам лешеве...
ЖЕНА: Грозно!
МОМАК: Грозно би било да се жале како их сапуница штипа за очи.
ЖЕНА: Сигурно можеш наћи бољи посао. Леп дечко као ти.
МОМАК: Да будем мушка курва?
ЖЕНА: Нисам то рекла.Леп изглед је предност за низ послова. Рецимо аквизитери.
МОМАК: Зеза ме акценат.
ЖЕНА: Па отараси га се онда!
Момак устане као опарен.
МОМАК: Мој акценат, како га зовеш, је све што имам. Схваташ ли то? Немам ни кућу ни породицу ни девојку, немам чак ни оног ко би ме окупао пред сахрану-и то бих морао да обавим сам! Мој акценат је оно што јесам, што сам био и што ћу бити! То што ти зовеш акценат је мој свет, мој језик, оно што ми прво заигра у глави и на језику, тај акценат, то сам ја!
ЖЕНА: Само сам хтела да ти помогнем.
Момак је гледа нетремице а онда јој помогне да устане.
МОМАК: Хоћеш стварно да ми помогнеш? Немој да ми више спомињеш акценат, рат, тенкове, земљу, порекло, политику, молим те!
ЖЕНА: Обећавам.
Жена узима мобилни телефон и притисне тастер.
ПРИЈАТНИ ЖЕНСКИ РОБОТИЗОВАНИ ГЛАС: Изабрали сте промену штимунга. Опција један-црвена светла, опција два-пригушено светло, опција три...
Жена притиска тастер. Штимунг се претвори у пригушено светло а на белом зиду лелуја провидна, беличаста завеса.
ПРИЈАТНИ ЖЕНСКИ РОБОТИЗОВАНИ ГЛАС: Честитам, изабрали сте пригушено светло.
МОМАК: Шта то радиш?
ЖЕНА: Мењам ствари.
Жена притиска дугме.
ПРИЈАТНИ ЖЕНСКИ РОБОТИЗОВАНИ ГЛАС: Изабрали сте сет музике. Опција један-техно, опција два-реге, опција три-Бери Вајт, опција четири-звуци Медитерана....
Жена притиска тастер. Лагана медитеранска мелодија.
ЖЕНА: Обећавам да ћу се трудити да ти буде боље док смо заједно.
МОМАК: Још четрдесет минута.
ЖЕНА: Могу ја и да продужим то време.Хоћеш?
МОМАК: Да.
ЖЕНА: А сад бих волела да ме замолиш за плес.
Момак је привуче себи.
МОМАК: Рецимо да сам те већ замолио.
ЖЕНА: Рецимо.
Плешу лагано.
МОМАК: Слушај, ти ми изгледаш као добра жена само немој да будеш таква као малочас.
ЖЕНА: Каква то?
МОМАК: Опасна шефица. То ти са својим фармацеутима а мене батали из тога.
ЖЕНА: Важи а ти, молим те, буди глуп и безосећајан.
МОМАК: Како?
ЖЕНА: Хоћу да од сад размишљаш само о једној ствари: како да ме задовољиш.
МОМАК: О томе размишљам све време.
ЖЕНА: Па, покажи ми.
Момак крене да је халапљиво љуби. Жена га заустави.
ЖЕНА: Полако. Понашаш се као да никад ниси био са женом.
МОМАК: Мислиш, дуго био са женом.
ЖЕНА: Никад је прилично дуг период.
МОМАК: Био сам али, ништа озбиљно.
ЖЕНА: Како то?
МОМАК: Или нешто успут или платим.
ЖЕНА: Не желиш да се везујеш?
МОМАК: Тако нешто.
ЖЕНА: Ниси ми деловао тако кад смо четовали.
МОМАК: А како сам деловао?
ЖЕНА: Искрено? Потпуно мизеран .
МОМАК: Баш ти хвала.
ЖЕНА: Али на неки симпатичан начин. Мислим да си добар човек који пролази кроз тешку фазу.
МОМАК: Да ли сам добар то не знам али да ми је тешко то си у праву. Кроз тежу фазу пролазим последњих десет година.
Жена му спусти главу на раме.
ЖЕНА: Знам да си добар човек.
МОМАК: По чему то знаш?
ЖЕНА: Сећаш се наших четова?
МОМАК: Мислиш на пристојне делове наших четова?
