JOAN ACOCELLA

Moj pokojni otac je koristio jednu staru, glomaznu plavo - belu pisaću mašinu marke Olympia. Među stvarima koje su ostale od dede sa očeve strane, pronašao sam veoma tešku, crnu pisaću mašinu marke Remington, a deda sa majčine strane je imao, u to vreme veoma retku bugarsku ćiriličnu pisaću mašinu Marica, kojoj velika slova nisu radila baš kako valja.Trebalo ih je pritisnuti baš "muški", i držati dugo da bi se slova uopšte pojavila na papiru. Takvu istu sam godinama docnije video kod Jovana Pejčića – ni njoj velika slova nisu bila baš u funkciji. Valjda je čitava serija, pravljena za Jugoslaviju, imala istu fabričku grešku.
Po raznoraznim redakcijama, u Radio Beogradu, „Politici“, „NIN“-u, Yutelu, Radiju B92, kucao sam na svakakvim pisaćim mašinama. Ali, jedna marka je bila neuporedivo grozna, i skoro neupotrebljiva: sarajevska mašina Unis. Za nju vam nisu bili dovoljni prsti: ako ste želeli da otkucate tekst, valjalo je da sa sobom imate komplet malih čekića. Preterujem, jasno. U svakom slučaju, ružniju, tvrđu i neupotrebljiviju pisaću mašinu nisam video ni ranije ni kasnije u životu. Sećam se kako smo, nakon svake konferencije za štampu u Međunarodnom Press centru svi trčali ka prastaroj mašini marke Biser, da ne bi u svojim redakcijama morali da se „tučemo“ sa Unisovim mašinama.


Hermes-Baby

Moja prva pisaća mašina, prva samo moja pisaća mašina bila je jedna sićušna, putna Hermes-Baby lepotica, naravno, polovna, koju sam kupio za „ondašnjih“ 50p na buvljoj pijaci Portobello Road, u Londonu.
Za divno čudo, imala je naš, južnoslovenski kodni raspored (gornji red qwertzuiopšž, srednji asdfghjklčć, donji red yxcvbnm,.-).
Valjda zbog štednje prostora, na tastaturi je nedostajalo slovo „đ“, tako da sam morao da koristim „dj“; umesto nule veliko slovo O, a umesto jedinice malo slovo „l“.
Mat sive boje sa srebrnastim prelivima, u koferčiću od crne lažne kože, težine oko četiri - pet kilograma. (Nikad je nisam merio: dame se ne pitaju za godine i kilažu.)

Svoje prve pesme, prvu zbirku priča, i svoj prvi roman napisao sam na njoj, prekucavajući i po deset, petnaest puta isti, samo malčice ispravljen tekst. Dosadan posao. Ali – sve je to išlo „u rok službe“.
Danas, kompjuteri omogućavaju razne ispravke, premeštanja pasusa, brisanja, dodavanja delova teksta iz sasvim drugih dokumenata, dopisivanje... pre nego što se uopšte i stigne do „papirne verzije“. Ali, ipak tu nešto nedostaje. Pokojni Bora Pekić se jedne večeri u Akademijinoj knjižari, pred sad već takođe pokojnom Desankom Maksimović (izvinićete što sam zaboravio koje godine to beše) žalio da mu se dešava da, pošto sad ima mogućnost da računarom „pročišćava“ napisano iznova i iznova, to pokatkad dovede i do besmisla: do potpuno sterilnog teksta koji je nit' čitljiv, nit' zanimljiv, nit' je više ono što je pisac na samom početku zamislio.

Moja "Hermesica" je proputovala samnom dobar deo sveta: nismo bili zajedno samo u Australiji i u Japanu. Voleo sam tu pisaću mašinu. Često sam čak u nekom drndavom autobusu, vozu ili džipu preko nje stavljao poseban peškirić koji mi je izvezla pokojna baba Soka, pa na peškirić glavu – i tako spavao.

Tastatura moje Hermes-Baby mašine nije mogla da se poredi ni sa jednom današnjom računarskom tastaturom. Ona je bila mekša, bešumnija, i reagovala brže čak i od tada najboljih električnih pisaćih mašina.
Posebna lepota te Hermes-Baby mašine bio je njen miris: pomešan "parfem" mašinskog ulja (uvek sam sobom nosio bočicu ulja za podmazivanje i dve četkice za čišćenje) i, posebno, crne Pelikan trake za pisaću mašinu koju sam koristio godinama.
Koliko puta sam, ne znajući šta da napišem (poznati "sindrom praznog papira"), otvarajući kutiju svoje Hermes-Baby, osetivši taj miris, u glavi tačno formirao prvu rečenicu teksta...

