FRANJO FRANČIĆ

Franjo Frančič (1958, Ljubljana) je pesnik, prozaista, pisac za decu i dramski pisac koji je deo svoje mladosti proveo u popravnom zavodu gde se izučio za galvanizera. Kasnije je studirao na Višoj školi za socijalne radnike u Ljubljani, i uspešno je završio. Od početka osamdesetih godina živi kao slobodni pisac u Istri. Autor je više od 30 knjiga – romana, zbirka kratkih priča, pesničkih zbirki, dramskih tekstova i radio-drama, kao i knjiga za decu i omladinu.
Debitovao je 1984. godine knjigom priča Egotrip, a 1986. je objavio svoj prvi roman Domovina bleda mati. I, kao što navodi slovenački kritičar i pisac Denis Poniž, već te prve Frančičeve knjige, koje ,,sežu u rane osamdesete godine prošlog veka i otvaraju tada zabranjene teme”, uzdrmale su slovenačku književnu javnost. Negde u tom periodu je Franjo napustio Ljubljanu i odselio se u Istru, ,,na privremeno oslobođenu teritoriju, koja deluje kao melem na ranjenu dušu njegovih junaka”, napisao je jedan od kritičara.
Kako, na kraju prevedene knjige, sastaviti biografiju pisca, čija je većina knjiga i te kako iskreno i nepatvoreno ogledalo njegove burne biografije? Uz to, pisca, čija bi samo bibliografska jedinica objavljenih knjiga zauzela dve strane? Od čega početi i gde završiti? Izbor iz dela: Ne, kratke priče, 1986; Jeb, roman, 1988; Milostni strel - Orgija, kratka proza, 1989; Klovnova obzorja, pesme, 1990; Sovraštvo, roman, 1993; Začasno osvobojeno ozemlje, pesme, 1992; Bele smrti, kratka proza, 1994; Male vojne, kratka proza, 1994; Poševni stolp v Pisi, kratka proza, 1995; Škorpionova balada, roman, 1995; Otroštvo, kratka proza, 1996; Dobro jutro Charles Bukowski!, zbirka erotskih priča; Janočka, pesme, 2000; knjiga za decu Hvalnica sončnicam, 2002; Ljubezni in sovraštva, 2002; Za vse boš plačal, humoreske, 2006; Barufa in kažin, humoreske, 2005; Trkaj, trkaj na nebeška vrata, izabrana proza, 2006; Za vse boš plačal, Ne spominjam se, kratka proza, 2006; Ledeni ogenj resničnosti, roman, 2006...

Itd, itd.
Prevođen je na mnoge jezike, posebno na nemački.
Dobio je nagradu za poeziju časopisa Mladika, 1989. godine, a 1986. godine je odbio nagradu Zlata ptica za roman Domovina, bleda mati, kao i nagradu grada Pirana za ukupno stvaralaštvo, kao i preko šezdeset nagrada na anonimnim konkursima (Radio Trst - A. Aritas, Nedelja ( Austrija ), Radio Slovenija za kratku priču, za radio-dramu…)
Sve ostalo je ionako zapisano u njegovim knjigama.
 