ЖЕНА: Наравно. Рекао си ми како те мој глас умирује, како би могао да заспиш слушајући ме.
МОМАК: Али не од досаде.
ЖЕНА: То сигурно не.
МОМАК: А ти се осећаш сигурно,можеш да се повериш. Тако си рекла.
ЖЕНА: Да, сећам се.
МОМАК: Заштићена си сасвим, као да те чувају тенкови?
ЖЕНА: Какви тенкови? Хеј, стани!
МОМАК: Шта је било?
ЖЕНА: Још један корак и стаћеш на ружу.
Момак се осврне.
МОМАК: А, на то.
ЖЕНА: Да, на то!
МОМАК:А тај је цвет као жив?
ЖЕНА: Тако си трапав. Помери се.
Жена га одгурне,сагиње се, хитро узима ружу и пажљиво је односи у други део просторије.
ЖЕНА: Како немаш обзира према таквим стварима?
МОМАК: Према цвећу?
ЖЕНА: Да, према цвећу.
МОМАК: Тај цвет је мртав, схваташ ли то?
Жена спусти цвет а затим се окрене према Момку и притисне тастер на мобилном. Престане музика. Врати се првобитни магма-штимунг.
ПРИЈАТНИ ЖЕНСКИ РОБОТИЗОВАНИ ГЛАС: Честитам. Изабрали сте штимунг-лава ефекат.
ЖЕНА: Ти баш не схваташ неке ствари.
МОМАК: Мислиш мртво цвеће?
ЖЕНА: Ти баш инсистираш на томе да је овај цвет мртав.
МОМАК: Хоћеш рећи да је жив?
ЖЕНА: Не разумем шта хоћеш да ми кажеш.
МОМАК: Ја мислим да разумеш. Неко је родио,посадио, гајио ову биљчицу, заливао је, неговао, шприцао којекавим лекаријама а зашто? Да би га нека гуска посекла и продала ми га сутрадан у цвећари.
ЖЕНА: Ти баш не волиш цвеће?
МОМАК: Не волим ништа што је мртво.
ЖЕНА: Могао си да ми поклониш ружин грм. Имам пространу башту и могла бих да га гајим. Ако је то проблем.
МОМАК: Ако је то проблем а није.
ЖЕНА: Па, у чему је онда проблем?
МОМАК: Рецимо да сам изабрао ружин грм и рецимо да сам ти га поклонио и рецимо да си га посадила у свом дворишту...
ЖЕНА: Чекај, јел' то зато што сам те одгурнула? Извини, молим те. Нисам хтела да те увредим само сам се уплашила за цвет.
МОМАК: Зашто кад је мртав? Неће вриштати ако га згазиш.
ЖЕНА: Неће али ја волим цвеће.
МОМАК: Као и људе. Само кад је мртво.
Пауза.
ЖЕНА: О чему ти причаш?
МОМАК: Да си гајила тај ружин грм ти би га једног дана посекла.
ЖЕНА: Не бих.
МОМАК: Можда не би грм али би сигурно одсекла цвет и, рецимо, поклонила га некоме.
ЖЕНА: Некоме ко није ти? Да ниси љубоморан?
МОМАК: Ни најмање.
ЖЕНА: Па о чему онда говориш?
МОМАК: О томе како цвеће не вришти, не крвари, не буни се и лако га је посећи а да ти не задрхти рука. С људима је већ много теже.
ЖЕНА: Ти то говориш о себи?
МОМАК: Не.
ЖЕНА: Убио си неког у рату?
МОМАК: Не колико се ја сећам.
ЖЕНА: Како то?
МОМАК: А да ли је твој син некога убио?
ЖЕНА: Какво је сад то питање?
Пауза.
МОМАК: Извини, повредила си ме.
ЖЕНА: А ти мене ниси?
МОМАК: Хтео сам да ти одбрусим.Рекао сам ти већ да нећу о рату.
ЖЕНА: Нећемо. А хоћемо ли онда о ружи?
Жена узима ружу и приноси је Момковом лицу.
ЖЕНА: Постоји нешто што те одбија код руже.
МОМАК: Није цвет проблем.
ЖЕНА: Па ко је онда? Ја? Ја са цветом?
Жена прелази ружом преко његовог лица.
МОМАК: Склони то од мог лица.
ЖЕНА: Е баш нећу.