Ipak, o indigo papiru, koji je bio neophodan ukoliko ste želeli da otkucani tekst imate u jednoj ili dve kopije (fotokopir aparati su tada bili retkost), neću da pričam. Hajde što je, kad pišete mnogo teksta, dosadno stalno ređati papir, pa indigo (na pravu stranu), pa papir, pa indigo (ponovo na pravu stranu), pa papir... na pisaćem stolu je uvek morao da stoji i paketić vlažnih maramica, inače bi i tastatura uskoro bila musava. A da ćete se vi uprljati – to je apsolutno sigurno.
Pokatkad bi me, priznajem, strahovito mrzelo da uopšte koristim indigo, tako da mi se desilo da sam čitavu jednu knjigu – Patetična poezija: džez roman – otkucao u jednom jedinom primerku, predao ga svom izdavaču, koji je rukopis, naravno, zagubio.
Naravno, tu knjigu nisam pisao ponovo; to ne bih ni mogao da učinim: napisao sam Opšta mesta, roman koji je samo tu i tamo podsećao na Patetičnu poeziju. I – predao ga drugom izdavaču, jasna stvar.

Sećam se i koliko puta sam se iznervirao, isprljajući se do laktova, menjajući traku. Ipak, uvek bi me smirivala anegdota o Virdžiniji Vulf koja je, nakon nekoliko uzaludnih pokušaja da promeni traku na svojoj pisaćoj mašini, najzad, sva musava ustala od stola, elegantno bacila staru mašinu kroz prozor (bukvalno), potom otišla u dućan sa kancelarijskom robom i kupila potpuno novu, sa već ušniranom trakom. Ja to svojoj „Hermesici“ nikad ne bih učinio.

Moja mašina je „zagubljena“ – zapravo nestala u jednom ishitrenom povlačenju novinarskih ekipa iz Luande, juna 1990. godine, pred kraj UNAVEM mirovne misije.
Iskreno, nikada je neću prežaliti.
Ipak, glupavo se nadam da je ipak neko u Angoli i danas koristi: nekad su se stvari pravile tako da potraju i duže od životnog veka vlasnika – a uveren sam da bi ova „Hermesica“, lepo mažena i pažena, trajala i dobrih tri stotine godina.

D.G.

 

 

KAKO SU PISCI NEKADA PISALI


Mnogi od ranih pronalazača pisaćih mašina su smatrali da će njihovi izumi služiti jedino kao pomagalo za slepe. Zašto bi običnim piscima trebala pisaća mašina kada imaju olovku? Na kraju, postalo je više nego očigledno da taj mehanizam može da pomogne i onima koji nisu slepi, ali, kao što možemo videti u knjizi Daren Veršler-Henrija (The Iron Whim: A Fragmented History of Typewriting, Darren Wershler-Henry), profesora studija komunikacija u Ontariju, gotovo dva veka je moralo da prođe da pisaća mašina postane stvarnost. Tokom perioda njenog nastajanja i usavršavanja, nijedan pronalazač nije uzviknuo Eureka u mračnoj laboratoriji. Naprotiv, istoričari procenjuju da je pisaća mašina bila izmišljena barem pedeset dva puta jer je svaki pronalazač pokušavao da usavrši model svog prethodnika. Jedan rani mehanizam je izgledao kao rođendanska torta, drugi kao fliper, jedan je bio gotovo dva metra visok, drugi, tirolskog porekla, je bio gotovo čitav od drveta. Do tridesetih godina devetnaestog veka gotovo svim pisaćim mašinama je nedostajala tastatura. Prve tastature su bile napravljene po ugledu na tipke klavira. I nisu imale traku sve do 1841.g. Kod ranijih modela, tipke slova su bile premazivane mastilom pomoću valjka ili indigo papira.

