ALEKSANDRA ĐURIČIĆ

Bila uvek dobar đak, studirala umetnosti -muziku, pozorište i književnost. Spremala se da postane ozbiljan profesor, ali udaljena sa Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu 1998. godine . Do danas nije vraćena, ni jednom ni drugom ne zna uzrok. U međuvremenu, objavila nekoliko knjiga. Piše od desete godine, objavljuje od 1995. Priče i pesme objavljuje tamo gde pristanu da ih štampaju.
Nema bolju sliku, ali kad bi češće imala razlog za osmeh, verovatno bi se češće i slikala.
Najbolji i najznačajniji deo biografije - majka dva sina i jedne ćerke koje podiže zajedno sa svojim mužem. Radi kod kuće i živi u Beogradu.
   

 

ČITAČ

U minijaturnoj sobi-kapsuli trepere ekran i njegovo srce. Spavao je kratko i nervozno, probudio se nevoljno, pogledao u donjem desnom uglu ekrana kolika je spoljna temperatura i indeks UV zračenja . Malo je niži nego juče, mogao bi da izađe, ali nema razloga. Nastavio je sa čitanjem tamo gde je stao pre nego što je zaspao. Nije mogao da odredi da li je to bilo sinoć ili jutros, njegova soba je u kategoriji najskromnijih, bez prozora, samo sa ventilacijom. Ima više od mesec dana da nije silazio na zemlju, iako je vožnja liftom od 54. sprata do prizemlja vrlo kratka, svega nekoliko sekundi, ukoliko nije špic, pa se liftovi prepune. Njegov posao je jednostavan, snabdeva namirnicama i ostalim potrepštinama svoj sprat, pregleda i prosleđuje narudžbine, kontroliše preko ekrana njihovo dopremanje, prima eventualne žalbe i reklamacije. Kad to završi, ostatak vremena posvećuje čitanju. Hiljade stranica starih knjiga unetih na mrežu pre sto i više godina, njegov su svet- romani, drame, priče, detektivske dogodovštine, beskraj ispisanog teksta koji se sa ekrana preliva u njegovu svest, vodeći ga u vreme koje više ne postoji.
Iznad uzanog kreveta je stara drvena polica na kojoj leži nekoliko knjiga spasenih posle ko zna koje po redu kataklizme. Pročitao ih je toliko puta da se na kraju uplašio za taj neobični materijal – hartiju - žutu i lomljivu, uplašio se da će mu se među prstima rastrošiti pa će ostati bez svog blaga. Sad samo retko uzme knjigu u ruke, lista je vrlo pažljivo i brine da ne zaspi sa njom, mogao bi je uništiti.
Zato je ekran beskonačni izvor novih i novih tekstova koje svakodnevno guta, a najviše od svega voli opise prirode. Tako se valjda kaže, otac mu je pričao kako je priroda izgledala nekada davno dok je njegov deda bio snažni tridesetogodišnjak.
Odlazilo se na obalu jezera, gledao zalazak Sunca, slušali zrikavci u polju. Kad otkuca reč polje na ekranu se ukaže nekakav zeleni prostor, ali nema zrikavaca, jer, kad otkuca zrikavac kompjuter mu kaže nepoznato. I tako njegova zelena površina ostaje nema, neodređeni skup milijardi zelenih tačkica na ogromnom ekranu.
Razočaran, vraća se tekstu i nailazi na opis koji pokušava da razume. Svitanje u nekoj šumi u Engleskoj, kažu da je to bilo lepo, zeleno ostrvo dok ga nije preplavio cunami pre pedeset i više godina. Opis ga sve više privlači – u šumi je sveže, konjanik jaše razgrćući grančice koje mu se kače za šešir. Mlado jutro probija se kroz krošnju, sveže je, vetar miluje konjske sapi...Konjanik ide na sastanak sa nekom mladom devojkom koja ga očekuje još od početka romana. Nestrpljivost i lupanje srca obuzimaju i čitača.

Odjednom, oseti da je danas došao trenutak odluke. Da, danas će to da uradi i to baš sa ovim tekstom. Ne može više da izdrži čežnju.
Bez mnogo razmišljanja otkucava ulazak u dimenziju teksta.
Dve-tri sekunde i na ekranu se pojavljuje rečenica
Da li ste sigurni da želite ovu opciju?
On brzo pritiska da.
Zatim ponovo pitanje sa ekrana
Da li ste sigurni i u slučaju da se ne vratite u sadašnju dimenziju?
On opet otkuca da.
Zažmuri i soba ostaje prazna.

***

Na polici je ostavio knjige.

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.

Nazad