Момак је нервозно удари по руци.Ружа јој испадне. Жена устукне.
МОМАК: Немој да ме нервираш, океј?
Жена панично узима мобилни телефон али је Момак зграби. Рву се. Момак избије телефон из њене руке и гази га бесно.
МОМАК: Хајде, зови их! Хајде!
ЖЕНА: Упомоооћ!
МОМАК: Узалуд зовеш. Знаш да нас овде нико не може чути.Зидови убијају сваки шум. Волим Хедонизмо 2000. Кад кажу апсолутна приватност они то и испоштују.
Жена крене да га удари али он без потешкоће избегне напад.
ЖЕНА: Шта хоћеш од мене? Да ме силујеш?
МОМАК: Силујем? До малочас ми ту шириш ноге а сад: Силовањееее!
ЖЕНА: Па шта хоћеш?
Момак мангупски замахне као да ће је ударити а онда оде до руже, подигне је с пода.Почне да чупа латице лагано па све брже.
МОМАК: Мрзи ме, воли ме, мрзи ме, воли ме...
ЖЕНА: Престани то!
МОМАК: Мрзи ме, воли ме, мрзи ме ,мрзи ме, мрзи ме!!!
Момак хитро исцепа преостале латице својим зубима и испљуне их Жени у лице а онда узме стабљику и изломи је.
ЖЕНА: Ти ниси нормалан!
Момак баци делове стабљике.
МОМАК: Нисам нормалан а? Па да ја сам луд, ја сам луд!
Момак почне да шутира шутира латице и делиће стабљике по поду а онда стане и погледа у своје шаке.
МОМАК: Крварим, јеботе!
Лизне своју шаку и мљацне а затим обрише шаке о своје панталоне.
МОМАК: И даље крварим.
Момак лизне своје ране.
МОМАК: Нисам знао да сам тако укусан.
Прилази жени са испруженим шакама према њој, као зомби.
МОМАК: Аааааа! Најт ов д ливинг дед! Ааааа!
ЖЕНА: Пусти ме!
МОМАК: Хоћу. Али још не.
Момак чисти шаке о њен комплет. То чини рутински.
ЖЕНА: Реци ми шта хоћеш.
МОМАК: Хоћу да ти причам о рату.
ЖЕНА: Зар ниси ти рекао да не смемо да причамо о рату?
МОМАК: Промена плана. Сад причамо о свему што је забрањено.
Момак је зграби за рамена и гурне надоле.
МОМАК: Седи.
Жена се хитро подигне.
ЖЕНА: Нећу.
Момак је зграби за рамена и гурне надоле.
МОМАК: Кажем-седи!
ЖЕНА: Нећу.
МОМАК: Ја нећу трипут да понављам.
Пауза. Момак јој удари шамар и Жена се скљока на под.
МОМАК: Дакле, мењамо правила.Правило број један:одговараш кратко и јасно на оно што те питам и брзо си слободна. Јасно?!
ЖЕНА: Да.
МОМАК: Шта теби значи ружа?
ЖЕНА: Ружа је за мене оно најлепше и најбоље.
МОМАК: Мислиш, представља то?
ЖЕНА: Да.
МОМАК: А ја сам је скркцкао, сажвакао, згазио, уништио. И, шта ћеш да урадиш поводом тога?
Момак чучне испред Жене.Нагне се напред, уносећи јој се у лице.
МОМАК: Хоћеш ли да је браниш?
Жена се измакне.
МОМАК: Хоћеш ли да је браниш као што је бранио Мали Принц у оној књизи? А?! Хоћеш ли да браниш цвет ?! Требало је да браниш свог малог принца а ти си га пустила да искрвари!
Жена му удари шамар.
ЖЕНА: Реци шта имаш и губи се!
МОМАК: Мислим да знаш на шта мислим. Да не знаш не би ми лупила шамар.
ЖЕНА: Не знам на шта мислиш.
Пауза.
МОМАК: До-бро!
Момак устаје.
МОМАК: Ружа симболише нешто најлепше и најбоље, јеси ли тако рекла?
ЖЕНА: Да.
МОМАК: А коме се даје најлепше и најбоље? Онима који то највише заслужују. А ко то највише заслужује? Мамин војник!
ЖЕНА: Одакле ти то?!
