МИРОЉУБ ТОДОРОВИЋ

Mирољуб Тодоровић (1940. Скопље), песник, есејист, прозни писац, мултимедијални уметник, оснивач српског неоавангардног покрета сигнализма.
Збирке поезије: Планета (1965), Сигнал (1970), Kyberno (1970), Путовање у Звездалију (1971), Свиња је одличан пливач (1971), Степениште (1971), Поклон-пакет (1972), Nаравно млеко пламен пчела (1972), Тридесет сигналистичких песама (1973), Гејак гланца гуљарке (1974), Телезур за тракање (1977), Инсект на слепоочници (1978), Алгол (1980), Textum (1981), Чорба од мозга (1982), Гејак гланца гуљарке (друго проширено издање, 1983), Chinese Erotism (1983), Nокаут (1984), Дан на девичњаку (1985), Заћутим језа језик језгро (1986), Поново узјахујем Росинанта (1987), Белоушка попије кишницу (1988), Soupe de cerveau dans l Europe de l Est (1988), Видов дан (1989), Радосно рже Рзав (1990), Трн му црвен и црн (1991), Амбасадорска кибла (1991), Сремски ћевап (1991), Дишем. Говорим (1992), Румен гуштер кишу претрчава (1994), Стриптиз (1994), Девичанска Византија (1994), Гласна гаталинка (1994), Испљувак олује (1995), У цара Тројана козје уши (1995), Планета (заједно са поемом Путовање у Звездалију друго проширено издање, 1995), Смрдибуба (1997), Звездана мистрија (1998) Електрична столица (1998), Рецепт за запаљење јетре (1999), Азурни сан (2000), Пуцањ у говно (2001), Гори говор (2002), Фонети и друге песме (2005), Паралелни светови (2006), Плави ветар (2006).
Књиге прозе: Тек што сам отворила пошту (епистоларни роман, 2000), Дошетало ми у уво (шатро приче, 2005), Дневник 1982. (2006), Прозор (снови, 2006).
Књиге есеја и полемика: Сигнализам (1979), Штеп за шуминдере (1984), Певци са Бајлон-сквера (1986), Дневник авангарде (1990), Ослобођени језик (1992), Игра и имагинација (1993), Хаос и Космос (1994), Ка извору ствари (1995), Планетарна култура (1995), Жеђ граматологије (1996), Signalism Yougoslav creative movement (1998), Miscellaneae (2000), Поетика сигнализма (2003), Токови неоавангарде (2004).
Књиге за децу: Mиш у обданишту (2001), Блесомер (2003).
Антологије: Сигналистичка поезија (1971), Конкретна, визуелна и сигналистичка поезија (1975), Mail Art – Mail Poetry (1980).
Bookworks: Фортран (1972), Approaches (1973), Signal-Art (1980), Златибор (1990), Шумски мед (1992).
Поезија, есеји и интермедијални радови Mирољуба Тодоровића објављивани су на више језика у антологијама, зборницима, каталозима, листовима и часописима: Италије, Mађарске, Аустрије, Немачке, Француске, Шпаније, Португала, Швајцарске, Чешке, Пољске, Литваније, Шведске, Русије, Финске, Исланда, Велике Британије, Данске, Холандије, Белгије, САД, Канаде, Mексика, Уругваја, Бразила, Nове Каледоније, Јужне Кореје, Јапана и Аустралије.
Овај аутор имао је дванаест самосталних, а излагао је на преко шест стотина колективних међународних изложби цртежа, колажа, визуелне поезије, мејл-арта и концептуалне уметности. Живи у Београду.
 




ШАТРО ПРИЧЕ

 

ПРЕПОРОЂЕН

Био сам преко гране. Важан дил за фирму. Дуга лирка макином, шљака, нове фаце, жвакаре, хотели, пословне куроломке.
Готивим промене. Гњаважа је само поливање баште. Човек мора мало да крене у соколану. Уз шему и зезалицу да откачи.
Долепршао сам у Бегиш препорођен.


ПУЦА МИ ШТИКЛА

Гледај ти рођак своју жилку. Шта си се наврзо? Што ме кембечиш? Шта цариниш у мени? Ја с тим немам ни три чуке. Моја шара је чиста. Шљакам оно што ми се певне.
Ту су ћитапи. Тамо је све нацифрано. На то се вадим. Ако неком није готивно може да ме цинкари. Пуца ми штикла. Ту је тата мата, а има и других мудоња, па нек изволи.