Iako je bilo više pronalazača i modela, ljudi ipak žele da saznaju ko se smatra ocem pisaće mašine. Ta titula se najčešće pripisuje Kristofer Latam Šolsu (Christopher Latham Sholes) iz Milvokija. Čudno je, mada istovremeno i prijatno, saznanje da se mašina čuvena po svojoj hladnoj efikasnosti pripisuje tako skromnom i rasejanom čoveku kakav je bio Šols. («Nosio je ulegnute šešire,» jedan istoričar kaže. «Pantalone su mu bile uvek nekoliko centimetara kraće nego što bi trebalo.») Šols je pokušavao da izume mehanizam koji će automatski obeležavati broj stranica u dokumentu kada je pročitao članak o pisaćoj mašini u jednom naučnom časopisu (Scientific American) koji ga je podstakao da se prebaci na usavršavanje pisaće mašine. Njegov izum nije bio ni malo bolji od prethodnih i sam Šols je kasnije imao malu ulogu u razvoju pisaće mašine. Kasnije se i odrekao mašine – odbio je da je koristi, čak nije želeo ni da je preporuči drugima. Ipak, njegov model pisaće mašine je bio prvi koji je dobio reklamu. Tokom sedamdesetih godina devetnaestog veka, čuvena američka kompanija za proizvodnju oružja – E. Remington & Sons – tražila je novi proizvod. Građanski rat se završio i oružje više nije bilo toliko tražena roba i Šolova pisaća mašina im se učinila kao dobar proizvod. 1873. Remington ju je pustio u prodaju, pričvršćenu za sto mašine za šivenje, i zaradio bogatstvo.

Šols je takođe bio tvorac tzv. QWERTY tastature koju, sa manjim izmenama, i mi danas koristimo uz svoje kompjutere. (Pogledajte gornji red tipki i raspored slova.) Problem kod prvih mašina je bio što su se poluge na čijem vrhu su se nalazila slova, lako zaglavljivale. Poluga slova koje je upravo otkucano, pri vraćanju na svoje ležište se susretala sa polugom sledećeg slova, koja se podizala, i osoba koja kuca je morala ručno da ih razdvaja. Navodno, Šolsov partner je zatražio od svog zeta, nadzornika škola u zapadnoj Pensilvaniji, da napravi listu onih slova koja se najčešće u rečima nalaze jedna pored drugih. Šols je zatim dizajnirao tastaruru u kojoj su ta slova bila razdvojena. Veršler-Henri u jednom delu teksta citira knjigu Brus Blivena o ranoj istoriji razvoja pisaće mašine (The Wonderful Writing Machine, Bruce Bliven) u kojoj njen autor kaže da je QWERTY tastatura u stvari «manje efikasna nego da je raspored slova ostao slučajan». Ipak, ljudi su se navikli na njen raspored slova te iz tog razloga ona (u anglosaksonskom svetu i određenim delovima Evrope, prim, ur.) nikada nije zamenjena.

Veršler-Henri prati sudbinu pisaće mašine kroz ceo dvadeseti vek, sa posebnim osvrtom na ulogu žena u toj priči. U početku, malo ljudi je moglo da pomisli da će ikada iko stvarati pomoću nje. Korisnik pisaće mašine je bio sekretar, odnosno sekretarica, dakle osoba koja kuca ono što joj druga osoba diktira. U skladu s tim, reč pisaća mašina (typewriter) je označavala ne samo mašinu već i osobu koja je koristi. A ta osoba, ljudi iz Remingtona su smatrali, je po pravilu žena. (Kutije pisaćih mašina kod ranijih modela su na sebi imale utisnute cvetiće upravo zato da bi se udovoljilo ukusu žene.) Remington je bio u pravu. Početkom dvadesetog veka, žene su masovno počele da postaju profesionalne sekretarice. Do 1910.g., po podacima Biroa za Popis, 81% profesionalnih daktilografa su bile žene. Čuvari sistema su upozoravali da će to imati ozbiljne posledice po američkog društvo. Da će to dovesti do kraja američke porodice, da će se narušti sistem izgrađen na tačno određenim polnim ulogama muškaraca i žena, da će žene izgubiti ženstvenost. I bili su delimično u pravu. Zajedno sa svim ostalim društvenim promenama, daktilografski poslovi jesu promenili ulogu žene u porodici. Ali što se tiče gubljenja ženstvenosti, efekat je bio sasvim suprotan. U knjizi Veršler-Henrija postoji odrednica daktilografkinja kao deo pornografske ikonografije ranog dvadesetog veka. Takođe, u knjizi postoje i ilustracije iz tzv. Tihuana Biblija (Tijuana Bibles), stripova pravljenih u Meksiku za američko tržište, počev od tridesetih godina. U jednoj od tabli tog stripa, direktor u trodelnom odelu, gledajući u butine svoje sekretarcie, kaže: „Gospođice Higbi, da li ste spremni za... ovaj ... hm... diktat?“ Takva situacija sigurno nije vodila ka unapređenju položaja gospođice Higbi, ali za ženu, da ima posao, bilo kakav posao van kuće, bio je skroman početak, kao što je bio i početak feminizma u ranom dvadesetom veku.