МОМАК: Знаш ти одакле. Сећаш се да сам те питао да ли сам те видео на телевизији за време рата?
ЖЕНА: Да, и ја сам ти рекла да ме ниси видео и да сам скоро дала изјаву о мојој фирми.
МОМАК: Која прави лекове и тако продужава животни век грађана?
ЖЕНА: Да. И?
МОМАК: Али их не може спасити од смрти. Лек за смрт још нисте измислили.
ЖЕНА: Не, нисмо.
Момак се сагиње према њој. Дере јој се на уво.
МОМАК: Немаш неки начин на који можеш да оживиш моју породицу, а? ! Немаш?!
ЖЕНА: Немам. Нажалост.
МОМАК: Нажалост! Како си ти пристојна!
ЖЕНА: Време истиче.
Момак заузима адвокатску позу.
МОМАК: А вама се јако жури да идете, је ли госпођо? Е па, не може! Дакле, ви сте мене слагали.
ЖЕНА: Кад?
МОМАК: Кад не? Питао сам вас нешто а ви сте ме слагали. Били сте на телевизији за време рата.
Пауза.
ЖЕНА: Била сам и шта?
МОМАК: И, шта сте радили на телевизији? Стајали сте на мосту испод којег је напредовала војна колона и бацили сте свој „симбол најлепшег и најбољег“ на тенк у којем је био ваш син.
ЖЕНА: Он га је возио.
МОМАК: Који је возио ваш син.
Жена устаје, споро и одлучно.
ЖЕНА: Да, ја сам била ту и бацила сам. И, шта с тим?
МОМАК: Па, ништа. Прво сте га бацили на његов тенк а онда сте га бацили на његов сандук.
Пауза. Жена плаче.
ЖЕНА: Какве то везе има са тобом?! Теби је потребна лекарска помоћ.
МОМАК: Тачно.
Момак скида сако и окреће га наопачке а затим облачи.
МОМАК: Ево, сам сам набацио лудачку кошуљу.
Прилази згроженој Жени и клекне пред њом.
МОМAK: Молим те, одведи ме одавде.
Жена крене да га ухвати за руку
МОМАК: Мислиш да то тако иде?
Момак хитро скине сако и обуче га конвенционално.
ЖЕНА: Довукао си ме овде да би на мени лечио своје комплексе! Склони се, скоте!
Момак театрално подигне руке у ваздух.
МОМАК: У реду али твој син...
ЖЕНА: Мој син је био све оно што никад нећеш бити: био је леп, добар, мушкарац од главе до пете, није било паметнијег у целој школи и на целом факултету.
МОМАК: Сигурно.
ЖЕНA: Мој син није биоп издајник као ти! Он је био храбар и волео је своју земљу толико да је за њу дао живот!
МОМАК: Животе. Мислила си на животе.
ЖЕНА: Свој живот! Дао је свој живот!
МОМАК: Животе, многе животе!
ЖЕНА: Убићу те!
Жена јурне на њега али је он хитро обори на под и легне преко ње.
МОМАК: Кад само помислим да сам мислио да ћеш можда признати да си обманута
ЖЕНА: И јесам! Ти си ме обмануо.
МОМАК: Знаш на шта мислим. Мислио сам да ћеш признати да је сав овај рат био једна велика превара и да су те искористили.
ЖЕНА: Искористили за шта?
МОМАК: Да твој син и хиљаде других погину.
ЖЕНА: Мене нико није искористио! Урадила сам оно у шта сам веровала!
МОМАК: Пустила си сина да оде у рат и погине?
ЖЕНА: Нисам га пустила. Ја сам му рекла да то уради. То је његова, мушка дужност.
Момак је пусти и устаје, скоро омамљен.
МОМАК: Отерала си своје дете да погине.
ЖЕНА: Нисам га терала. Сам је отишао. Ја сам га само подржала у томе..
МОМАК: Научила си га да ради оно што мама жели.
ЖЕНА: Научила сам га да воли своју земљу!
МОМАК: Више од себе, више од других?
ЖЕНА: Да!
МОМАК: Каква си ти то жена?
ЖЕНА: Она која верује у нешто – али, теби вера не значи ништа.
МОМАК: Мени значе људи али сви који ми значе нису живи.
ЖЕНА: Не оправдавај своје безверје лешевима породице.
