EVA RAS

Eva Ras, kolumnistica Balkanskog književnog glasnika je srpska glumica, slikarka i pisac, poreklom mađarska Jevrejka. Rođena je u Subotici 1. januara 1941. Diplomirala je na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu. Sa mužem Radomirom Stevićem Rasom, slikarem i grafičarem, 1964. je osnovala Teatar nacionalne drame, gde su se izvodila dela isključivo domaćih pisaca. Između ostalih, igrala je i u filmovima Dušana Makavejeva, Aleksandra Saše Petrovića, Živka Nikolića, Đorđa Kadijevića. Sa filmom Dušana Makavejeva „Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT“ (1967.) postigla je svetski poznatu slavu. Po mnogim filmskim kritičarima i teoretičarima, najbolju ulogu je ostvarila igrajući Gocu u filmu Aleksandra Saše Petrovića „Biće skoro propast sveta“ (1968.). Igrala je u velikom broju mađarskih filmova, koje su režirali: Livija Đarmati, Janoš Roza i Ferenc Kardoš. Odlikovana je mnogim filmskim nagradama u zemlji i inostranstvu.
Kao pisac, debitovala je 1972. sa knjigom „Nemoj da grakćeš za mnom na stepeništu da sam najlepši“. Šest godina kasnije izdaje jednoglavi roman „Siva žena“ (1978). Objavljivala je romane, zbirke pripovedaka i poeziju: Nemoj da grakćeš za mnom na stepeništu da sam najlepši; Siva žena; U divna davna vremena; Kad mi mama kupi pare; ...Petla na panj... ; Kuća na prodaju; Rođeni mrtvi; Sa vrha mesečeve planine posmatrala sam svoj okrugli grob; Born dead; Sa Evom u raj; Srebrna postelja; U areni; Cock on the block; Rodjeni mrtvi...
Dobitnica je nekoliko književnih nagrada: „Žensko pero“, „Kočićevo pero“, „Zlatni hit liber“ i „The Manbooker Award International People's Prize“.
 

 

LUTAM I LUPAM
Odaje od slova


Ovih sam dana bila na predavanju gde se lingvista, naučnik, vajkao kako mi nemamo tonski zapis iz trinaestog veka i stoga ne možemo da znamo kakav je tada bio govorni jezik Srba. Zar on ne zna da niko na planeti Zemlji nema tonski zapis iz tog vremena a svi znamo da nijedan jezik tonski zapisi neće zaustaviti da se menja i razvija po svome, da će uvek da se prilagođava onima koji ga sada govore.

Niko ne zna sve a svako zna ponešto, tako i ja...

Jezik. Šta je jezik?

Izgovorene reči su vazdušna strujanja isto kao i prdeži, doduše razlikuju se, ne samo zbog smrada, glasovi vetrova su primitivniji oblici zvuka, rečnik im nije bogat, malo šta kazuju, govore o zdravstvenom stanju pojedinca poput toplomera. Suština im je jasna i jedna a rečima se može opisati mnogo toga što se ne može isprdeti. Noćas sam, prevrćući se bez sna u krevetu, mislila o velikoj moći govora. Čudilo me je da nisam i ranije shvatila da je napisana reč vrednija od izgovorene, iz prostog razloga što traje duže, ako je niko i ne čita ona postoji u svojim odajama od slova, dok je izgovorena reč moćnija, odvaja se sa našeg postojanja, otkida od izdisaja, udiše i izdiše za sebe da bi se ozvučila, dah je njen zavičaj. Kad pevamo ili govorimo, stvaralački čin otima svoje postojanje od života govornika. Bije se bitka, izgovorena reč oduzima damare srca, dok obrazujemo glasove, život je zapostavljen. Mnogo puta sam osećala, dok sam nastupala na pozornici, kako sam morala da olabavim kreaciju, i odvojim deo kiseonika da bih omogućila opstanak tela. Naravno, sva ljudska dela proizilaze iz disanja, jer samo živ čovek može da govori i piše, stvara a da bi mu srce kucalo, mora da udiše vazduh. To je najveći čovekov stvaralački čin što dišući gradi sopsteveni život, time se može objasniti i zašto se čovečanstvo oduvek divilo pevačima, sportistima, učiteljima, sveštenicima koji su uvek bili na visokoj ceni, zašto su glumci mitska bića. Nije isključeno da je ljudski razum stvaralački čin kroz otimanje od života i zbog toga se oduvek pratilo sa posebnom pažnjom. Delo je i naša komunikacija, svakodnevna ćaskanja, svejedno je da li su monolozi izgovoreni na sceni ili uz komšijsku, jutarnju kafu, da li je slušamo ovlaš ili sa zanimanjem, mi kroz govor delimo sudbinu, naše postojanje uplićemo u celinu. Govoriti, znači živeti, udisati i izdisati naizmenično.