Veršler-Henri se bavi ovim pitanjem u prvoj polovini knjige, ali on je istraživač postmoderne, njegovo interesovanje nije istorija pisaće mašine već njen diskurs. U rečniku postmoderne, pod tim se podrazumeva mreža pretpostavki koja leži oko neke kulturne pojave, sa naglaskom na one ideje koje su bile demaskirane kao naivne i smešne od strane francuskih teoretičara. Imena kao što su Mišel Fuko (Michael Foucault), Žak Derida (Jacques Derrida) i Žan Bodrijar (Jean Baudrillard) se često pojavljuju u ovoj knjizi, i Veršler-Henri ima par predloga, koji su u saglasnosti sa teorijama gore pomenutih, i sa kojima on želi da se mi saglasimo.

Prvo, on kaže, u vremenu pisaće mašine postojao je mit da je sve što je otkucano na mašini istinito, da pisaća mašina, na neki način, primorava osobu koja kuca da ogoli svoju dušu. To je centralna ideja ove knjige koja nagoni Veršler-Henrija da napiše neke od najlepših delova svoje knjige, poput sledećeg: „Pisaća mašina je postala simbol nepostojeće sepia-osenčene ere kada su ljudi kucali strastveno, do kasno u noć, pod treperavim svetlom gole sijalice, zasukanih rukava, spuštenih tregera, paleći jednu cigaretu za drugom, povremeno uzimajući gutljaj iz boce burbona iz donje fijoke radnog stola.“

Veršler-Henrijeva sledeća ideja je da su ljudi verovali da je ono što je otkucano diktirano, čak i ljudi koji su sami stvarali sedeći za mašinom, verovali su da im nečiji tuđi glas govori šta da otkucaju. Obe ove ideje su iznenađujuće, štaviše, čini se da su suprostavljene, ali Veršler-Henri se ne trudi niti da ih dokaže, niti da ih pomiri. On ih samo iznosi, iznova i iznova. Ali nema veze. One ga teraju da se seti dobrih priča o pisaćoj mašini i da nam ih ispriča.

I Niče je koristio pisaću mašinu. Teško je poverovati, ali u pokušajima da obuzda migrene i slepilo – simptome, kako neki naučnici kažu, poodmaklog sifilisa – i on je kupio tu, tada novu, napravu. Isto je uradio i Mark Tven, koji je bio prvi poznat pisac koji je predao iskucan rukopis izdavaču (Life on the Mississippi). Henri Džejms je takođe imao pisaću mašinu i sekretaricu, kojoj je diktirao. To je poznata činjenica, smatra se da je upravo to doprinelo da se njegov stil pisanja razvije i postane kompleksan u poznijem periodu njegovog života. (Ali iz kog razloga piščeva proza postaje kompleksnija ukoliko se usmeno saopštava, a ne jednostavnija? Veršler-Henri opet ne odgovara na to pitanje.) Henri Džejms je postao toliko naviknut na zvuk svoje Remington pisaće mašione da, kada ju je odneo na popravku, pošto je morao da koristi pozajmljenu mašinu, zvuk te nove mašine ga je izluđivao. Dugo nakon smrti Henri Džejmsa, njegova privržena sekretarica (Theodora Bosanquet) je tvrdila da još uvek prima diktate od njega. I zaista, preko svog medijuma saznala je da Tomas Hardi (Thomas Hardy), Džordž Meredit (George Meredith) i Džon Golsvorti (John Galsworthy), koji su svi tada, kao i Džejms, bili odavno mrtvi, žele njene stenografske usluge.

Veršler-Henri nam priča o Vilijam S. Barouzu (William S. Burroughs) koji je pisao u svojim romanima – i možda zaista verovao u to – o mašini koju je nazvao Meka pisaća mašina (Soft Typewriter) koja, pišući o našim životima, u stvari, nas na taj način oživljava. Džek Keruak (Jack Kerouac) je roman Na putu (On the road) otkucao na rolni papira kako ga menjanje papira u mašini ne bi ometalo i vraćalo ga u realni, odnosno, po njemu, neautentični život. Keruak je brzo kucao – stotinu reči u minutu. Dve nedelje nakon započinjanja romana Na putu, imao je otkucan tekst u dužini od 36,576 metara, sa razmakom jedan. Oni koji se bave istraživanjem života ovog pisca ne mogu da se slože da li je papir koji je Keruak koristio bio u vidu rolne (Thermo-fax) ili su u pitanju bili papiri zalepljeni lepljivom trakom. Kao i u slučaju Barouza i Keruakov odnos prema pisaćoj mašini je bio podstaknut drogom. Imao je običaj da kupi inhalatore u apoteci, da ih otvori, pojede papir natopljen Benzedrinom, a zatim popije kafu ili Koka-kolu u koju bi sipao alkohol. Nemojte trčati u prodavnice. Formula za inhalatore je odavno promenjena.

