ЈАСМИНА ТОПИЋ

Јасмина Топић рођена је у Панчеву 1977. године. Уређује ,,Рукописе" - Зборник поезије и кратке прозе младих са простора бивше Југославије. Бави се и књижевном критиком и новинарством. Поезију и приказе објављује у књижевним часописима, дневним и недељним новинама. Поезија јој је преведена на пољски и словеначки. Била је учесник 11. бијенала младих уметника Европе и Медитерана у Атини 2003. године, на којем су се млади уметници из Србије и Црне Горе представили први пут.
Библиографија: ,,Пројекат Кортасар" група аутора, проза, ,,Повеља", Краљево, 2002.;
Књиге поезије: ,,Сунцокрети. Скица за дан", поезија, Заједница књижевника Панчева, 1997.; ,,Пансион. Метаморфозе", поезија, Центар за стваралаштво младих, Београд, 2001. – награда ,,Матићев шал" 2002. године. ,,Романтизам", ,,Народна књига", Београд, 2005.

  ПРЕПИСКА

Већ дуго се не задржавам у оном простору
који је личио на једно од одредишта;

Или: изговор, непристајање; непостојање.

Али тамо изгледа увек бораве двојници.

Битније ствари нису осећања.

Није то ништа необично, вероватно је да нисмо једини.

С ко зна колико паралелних, таквих простора,
сваког дана се сударамо.

Исцртај школице па да бацимо стаклиће
од доживљеног у made in no name soul factory

Језик ће у нешто друго бити преображен.

Гласови слични нашим заустиће:
- Please, put the coin and plug yourself in.


ЗВУК, ЗВУК, ЗВУК

Окружена звуком. ЗВУК.
У овај кишни дан. Колико ритма задаје
неурачунqиви август, а колико сунца призива
грчка Ребетика из CD плејера?
Док упорно врти...

Звук.
Звук.
Звук.

И у стиху, у кафаници ‡ песма каже:
Донесите ми најкупље вино, ја плаћам због очију...

Звук.
звук.
звук.

Без видљиве риме. Тренутна симбиоза,
свесажимање кише, CD плејера,
удара била, гутљаја из чаше
што неповратно увире.

Телефон ћути. Фиксира га очима мачка.
То је мудро. И звук.

Звук.
Звук.

Сасвим тупо кишно поподне препуно звукова
А отупелих чула.
Завршиће се на кревету, поду,
уз смех или мук.

И уз кишу. Тај звук.


ГДЕ СУ ТЕ ГРАНИЦЕ?

Не тражимо ништа, да бисмо могли
лакше да одемо (а куда то?!).
И не тражећи ништа лажемо јер тражимо
једно сасвим лудо, фиктивно све.

Неподношљива је та једноставност, лакоћа
отуђивања, када цео дан преседиш у соби
не проговоривши ни речи. Јер ко би те чуо.
Какав је то одјек у слушалици.
Варка да те неко стварно слуша док слуша
могући сценариј неке будућности за себе.
А ти, покусни кунић. Експеримент
у ограниченим условима.

Ето ти варка пљус! Пљус! Пљус!
Управо си одсутан. Прелазак
преко границе слободан. Нема дочека.

И тако, неприметно се претвараш у малог бога,
опточеног најдрагоценијим што имаш.
Чим спознаш да су то границе твог света.
И да даље нећеш моћи.


ДОК СТОЈИМ У РЕДУ...

Оно што јесам. Оно што нисам.
Оно што бих могао/ла да будем.
Оно што нисам, и никако не могу

Да

будем/стигнем/постигнем/доживим/
не доживим/осетим/загризем/
се усудим/пробам/одрекнем/пребродим/
преболим/одживим/доживим

Док стојим у реду супермаркета
и чекам да дођем до касе
с пуним колицима свега што ми можда и не треба
али што је постао синоним за мала божанства
срећног битисања.

Црвена лампица пали се и гаси
Ред се креће према напред, према каси.


СОНЕТ ЗА КИШНУ СВИТУ

Киша је радила оно што и увек чини.
људи непознати возе се по маглини.

Док о кров непрестано добује.
Капи су падале у мрачну реку,
видело се преко моста,

И град је био јадна покисла мачка,
с очима великим и неповерљивим.

Певаљка је певала неку о растанку.

Укочена кишна свита гледа преко ограде,
Кроз стакло комбија, у ту кишу.

Кући стижемо наквашених мисли,
празних,

И непрепознати.


КРОКИ ЗА ЗИМУ

У мраку, чини се,
све светлости своде се на праву меру.
Облици нису више толико раздражљиво оштри,
А и на улици, из оџака, излази
беличаста смеса гасова,
преобликује пролазнике, као и стварност
у којој и најмања светлост постаје
непредвиђени моменат за посматрање.
Када и она нестане, поново у мрак,
и она мера нема више
неког нарочитог значаја.


ЗАПИСАТИ ПРАЗНИНУ

Под чистим зимским небом.

Замислити подигнуте беле заставе покренуте ветром
Ствари још неодиграних у блиској будућности
чије сидро је не тако давно избрисана прошлост.

Заронити мисао у текст дневних новина које
су увек пуне информација о томе шта се заправо десило
с оне стране стварности
коју не живимо ни ти ни ја

А нема ниједног наслова који би описао
ведрину зимског дана под варљивим сунцем
чији зраци уписују грб на беле заставе
док лепршају ‡

неодштампани наслови...

Записати празнину много је лакше него се чини.
Довољно је потрошити време на то. Ово и оно.
Теже је сачекати ноћ загледан у једну тачку.

Ипак се окреће

Док и даље нежан чекамо крај.


МАЛО СУЗА, НЕШТО СМЕХА


Као мале грешке великих тренутака.

Интермецо.

Ноћно градиво.

После звучног сигнала отпевана
популарна песма уместо

Јавног оглашавања.

Велика чистина.

После. Тога. Свега тога?!

Диско поетикон

достигнутог неутралног статуса.

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.

Nazad