ЊОКАЦ

Задрибалда до зла бога. Ускописти се ко њокац што год да му се певне.
Проспеш како готивно да шљака а он фура свој фазон. За друго неће ни да одваја уво. Сагне чонту, зачепи блатобране, и наравно, зготови срање. А онда си ти грбав. Кења около како си га безвезно стрвинарио.

ТАСТЕР

Копам да провалим фору ко нас откуцава. Како мурканима дошета у уши где ћемо и шта да палимо? Већ два пута су нас уштопали. Замало да нас укебају.
Тешко клацка зентирање, али већ раскужњавам ко је мутан. Нешто ми жамори да је онај недавно долепршали каракушљивко тастер.
Шарен је то тип. Не знам ни одакле, ни како је догиљао у каменолом. Сваком се шлихтао и увлачио у дупе. За сваког је имао сладак глагол и готивну жваку.
Ту је нешто смрдело. Нема петљу да те ђери у жмигавце, а његови су фарови облачни и кварни. Од како се та убацока умувала у нашу клапу све је почело да зуји помало безвезно и збрљекнуто.


ЈЕДВА ГА МЕСАРИ ЗАКРПИЛИ

У касапници је медено. Неокречене, укандисане гајбијане са по пет усраних шлофињака. Ходницима табанају гробарке, друсњаче с дебелим гузовима и укурчени месари, шминкери с краткоталасном фацом.
Лежао је у раштимованом зембиљу крај прозора. Осећао се збрљекнуто. Није могао да дигне котву, ни ћускију да окрене. Био је сав у багама. Изболи га Земунци чакијама док је у њиховој крајки крчмио јегуљу.
Истекло му много чорбе.
Једва су га месари закрпили.


ОДЛЕПРША ДАН

Дижем котву из гнезда рано. Прво донкафе. За доручак мртва природа. Лоша половина оде на шљакарац. Ја одландрам до Зелењака да базарим. Онда зготовим манџу. Кад манук догиља шлогиран од шљаке, чека га готивна клопа. После тога листање шара и дремка – поподневно тровање сове. Следи телезур до поноћи. Једва да бекнемо које слово. Секс му дође онако ан трчан, на брзака, ако нисмо сасвим тропа.
И – одлепрша дан.

ГОЛУБ

Готиван голуб. Има густу црну чупу, правилан кљун, сензиш лабрње. Широки офингери, помало набилдован ледоломац. Фарови су му ко жеравице. Кад размењује жваку гледа те право у фасаду.
На Ташу или на Ади, кад скине перје рибе шизе за њим.


МОЖЕШ ДА ОВЕРИШ

Кевћеш да трујем рају. Раскужњавам да ово што утапам није готивно. И сам сам једном лизнуо и никад више. Али ја на то сада ждракам као на робу. Онај ко шапира јегуљу, па се надује и одлепрша на месец, зна зашто то ради. Ја га не терам. Он фура свој фазон. Ја само икишем да ли је лична карта чиста. Моја храна је прва у граду. Ником нисам увалио дивча жваку. Не продајем дивљаке и хот-шот. Можеш да овериш.


ОЛАДИО ПАПКЕ

Дуго смо пребирали жваку. Шљака није гиљала лаћано. Требало је ићи на лер, окренути плочу. Нисмо раскужњавали шта и како. Били смо тути-фрути.
То је ортака страобално живцирало. Ишло му је на џигерицу. Био је ноктогриз. Драмио је, ватрирао се, пао у дефект и почео да цепа шапом о сто.
Дисао је килаво. Глас му се распукао, зракалице уврнуле, пецаљка кљокнула.
Били смо узортирани. За тренутак нас је ждракнуо празним жмигавцима и попио патос. Укапирали смо одмах да нам је ортак оладио папке.


СТЕРЕО ЦИПЕЛИШКЕ

Те стерео ципелишке биле су главна фора у „Батиној“ тракељари у Кнез Мишовој улици.
Одавно их је кибицовала. Убило јој се да их пазари али цена им је била бесна. Није имала толику лову.
Тог јутра журно се враћала од свог шваце, маторог буџоса, чија мутна фаца није силазила са телке. Волео је јутарње шамарање крајника, цигарет-зорњак пре него што дигне сидро на важне састанке по граду.
Барка јој је сијала пуна лове коју је матори креша одвојио за лаћо пушење.
Уфурала је у тракељару и одмах затражила шујке да проба.