VOLEO BIH DA ZAUSTAVIM VREME


Debele pahulje, kao komadi raščešljane vune, padaju u odsjaj noći. Nebo se raspolovi, strašan krik preseče san: moja ćerka, moja ćerka! Njeno mesečevo lice je sasvim blizu, iskrivljeno grimasom bola, njeno nekadašnje mesečevo lice. Vidim je u polusnu, čujem eho svojih reči: šta su joj uradili?! Zašto joj nisi pomogao, zašto je nisi zaštitio?! Tvoje meso i tvoja krv! Kada je otišla, kada je pobegla, kada si je izgubio? Sneg začara okolinu u privid. Sedim u krvetu i pogled pipa po mraku. Providna belina otkrivenih nogu. Ti, moje detence, kažeš i pokrivaš je. Još jednom pogledaš. Nema je više. Stoji na vratima, u mlečnoj svetlosti vidiš konture njene siluete.
– Ne idi napolje, tako je hladno.
– Tako je to – kaže ona i trči bosa.
– Ne, ne! – vičeš.
Sada se i žena probudi.
– Ti si totalno lud – dahne i okrene se na stranu, prema zidu.
Polako ustaješ, teturaš do kupatila. Zaslepljujuće svetlo i prva cigareta. Ljubičasti oblaci na mračnom nebu. Polako kreneš po stepenicama. Čamiš u dnevnoj sobi. Naša deca nisu naša deca, prikrade se glas. Ispod stakla na zidovima nalaze se njene fotografije. Poredane vremenski. Beba sa sunčanim osmehom i okruglim obrašćićima. Prvi rođendan. Ti sa kolicima. Prvi koraci. Devojčica u ružičastoj haljini. Tako bistar, otvoren pogled. U pozi Kipa slobode. Proslava rođendana u vrtiću. Maske. Obučena u pajaca. Koketa. Prvi dan u školi. Gubiš je, pomisliš, odlazi. I odjednom odraslost, ali na okruglom, mesečevom licu još uvek onaj pritajeni osmeh.
– To je smešno – kaže žena – sve ove stare fotografije.
– Neka ih tu.
– Ti si blesav!
– Ima šesnaest godina, a veliki grad je zver, bojim se za nju.
– Snaći će se, kao i svi.
– Ona nije – svi! – siknem.
– A ko je onda?! – vrati mi.
– Pa moja ćerka, zaboga!
Sa navikom dolazi otuđenost. Dvadeset godina zajedno. Ćerka je donela sunce. Kako je bilo jednostavno smejati se, maziti je, igrati se sa njom.
– Ti si bolesno vezan za nju – kaže.
– Nisam, ona je najbolji deo moga života – odgovaraš joj.
Težina vremena. Nova cigareta. U stvari, trebalo bi da bude jednostavno, tako, deca odlaze od kuće. Gubiš ih, prekida se veza. I to ne možeš da prihvatiš. Moje meso i moja krv. U njoj tražiti sebe? Ne, samo, njeno detinjstvo je bilo tako lepo, tako puno.
Nedeljno jutro. On izlazi na terasu. Trzne kad na stepeništu začuje korake, i trči, doslovno. Vratila se devojčica mesečeva lica.
– Zar ne spavaš? – pita.
– Ne mogu.
– O čemu razmišljaš?
– Ma, neću da pričam. A gde si ti bila celu noć, ništa nisi javila da dolaziš?
– Imali smo žurku. Sva sam slomljena, idem da spavam, i to kod mame da se zavučem.
Kroz neko vreme pritvorim vrata spavaće sobe. Ona i ćerka leže kao dve polovine školjke. Jedna drugu zagrlile preko ramena.
Voleo bih da zaustavim vreme.


TVRĐAVA


Eno, nose ga. Stojim iza čempresa, sakrivam se. Ja sam gnjida nad gnjidama, ne mogu i ne znam da opraštam. Nije me strah, koliko sam puta tako stajao i posmatrao sahrane. Nekad, kad sam bio mali, užasno sam se bojao. Njegovih zidarskih ruku, njegovih pijano mutnih očiju. Kad me je mlatio, kad je mlatio mamu, kad je bio bog i batina. Onda je došao prezir i moja ruka je postala jača od njegove. Osveta je bila kao gorak med.
Tada sam ga skoro ubio, znam, on je ubio veliki deo mene. Bio sam samo zbunjeno i prestrašeno kopile, koje se celo detinjstvo povlačilo od nemila do nedraga. Po rejama*, domovima, zavodima. Onda je došla arogancija, izbrisao sam ga, prekinuo sve veze sa njim. Svi moji ispisani junaci belih noći bili su bez oca.
Nju sam pokušao da volim, ali jedva da mi je šta vraćala. Možda nije imala, možda nije znala. Nju, majku. U meni je umrlo, eksplodiralo, preobrazilo se u večiti nemir. A onda je mama mesecima umirala. Zadnjih dana je bila sasvim mala, kao detešce. Ali nije se bojala. Smrti.
I on je od pića i bolesti postajao sve manji i manji. Nisam smogao snage da mu priđem i bar odglumim oproštaj. Sveto sam samom sebi obećao da ne idem na njegovu sahranu.
Pa ipak stojim tu iza čempresa. Za ruku držim ćerku koja pokušava da se izmigolji. Ponekad sanjam da me briše iz svog života. Moja ćerka. Tako se strašno bojim toga.
Ponekad je vidim kako stoji iza čempresa i posmatra moju sahranu. Celo vreme sanjam o porodicama koje bi mogle da budu moje. Do besvesti se ložim za privide. Znam da bi porodica trebala da bude tvrđava, znam to prokleto dobro, jer sam jednom davno bio vitez.
Ali nijedna tvrđava mi nije otvorila vrata.