Veršler-Henri ne piše samo o ljudima korisnicima pisaćih mašina. Pominje i pse koji kucaju na mašini. Tokom 1960-tih godina prošlog veka, Elizabet Man Borgeze (Elisabeth Mann Borgese), ćerka Tomas Mana, je obučila svog engleskog setera, Arlekina, da kuca njuškom na specijalno napravljenoj električnoj pisaćoj mašini. Posle jedne godine i puno živih hamburgera, Arli je mogao da otkuca dvadeset jednostavnih reči. Ali kada je Elizabet pokušala da ga nauči da samostalno kuca, bez diktiranja, Arli se obeshrabrio i stao da lupa šapom po tastaturi. Elizabeth je poslala neke od Arlijevih iskucanih tekstova jednom književnom kritičaru, na šta je on odgovorio da pas „definitvno ima sklonost prema grupi konkretista u Brazilu, Škotskoj i Nemačkoj“.

Šteta je što Veršler-Henri, koji je inače sklon da se upusti u opisivanje i generalizovanje našeg odnosa prema pisaćoj mašini, ne čini to isto kada je u pitanju naš odnos prema kompjuteru, kao i što ne ukazuje na razliku u našem odnosu prema pisaćoj mašini i prema kompjuteru. Recimo, razlika u našem fizičkom odnosu prema pisaćoj mašini i prema kompjuteru je otprilike kao i između pesničenja i rukovanja. Na kompjuteru koristimo isti način kucanja kao i na pisaćoj mašini, ali kontakt nikako nije isti. Preko tastature kompjutera mi pokrećemo prste lagano iznad tipki, praveći nežan zvuk, dok na pisaćoj mašini mi moramo gotovo da zabadamo prste i ta akcija naših prstiju je uvek praćena veoma snažnim zvukom. I to nam se sviđalo. (Veršler-Henri nam na jednom mestu saopštava da se tiha pisaća mašina pojavila na tržištu već tokom 1940.-tih, ali da je niko nije hteo.) Buka nam je sopštavala da smo postigli nešto. Pa, kada se valjak vrati – još jedan red je gotov! – a kada zamenimo papir- još jedna stranica je završena! Što nas vraća na prazan papir. Malarme je pričao o toj nesigurnosti sa kojom se suočavamo kada se nađemo pred praznim, belim papirom, i onda pokušavamo, uzaludno, da sa preciznošću zabeležimo svoje misli. Dokle god smo ubacivali papir u pisaću mašinu, ta nesigurnost je postojala i lako se otkrivala u otisku slova. Kada su slova bila tamnija, znači tipke su bile pritisnute čvrsto i snažno, sa sigurnošću, nasuprot onih bleđih, pritisnutih sa više oklevanja. Papir koji izađe iz pisaće mašine je bio kao zapis naše borbe sa sopstvenim mislima.

Sa pojavom kompjutera, situacija se dosta promenila. Ekran, kao neka vrsta beskrajnog prostora, nije na isti način osetljiv kao papir. I zato što pišemo po njemu tako lako i zato što je sve to napišemo lako obrisati, konačni tekst ne otkriva našu borbu i trud tokom pisanja, zbog čega se čini da je ono što je napisano ono što smo mislili svo vreme. Veršler-Henri nagoveštava da nas kompjuter uvodi u svet u kojem razlika između lažnog i istinitog više nije uzrok sumnje i žaljenja, lažnost se uzima zdravo za gotovo. Ne znam da li je pri tom mislio na lažnu savršenost kompjuterski generisane stranice papira, što bi bio dobar i koristan primer.