ДА ГУСТИРАМО

- Путујеш ли на месец?
- Нисам наркос. Понекад смотам траву. Хорс не
готивим. Овај што га код нас ваљају јегуљаши кваран је, прави шербет. Нема чистака.
- И ја се травошем. Не цепам више иглу. Нисам на
жици. Не надувам се ко некад.
Једва сам се скинуо с хорса. Месари су ме обрађивали
годину дана. Умало нисам оладио папке. Не бих волео поново да се дизајнирам. Гадно је пумпати жилу. А и лове више немам. Све ми је испарило на укуцавање. Сад једва скрпим понешто за марицу.
- Да запалимо џоинт?
- Може ако сијаш. Увек сам за лулу мира. Да густирамо.


КАЈМАК КЛИНКА

Кајмак клинка, витаминчић са дугим гамбицама и црном гривом.
Помазих је по фаци и шљепнух шапом по чврстом ауспуху.
- Немој, најешћу се феферона! – певну она податно и
ћапи ме за шапу.
- Имаш ли фрајера?
- Па, фурам с једним, онако, шућмурасто.
- Откачи га одмах, рекох грлећи је, ја сам твој мацан.

ОФРКЕСТИ СЕ ВЕЋ ЈЕДНОМ

Хоћеш да фураш преко гране. Кажеш, да се омастиш рођеном генгом. Ко да је овде нема. Мене остављаш у чабру с мајмунима. Нећеш да ме шлепујеш са собом. Не раскужњавам за које бабе здравље. Смувао си док мајмуни не одсвирају образовку. Нисам сигурна да ће бити тако. Можда само кењаш кваке. Не знам колико ћеш тамо дувати у празну флашу. Ти не волиш да шљакаш. Згубидан си. Не знам како ћеш живети на гурку. Ја овде сама не могу. А нећу ни да чамим, да изигравам лустер.
Кад ћеш бре да се опасуљиш? Офркести се већ једном.


НЕШТО ЈЕ САЊАО

Књавали су обашка. Одвојила је уво. Манук је гласно тестерисао. Угиљала је у његов кунт. Тровао је коња на леђима покривен чаршавом. Ћебе је попило патос крај зембиља.
Ждракала је мужа пажљиво као да га први пут шмекује. Фацолик четрдесетогодишњак са проседом чупом.
Нешто је сањао. Пендрек му је стајао ко свећа. Прифурала се и почела да га филцује. Он се ремнуо из дубоке књаве у фрасу. Онда је шћапио и фурнуо је у лежимир.


ГРАБУЉАМ ЦЕО ДАН

У овој крајки, у овој мардељској рупи, испиздио сам
се, ту ћу и да оладим папке.
Кужирај! То је градска кењара! Све што калне и засмрди у Бегишу фрљокне се овде. Гомиле џубе. Црне чагље. Базд од кварне манџе. Рикнуте гурабије. Спичкан тишлерај. Пацови, џукеле, вране.
Ту животињарим. Грабуљам цео дан по том трулежу и
смраду, рмбам, ровискарим. Штекујем оно што је добро од џиџа па ваљам.
Од тога шљуне по неки пиљак.


УКОПАЋЕ ТЕ ДО КРАЈНИКА

Права си дилајла. Зар не видиш с ким имаш посла? Докле ће та сатара да ти сецка бубрег?
Дибидус је подилканила. Укопаће те до крајника. Стално гребе лову за црњак. Баца се под иглу чим уграби јегуљу.
Помоћи ће јој ко мртваку облога.

ЛЕВАК

Увек сам био левак, пијожа, шоњча, што би рекли прављен на дупе па претакан.
Средња жалост у образовки.Тврдо на факсу. Труба – две банке кило на послу.
Зготовим план. Фурнем у шљакарац и курац од овце. Ништа ми не гиља од грабуље. Што год да загризем укењам. Нешто ми дебело фали.
Кужим други боље пливају. Жуље дан, продају зјала, опаљују глувку, а лова до крова. Талични људи.


ШУТ-КАРТА

Киснула је сама у кокошињцу. Попила је ногу од фрајера. Није раскужњавала шта да ради.
Који бедак! После толико година фурања кулов јој дао шут-карту. Нагазио и збарио другу коку, млађу ко шлагер, па отперјао.
Хтела је да цмиздри, да диже ватру, да колерише, али фарови су јој били суви, а глас јој се ко камен заглавио у сливнику.


ЧАБАР

Ћоркирали су нас, на бомбака, ноћу, на легалу ко пацове.
Неко време смо се у кавезу добро држали. Укапирали смо да не знају много и да не могу баш тако лако да нашарају љубавно писмо и да нас закопају.
Ја сам зачепио помијару. Бранио сам се ћутањем. Била је фрка. Попио сам батине, али ништа нисам откуцао.
Миле Кулов није издржао гадну макљажу и први је пропевао. Испљунуо је мурканима све и увалио нас у чабар.

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.

Nazad