IZGUBLJENA ĆERKA


Moja ćerka ima šesnast godina i luta negde vani u mraku. Ništa ne mogu da uradim, dok me bol trga na komade.
Listam po njenom dnevniku kojeg je pre par dana ubacila u poštansko sanduče, listam i nehotice dopisujem svoje misli. Uzela je nešto odeće i majčinog zlata. Najgore je što ne mogu ništa da učinim.
Ne mogu više tako da živim, bez svake nade i utvare da ću biti slobodna ako bežim, ne mogu više da se sakrivam pred sobom i svetom, oko mene su debeli zidovi, ne znam zašto su mi ljudi strani, svet neprijateljski. A bila sam voljena, znam, moga tatu će ovo da ubije, ali ne mogu drugačije, H je zarobio moje misli, tražim gospodara, ne mogu drugačije, govorim sebi kad nisam na drogi, na tripu, oko mene je sve spaljeno, same senke, moram van, za H bih sve uradila, za onih nekoliko trenutaka kad se otvori nebo i poletim, to je tako prokleto, ja i ljudi, svet i ja, tako prokleto zamršeno i beznadno, tako mračno i samotno…
Tvoj dnevnik me tera u ludilo, tvoje reči, strane reči, na brzinu napisane u školsku svesku, o, dete moje, kako da te nađem, kako da se probijem do tebe?
Još i sad vidim kako zajedno ležimo i ti se privijaš uz mene, imaš šest godina i neprestano ponavljaš: »Moj tata, moj tata«. Ne možeš sama da zaspiš, možda je bila greška što smo ti pustili da do osnovne škole spavaš sa nama, jer inače nisi ni mogla ni htela da zaspiš, budila si se usred noći i kao mesečevo dete nalazila svoj prostor u našem krevetu, bauljala u mraku, i ako nije bilo nikoga u blizini, dolazila do nas zatvorenih očiju.
Još i sad je vidim, onu malu devojčicu, moju princezu, kako zadovoljno cmače, kako nasmejana zeva, kako je ljuljam i plešem sa njom, vidim grimasu na licu uz prvi zubić, vidim prvo puzanje i nesigurne korake, vidim svakodnevni put do vrtića, prvi školski dan, sve to istovremeno vidim. I pitam se celo vreme: kada i gde je bila napravljena greška?
Zar te nisam dovoljno voleo, celo vreme bio na tvojoj strani, zar se nisam budio uz najmanji šum, pokrivao te i ljubio, pevao uspavanke, zar ti nisam čitao bajke, držao te za ruku, zar te nisam dovoljno voleo?
Nikad nisam volela život, ne znam zašto, možda zato jer nisam znala da vidim i prihvatim ljubav koja me okruživala, tražeći je, ako već, tamo gde nisam mogla da je dobijem. Ne znam odakle osećaj da sam poražena, da je u meni neki drugi čovek kojega ne poznajem, sama u srcu, probodena mrakom, sa strahom čekam jutro kada ću opet sejati razaranje…
Ne mogu to da prihvatim i neću, učiniću sve da te iščupam iz mraka, ali uvek iznova se vraća: kada je bila napravljena greška?! Kada smo ja i mama doživljavali krize i probleme? A ko ih nije? Kad smo ti posvećivali previše pažnje i gušili te da nisi mogla da zadišeš vlastitim plućima? Ne! Istina je da si mi mnogo značila, možda zato jer sam tako dugo čekao da kao sunčeva zraka obasjaš moj svet. Da, govorio sam ti o mizeriji i ledu naše porodice, o tome kako sam uvek želeo, čeznuo za zagrljajima, dodirima. Ne mogu reći da nisam imao srećno detinjstvo, samo, međusobno smo uvek bili nekako razdvojeni, na distanci. Ako bih skočio majci u zagrljaj, odgurivala me i suvo govorila: »Pazi, uprljaćeš me«. Ne znam zašto ove reči zapisujem u tvoj dnevnik kojeg sam našao pre par dana, zamerićeš mi. Prisećam se i pitam kako je to moglo nama da se dogodi.
Tu su, stežu obruč oko mene, ne mogu više, moram da izađem iz te plamene kuće, moram napolje, po anđelska krila, po rosu na strančevim očima, po ukradene snove. Više nemam snova, razmišljam samo o jednoj stvari: kako da dobijem fiks!
Istrčim napolje. Sve vibrira, dršće u meni, kroz glavu mi prolaze slike zajedno provedenog vremena. Zar je zaista bilo sve uzalud, sav onaj smeh, dodiri, šapati, nežnost, toplina? Zar je bilo previše toga? Ne, nisam mogao da budem grub do tebe, da te odgurnem, možda zato jer si nas očarala, jer smo te dugo čekali, jer je porodica konačno postala tvrđava otvorenog srca. Barem sam tako mislio dok se nije sasulo, dok se nisu zatresli temelji, pa sad u krvavim rukama držim komadiće ogledala, i ne znam kako dalje.
Nema smisla, sve ovo uokolo, život, kako se kao zove. Ne shvatam, ne mogu da shvatim i neću da prihvatim tu igru. U njihovim očima vidim prazninu, nikad neće biti drugačije. Moraš da prihvatiš njihova pravila.
Ali ja ne. Ja nikad.
Šta smo uradili da smo te izgubili? I kada? Možda onda kad sam te u šestoj godini vodio u zubnu ambulantu i nisi htela da otvoriš usta, a kamo li tek da ti se pomogne.
– Prisilite je – zahtevala je doktorica – to ne vodi ničemu da vas ne sluša ni u takvoj malenkosti.
Zar je bila u pravu? Da li sam morao uveče ulaziti u tvoju sobu da ti ugasim televizor? Zar nam nisi rekla da je to tvoja teritorija, i zar mi to nismo poštovali? Zar nismo dovoljno poštovali tvoju volju i želje? Kad si počela da se zatvaraš i zašto? Sama pitanja bez odgovora. Jel treba sebi da predbacujem da se nisam dovoljno trudio? Ne! Uvek sam imao vremena za tebe, jedino ako ti nisi htela da bodeš sa mnom, nisam ti dosađivao. Imao sam poverenje u tebe, nadajući se da ćeš mi ga vraćati. Zar to nije bilo pravilno? Jesam li trebao da upotrebim pretnje, prisilu? Zašto? U školi nikad nije bilo problema, zaista, nisi se mnogo družila sa prijateljicama, dozvoljavao sam ti da budeš ti. Jel to bila ona sudbonosna greška zbog koje sam te izgubio?
Osećam se kao nebo pred nevreme, možda ću da odem u Italiju, sama sam usred otvorenog prostora zaborava, stalno mi je hladno, jedino što boli jeste to da sam povredila roditelje, oni još ne znaju, slepi su, a možda samo ne žele da vide, ali ja idem, moram otići, jer tamo neko ljulja mostove, crta zidove, smeje se, broji noći bele, kamen jede, jer su tamo lica ulica, oblaci belih snova, svetlucave iskre vrludave, idem tamo gde nema pisama, sunca, osmeha, idem tamo gde nema vozova.
Moja ćerka ima šesnaest godina i tamo negde vani luta u mraku.
A ja ne mogu ništa da učinim.