O čemu još treba razmišljati jeste uticaj koji kompjuter, sa svojim zapanjujućim mogućnostima, ima na nas kao pisce. Evo samo jedan primer: lakoća pomeranja čitavih pasusa - označi tekst, udari tipku control X, pomeri kursor, pa tipka control V, i paragraf je na novom mestu. Naravno, mogli smo da pomeramo pasuse i u tekstu otkucanom na pisaćoj mašini, ali šta je sve trebalo uraditi da bi se to ostvarilo – makaze, samolepljiva traka, itd. – zbog svega toga smo morali dva puta da dobro razmislimo pre nego što se odlučimo da pomerimo pasus. Možda je bilo mudro oklevati pre nego što promenimo redosled kojim naš mozak stvara misli. U poslednjih nekoliko godina, pročitala sam dosta tekstova koji kao da kažu: „Ovaj parafgraf je ovde zato što mi se činilo da mu je tu najbolje mesto.“ Štaviše, omogućavajući nam da sa lakoćom pomeramo delove teksta, kompjuter prosto utiče na nas da pišemo tzv. pokretne tekstove. U romanu koji je osvojio Bukerovu nagradu prošle godine (The Inheritance of Loss, Kiran Desai) postoji razmak od jednog reda koji ukazuje na prekid misli, na svake tri stranice. U Veršler-Henrijevoj knjizi prosečna dužina poglavlje je 8 stranica, i veći deo knjige je tek zbirka anegdota. (Podnaslov - A Fragmented History of Typewriting - mnogo više odgovara knjizi). Sve to knjizi daje lagan ton, u duhu postomoderne. „Ne verujem u ideju istine“ čini se da Veršler-Henri kaže, „niti se pretvaram da verujem“.

Ali u hladnom tonu knjige postoji jedna varnica, a to je ideja da su pisaće mašine činile pisce da se osećaju kao da im neko drugi diktira to što treba da napišu. Veršler-Henri se stalno vraća toj početnoj ideji. On kaže da su se ne samo Barouz već i Pol Oster (Paul Auster) kao i mnogi drugi, osećali progonjenim, kontrolisanim od strane svojih pisaćih mašina. To ima smisla jedino kao moderna verzija stare poetske teorije. (Muza se obraćala Vergiliju; slavuj Kitsu; pisaća mašina nama.) To takođe može biti i neka vrsta ispunjenja želje. Većina pisaca ne zna otkud im njihove ideje, niti da li su te ideje zaista dobre. Zar onda nije zgodno zamisliti kako ih je neko drugi, neko ko zna šta radi, nama saopštio?

U svemu ovome, čini mi se, najvažniji je oštri zvuk mašine, to ponavljajuće klik-klak. U svojoj zbirci pisaćom mašinom proganjanih pisaca, Veršler-Henri je izostavio veoma interesantan primer, junakinju prvog romana Mjuriel Spark (Muriel Spark, The Comforters, 1957.). Junakinja tog romana, Karolina, književna kritičarka, nedavno preobraćena u katolicizam (kao i sama Spark) prolazi kroz duhovnu krizu. Jedne noći, pita se da li će nešto što je učinila uvrediti njenu prijateljicu Helenu:

„Sve u svemu, nije smatrala da će biti bilo kakvih teškoća sa Helenom. I tada je začula zvuk pisaće mašine. Činilo se kao da zvuk dolazi kroz zid sa njene leve strane. Zvuk je zatim prestao, i odmah je usledio glas koji je izgovorio njene sopstvene misli. Sve u svemu, nije smatrala da će biti bilo kakvih teškoća sa Helenom.“

Ubrzo, isto se ponavlja. Spark napiše rečenicu a onda Karolina čuje glas koji izgovara tu istu rečenicu, zajedno sa zvukom pisaće mašine. Ovo je, naravno, odličan način ubacivanja naracije usled čega i osoba koja stvara iluziju, dakle pisac, postaje primetna. Kako se Karolinin doživljaj stalno ponavlja upravo je to ono što roman čini više realnim – kao zapis duhovog doživljaja. Karolinin osećaj da se njen život piše i to dok ga živi jeste kao ono staro pitanje predestinacije i slobodne volje, a klik-klak pisaće mašine postaje pulsiranje sudbine kao otkucavanje sata ili udaranje srca kod Poa. Kako samo želimo da to otkucavanje prestane! Ali kada prestane, to znači da smo mrtvi. Pisaća mašina se dobro uklapa u tu priču. I sada kada više nema pisaćih mašina, šta li će novo pisci smisliti kako bi učinili svoje živote uzbudljivijim?

 

Copyright © by Joan Acocella, New Yorker & Balkan Literary Herald, 2007.
Sa engleskog prevela Danijela Jovanović

Nazad