Момак је удари песницом у стомак
МОМАК: Вера је поштапалица за оне који мрзе живот. И остави моју породицу. Да није твог војника данас би били живи.
ЖЕНА: Мој син се борио за тебе а ти говориш као издајник!
МОМАК: Ја никога нисам издао.
ЖЕНА: Онда говориш као неко ко није наш.
МОМАК: Па ја и нисам „ваш“.
Пауза.
МОМАК: Бууу! Да, то сам ја, ваш непријатељ! Ко би рекао да изгледам тако, скоро као ви.
Момак се креће у круговима око ње, ужива у игри, не труди се много да је ухвати а Жена покушава да га избегне.
ЖЕНА: Такви сте ви, никад вам није доста крви.
МОМАК: Чудно, и ми то исто кажемо за вас.
ЖЕНА: Спаљујете наше храмове, мушкарце мучки нападате, силујете жене и децу.
МОМАК: Не надај се томе превише.
ЖЕНА: Ја се више ничему не надам.
Жена стане.
ЖЕНА: Не бојим те се. Хајде, убио си ми сина убиј сад и мене.
МОМАК: Ја не верујем у једноставна решења.
ЖЕНА: Отерао си мој народ, добио си рат, хајде, убиј и мене па да завршимо!
МОМАК: Мислиш да је то тек тако – ја те зграбим, заврнем ти врат ко кокошки и готово?
ЖЕНА: Па шта онда хоћеш? Да ме мучиш?
МОМАК: Хоћу да пролијеш оне исте сузе које си пролила за моју породицу кад си мислила да припадају твојима.
ЖЕНА: Зашто бих?
МОМАК: Рекла си да су све жртве исте.
ЖЕНА: Не ако су ваше.
МОМАК: Чујеш ли ти себе? Цела породица је мретва, цео град је мртав! Сви моји: отац, мајка, сестра –нема их, њихов градић не постоји, спаљени, исечени, згажени!
Пауза.
МОМАК: Замисли да су ваши!
Пауза.
МОМАК: Замисли да су с њима згазили твог сина!
Пауза.
МОМАК: Хајде, плачи!!!
Пауза.
МОМАК: Ни сузе.
ЖЕНА: Желиш да оплакујем непријатеља?
МОМАК: Желим да оплакујеш људе али ти то не разумеш.
ЖЕНА: А оплакујеш ли ти наше које сте побили?
МОМАК: Ја нисам никога убио.
ЖЕНА: Да, колико знаш.
МОМАК: Испалио сам три гранате из тенка и промашио сва три пута.једна је звекнула у брдо а две у поље. Ако сам неког и убио то је било случајно.
ЖЕНА: Али си хтео да убијаш.
МОМАК: Ја сам ратовао против војске а не цивила.
ЖЕНА: А твоји?
МОМАК: И то је твоје оправдање!? Тамо где је нас било више гинули су ваши цивили а тамо где је било мање нас-гинули смо ми. Ето, то ти је цео рат! И жао ми је због свих, подједнако. Кад су ме пустили из јединице лутао сам пар дана по дивљини а онда наишао на ваше село. Празно. Наша војска је скоро била ту – млеко на плотни у кући у коју сам ушао је још било топло. После сам чуо да су их све покупили и стрељали у оближњем каменолому. А ја сам попио то млеко, без оклевања, у једном гутљају И данас ми пече грло. .Да, жао ми је и ваших и наших а теби није жао никога
ЖЕНА: Мени је жао мог сина.
МОМАК: Ти си га нахушкала на ову гадост и сад ти то једино преостаје. Да жалиш.
ЖЕНА: Шта ти хоћеш? Да се опереш преда мном? Да ја испаднем кучка?
МОМАК: Свака мајка која није покушала да спречи дете да иде у овај рат је кучка а сваки отац који је урадио исто не заслужује да се назове мушкарцем.
ЖЕНА: Онда знам шта су твоји.
Момак је удари.
МОМАК: Моји су ме преклињали али их ја нисам слушао! Хтео сам да браним град од твог сина! И, шта се догодило? Они који су били за мир остали су у граду и изгинули а од оних који су отишли у војску преживело је мање од пола а и то све лудо и кљакаво.
ЖЕНА: Али сте зато ви победили.