KAKO ONO IDE POSLE?


Sad stojim tamo. I para me, para. Rastrgano je, slike i reči, šta da ti kažem, mala, ovaj svet je proklet, nabolji padaju prvi.
– 'Ajde, zajebi, žvakni već jednom tog miki mausa! 'Ajde, idemo da igramo, čuj bubnjeve!
– Neću, mala, ne jebem ekstazi, biće sranje, bolje da ja idem.
– A ko će da me vozi? Obećao si, obećao!
– Kome? Svojoj ćerki? Ne ucenjuj me, već je dva sata, srce će da mi rikne, a u novinama naslov: matori odapeo nasred plesnog podijuma!
Samo još malo. Samo još pola sata! Zvone zvona, ore bas. Ambasada Gavioli.
Ubili su me, iščupali srce, uništili, rasuli mozak, čuješ li, ja sam ništa, manje od ništa, magla, napolje, rekli su, crkni, crkni na ulici! Moja jebena porodica!
Onda se nekako izvučem van, snaći će se već, zaplivaće, u kurac, prestar sam, previše rasut da bih zobao hemiju i gutao litre vode da bih mogao da plešem na ritam stare vrane. Napolju – panduri.
– Šta je – kaže pandur – štaaa?
Pružam dokumente i palim cigaretu.
– Izlazi – kaže – napolje! I onda traži, njuška, ubeđen u glavni dobitak na tomboli.
Ne mogu da zaustavim smeh.
– Šta je – gura me nazad u auto – šta se keziš!?
Odvezem se u noć. U betonskom naselju mali dileri pred Đanijem. Treba preživeti. Malo pivo i poziv na džoint. A tamo, u grlu, nabija srce. Jebote, kažem sebi, ovo mi je nepoznato, rasturiće me, razneće mi srce, izdaće me stari ratnik, kažem i sednem u travu.
Polako se smirim. Tri posle ponoći, prodorni zvuk sirene hitne pomoći. U pola četiri bude se smetlari. Na krovu anđeo vremenar ima slomljena krila. Violinist je bez glave. Stepenište nema kraja. Strah je sad vidljiv i beo. Dodirnem ga. Kao led ledeni. Kao mrak. Iza njega – ništa.
Ništa.
Sin se zove Jernej, neće ni da me poznaje, stidi me se.
Ćerka je otputovala. Zauvek.
Prve kišne kapi padaju mi na dlanove.
Jesen. Kako ono ide posle?