Pisana reč je pre svega oličenje ugleda koji potiče od samog Boga, On je Mojsiju ispisao prve zakone na tablama ali zbunjuje pitanje na kom jeziku? Da li je to hebrejsko pismo bilo istovetno sa onim što je Mojsijev narod već poznavao ili je Bog ispisavši ih usadio u njihove glave, možda je na taj način ljudski rod bio programiran na Njegovom kompjuteru. Možda je Boga programirala sila jača od Njega samog koja je prvo napisala knjigu u kojoj je On oživeo. Da li je pismo starije od knjige, ili je nastalo uporedo pišući knjigu... Pismo, jezik čoveka prati od pamtiveka, Isus je pisao po pesku, a niko nije znao šta je ispisao jer je upotrebio nepoznato pismo koje nije bilo namenjeno ljudima... Jezik je tajanstven, i ni sa čim se ne može uporediti ni sa kakvim ljudskim tvorevinama. Tajna se ne da dešifrovati, neizreciva je jer jezikom se sve iskazuje osim njega samog... Koristimo se pismom a ne znamo odakle potiče, ko nam je darovao... Kako je moguće misli zarobiti, iskazati htenja i u neprekidnom, beskarjnom ponavljanju da kazuju to što je čitač kadar da pojmi? Prevozno sredstvo ljudskog uma uz Božji blagoslov ili Božje prevozno sredstvo ustupljeno ljudskoj vrsti? Ljudi su mogli sebe samo kroz jezik i pismo da očuvaju, zato se razgranao u mnoštvo, nastali su razni jezici, pisma i svako pleme se prilagođavalo po svojoj umnoj prijemčivosti, ali to onda pobija vavilonsku priču, jezik nikad nije mogao u tom slučaju da bude jedinstven. Čovek može da se iskaže da postoji samo pomoću izgovorene reči u neprekidnom stvaranju samog sebe, menjajući večnost započevši rođenjem, ne prestajući do smrti, živi kroz glasove, beleži ih da bi sačuvao stvoreno.

Krilati život se pretvara pod padobranom smrti u jezik i pismo. Milion neizbežnih grešaka zapisivanja, lažno predstavljanje neprekidnog stvaranja, nedokučivost zakonitosti, loše prosuđivanje je - takođe trag. Pismo kao zbir slova i skrivena značenja među slovima koja neumitno blede i nestaju, nejasno ispisani znakovi koji menjaju značenja. Nema granice gde jasnoća postaje nečitka, gde se samospasilačko beleženje, samoispitivanje prerasta u zločin. Patnja i osećanje krivice se ne odvajaju, do kraja svesti formulišemo i da nas smrt ne poseti, nikad ne bi prestali jer se sastav nikako ne zaokružuje... Ali sastav u nastajanju je savršen, ništa se ne ponavlja, sve što tvrdi istovremeno i osporava. Tražimo sličnost a nalazimo raznolikost i ne prepoznajemo ni sebe...

Treći milenijum je pokazao da je jezik samo sredstvo komunikacije a da je suvišno cepidlačenje da li je zapeta zarez, ili da je muški polni ud nježnik na jednoj varijanti našeg jezika - mogla bi se sličnost matematički dokazati: da se stavi znak jednakosti.

Jezik bi trebalo da nam pomogne da izrazimo sebe, a ne misli, ne reči jer misli i reči su samo sredstva da mi sebe iskažemo a to sebe, to je neiskazivo na današnjem stepenu razvitka. Uzalud pokušavam da slušam ljude, da ih pažljivo motrim i vidim po kom mehanizmu se odvija njihov život, zašto misle to što misle, zašto govore to što melju, po kom ključu biraju reči, ništa se ne da razaznati.

Uzalud živim na tri jezika, pokušavam da odgonetnem zašto sam ja upravo ja a ne moja sestra bliznakinja koja se rodila mrtva. Zašto sam naučila tri jezika ako ni na jednom ne mogu da dokučim ko sam, šta hoću, kuda idem, odakle sam došla a pre svega - zašto?
Pokret zelenih, ekolozi nas preklinju da pazimo kako ne bismo zagadili i ugrozili planetu na kojoj živimo, nikoga ne brine da su u opasnosti jezici i narodi. Ne dopada mi se težnja da se ujedinjujući u veliku Evropsku Uniju postanemo poput Sjedinjenih Američkih Država, da se odreknemo sopstevnih damara srca, udisaja i izdisaja koji se ostavaruju isključivo kroz jezik. Svaki narod diše drugačije, na svoj način, sme li se to, u ime zajedništva promeniti? Zar ne bi bilo bolje da svi naučimo latinski, koji više ne pripada živom narodu, da postane zajednički jezik ove planete umesto što nas sve kače na engleski – u raznim, ponekad potpuno neprepoznatljivim varijantama, ugrožavajući tako opstanak njihovog jezika?

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.

Nazad