МОМАК: Победили? Жено, јел' ти ја личим на победника? Моја запиздина за коју вероватно никад ниси ни чула је сравњена са земљом а твој град је већи и лепши него икад и ноћу сија ко Лас Вегас! Ми победили а радимо код вас за бедну надницу!? Јадна нам победа!
ЖЕНА: Хоћеш да ме расплачеш?
МОМАК: Не, у то не верујем јер сад знам шта си. Ти си баш онаква каквом те приказала телевизија – одвратна, мрзилачка курва.
Момак јој се уноси у лице. Зграби је за лице.
МОМАК: Што скрећеш поглед у страну кад си лепа? Баш си лепа! Сећам се, сваког дана су , на сваких пола сата, пуштали спот. Хтели су да нас разјаре тако што су приказивали тебе како бацаш цвеће на синчићев тенкић. Онај исти тенкић који је прегазио моју породицу.
Момак је зграби.Она се отима.Он стане иза ње и заврне јој руку.
ЖЕНА: Немогуће. Мој син не би никад газио цивиле!
МОМАК: Би и газио је, као и цела његова јединица. Наши официри су упоредили ознаке тенкова са твог снимка са оним који су сравнили градић. Била је то једна те иста јединица и, проверили су – нико није одбио наређење.
ЖЕНА: То је измишљотина!
МОМАК: Пуцали су на град! Сви, од првог до последњег. Хајде, реци ми, баш ме занима, чиме си га хранила и чега се нагледао кад је могао да нас убија без гриже савести? Јел'то почело са оним сецирањем? Па да, данас убиј жабу а сутра бабу, свеједно је!
ЖЕНА: Није то!
МОМАК: Па шта је?
ЖЕНА: Први сте почели. Кад је видео ваша злодела на телевизији одлучио је да се пријави?
МОМАК: И онда је због тога затро цео град?
ЖЕНА: Око за око, зуб за зуб!
МОМАК: А крв за крв! Пуцао је на ненаоружане људе.
ЖЕНА: Да су имали пушке пуцали би на нашу војску.
МОМАК: И деца? И старци?
ЖЕНА: Сви сте ви исти, убилачки, смрдљиви дивљаци.
МОМАК: А наши љубимци? И њих сте згазили! Носе ли пси пушке, или мачке, канаринци? Или грмови ружа?
ЖЕНА: Исти сте, сви сте исти!
МОМАК: Знаш, нисам желео да те упознам, да ти се осветим. Стварно нисам хтео. Док сам долазио овде, размишљао сам о нама, о свим оним разговорима. Каква сам будала ја сам још убеђивао себе да грешим и да ти само личиш на ту хушкачицу, и да многе жене у твојој земљи изгледају исто. А ако и јесте она, мислио сам, покајаће се, гануће је оно што сам јој рекао. Живо је биће, направила је грешку а и прошло је много времена и сад вероватно другачије мисли о свему. Али не!
Момак јој коленом притиска леђа и Жена болно клекне на под.
ЖЕНА: Вас треба затрти! Све до једног!
МОМАК: Можда си лепше обучена, богатија и гузатија али си и даље иста као што си била; само си сад мало суздржанија, отменија.Стекла си светске манире. Политички си коректна и црње и жутаће зовеш Африканци и Азијати. Моје си пре као и твоји називала племеном а сад си нас чак унапредила у народ. Али, ти и ја знамо ко си.
ЖЕНА: Заклаћеш ме?
МОМАК: Још једна од предрасуда.
Момак је нагло цимне уназад а затим одгурне на под. Вади мали пиштољ из џепа.
МОМАК: Дамски, за даму.
Упери га у Жену.
МОМАК: Али, било би то сувише једноставно.
Одгурне је. Жена се повуче у свој угао собе. Момак окреће пиштољ према себи.Жена скреће поглед у страну
МОМАК: Гледај ме или ћу те убити!
Жена га погледа. Момак прислања пиштољ уз слепоочницу.
ЖЕНА: Немој, немој!
МОМАК: Гадно ти је, не можеш да гледаш? А искасапљени лешеви на телевизији, то ти одговара?
ЖЕНА: Да. Не, не одговара ми!
МОМАК: Па што ми онда браниш?
ЖЕНА: Због тебе.
МОМАК: Стало ти је до мене? Искрено? Хоћеш да се удаш за мене?
ЖЕНА: Не.
МОМАК: Да ме усвојиш?
ЖЕНА: Не!