LJUBIČASTA ZORA


Smrt se uvukla u kuću, umrla je mrska i strana žena. Sledeći dan sam u podrumu našao crknutog štakora. Užasno je smrdelo i usred nesnosne vrućine odnekud su se pojavile muve. Velike, mesarske muve. Nema šta, nalomi te ono razbijeno spavanje po dva-tri sata na noć, ovako i onako. Postaneš kao muva. Ali na sahranu nisam išao. Ujutro sam obično pokušavao da spasim bar nešto malo mladog kupusa, karfiola, brokule i kelja. Dva meseca nije pala ni kap kiše, ponekad je za podsmeh duvala bura. Sa grana su padale prve masline, grožđe se pretvaralo u grožđice.
Čak ni muva nije bilo.
Bez vode nema života, bez muva nema smrti.
U pola pet ujutro seo sam u stari, sipljivi auto koji je teškom mukom upalio. Život mi je išao kraju, ali ja sam bio tako vezan za njega. Na trgu sam u plastične posude natočio vodu. Kurve su se vraćale iz bara i pijani radnici tu i tamo pitali za cigaretu. Nekad sam i ja nosio njihove prašnjave maske.
Na zadnjoj plastičnoj polici u autu bile su mrtve, skoro osušene muve.
Tog jutra su me zaustavili policajci u civilu. Bio sam čist, ako ne brojim par džointa trave, koja je zamenila pijančenje. Bio sam omamljen od noći i samoće. Kao kakva izgubljena muva.
Polako sam vozio mimo betonskog Bernardina i Portoroža. Teturajuće senke su se vraćale sa pijanki i žurki. Drugi policajac u zoru te noći imao je odurno, muvlje lice.
U pet kilometara dve kontrole. Da, idem da zalijem travu, najrađe bih rekao, ali sam bio na putu u svemir.
Deset godina se nisam tukao.
Dva promašena braka.
Na benzinskoj pumpi u Seči natočio sam gorivo i očistio prljava stakla.
I tada je ona kao mačka skočila u auto i vrisnula:
– Vozi, samo vozi!
Nije bilo vremena ni da se iznenadim.
Raskrsnica za privremeno oslobođenu teritoriju Istre nalazila se petdeset metara dalje prema Kortama.
Ona je bila sva krvava po majici i kratkim pantalonicama. Sasvim bledog lica i unezverena zamolila je za cigaretu. Tek tada sam primetio njena krila.
Polako sam vijugao u mraku, najrađe bih zažmurio.
Taj put, po kojem sam hiljadu puta vozio.
Crveno je žario žar i na cesti su ležali zgaženi ježevi. Bolelo je, negde u pleksusu.
– Ubila sam ga, jednostavno ubila! Oca! – reče.
Otvorim vrata.
– More, marš napolje, prokleta muvo! – pobesnim i jednim udarcem je prostrem po cesti.
Ljubičasta zora je zasekla u jutro oštrih ivica. Tada sam zadnji put video svoju ćerku.
Talasanje, talas za talasom, kao da bi me neko šutirao u stomak.

 

Copyright © by Franjo Frančić & Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.
Sa slovenačkog preveo Željko Perović

Nazad