МОМАК: Па зашто онда?!
ЖЕНА:. Само желим да живиш.
МОМАК: Не желиш, само би хтела да ти поверујем.
ЖЕНА: Стало ми је до тебе, ето!
МОМАК: Да нам је било стало до других никад не би било рата.
ЖЕНА: У праву си.
МОМАК: Твоја посрана генерација! Није вам било стало до ваше сопствене деце.
ЖЕНА: Било нам је стало, али, то је био грађански рат.
МОМАК: Па баш зато.
ЖЕНА: Али, морали смо да бранимо своје.
МОМАК: Ти и даље не схваташ! Сваки рат ЈЕСТЕ грађански и сваки пут кад пуцамо у непријатеља убијамо неког свог.
ЖЕНА: Онда не пуцај у себе.
МОМАК: Ја више не припадам ни себи ни вама ни њима.
ЖЕНА: Припадаш мени.
МОМАК: Мислио сам да могу да се повежем с неким, направим неки контакт, везу, било шта. Прво сам дигао руке од свега а онда сам себи дао још једну шансу. Та, последња шанса, то си требала да будеш ти.
ЖЕНА: Ја?
МОМАК: Да, али се ниси променила. Нимало. Бесловесна смрдљива кучка!
ЖЕНА: У праву си, извређај ме.
МОМАК: Сад се кајеш? Суочила си се са прошлошћиу па се кајеш? Да не испадне можда да си боља од мене?
ЖЕНА: Не, ја сам лоша и то схватам само, молим те, не убијај се!
МОМАК: Немам за шта да се борим ни за шта да живим. Моја земља је настала из ваше а ваша из наше крви а све остале земље света су само гледале и нису ништа урадиле и део те крви иде и на њихову душу.
ЖЕНА: Немој тако! Сети се, ти живиш у инат нама.
МОМАК: Вама? Сви ти људи, наши и ваши, су изгинули низашта а и ја живим низашта.
ЖЕНА: Нису!
МОМАК: А зашто су изгинули? Због вишег циља? Вере?
ЖЕНА: Нису. Само се догодило.
МОМАК: Не догађају се ствари саме од себе! За све постоји неки разлог. Најтеже ствари терају људе да схвате сопствене животе. Тако кажу. А је ли неко научио нешто из тога што сте ми побили породицу? Није!
ЖЕНА: Слушај, ти мораш да живиш.
МОМАК: Зашто? Зато што не желиш да имаш проблеме кад открију да је твој млади љубавник просвирао себи мозак?
ЖЕНА: Због чега бих размишљала о томе?
МОМАК: Зато што ће ти то уништити репутацију или зато што могу да те окриве за убиство? Или можда зато што је момак „њихов“?!
ЖЕНА: Слушај ме, млад си, још можеш да почнеш изнова. Знам да је тешко али сви полако учимо о ономе што смо проживели.
МОМАК. Нема наравоученија, само нове комбинације за утамањивање.
ЖЕНА: У праву си, незнање је узрок. Ево, веруј ми, ми овде још ни не знамо шта се све догодило.
МОМАК: Знали сте све време, и ви и ми! Знало се ко је коме погинуо, у ком рату и како се звао комшија који га је убио! Све се знало и пре и сад!
ЖЕНА: Молим те, не чини то. Нада постоји.
МОМАК: А где је она?
ЖЕНА: Ствари се померају, отварамо се према свету, признајемо неке ствари и суочавамо се са баластом прошлости.
МОМАК: Сачувај то за политичку кампању.
ЖЕНА: Шта још хоћеш? Да признам да је мој син убијао цивиле?
МОМАК: Да!
ЖЕНА: Признаћу и то само престани! Престани!
Пауза
МОМАК: И то је једино признање које могу да добијем после свега? Изнуђено!
ЖЕНА: Не, само кажем да треба наставиш.
МОМАК: Где да наставим? Ја сам стао. Моји су убијени јуче, мој град је сравњен јуче и ја данас немам ништа.
ЖЕНА: Имаш наду.
МОМАК: Ако је ти делиш онда мене прескочи.
ЖЕНА: Престани да живиш у прошлости! Забога, рат је завршен пре десет година!
МОМАК: Рат никад није завршен!!!
Момак натегне ороз. Мрак.



КРАЈ

Београд, априлa 2007.

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.

Nazad