NADA DUŠANIĆ

Rođena 4. oktobra 1961.godine u Somboru. Bavi se književnim radom i slikanjem ulja na platnu. Objavila je knjige proze Priče u boji I 2003. i Boje tamnih svetlosti 2005.godine, obe u izdanju Narodne knjige iz Beograda. Knjige su promovisane u Beogradu i Somboru krajem 2005. uz istovremenu izložbu slika ulja na platnu. Tematika slika prati tematiku pripovedaka, pa su razvrstane po ciklusima i slede poglavlja Priče u boji I, Boje tamnih svetlosti, Prelomi (ili uticaj Čehova na slikarstvo) i mini-ciklus Godišnja doba.
Priprema multimedijalni prikaz književnog dela putem TV drame po motivima priče Godišnja doba. Živi u Somboru, slika, piše pripovetke i radi na rukopisu romana Kuća sa druge strane. Objavljuje u književnoj periodici. Stalni saradnik Balkanskog književnog glasnika.
 

 

ASURA


Asure za plažu se prave od sušene trave. Vlati se prvo dobro osuše, zatim se pravilno poređaju, a onda se spoje prošivanjem na svakih deset santimetara. Po obimu se ušije tanka traka da se ne kidaju po ivicama, i to je sve.
Vrlo su lagane i mogu da se saviju u tanku rolnu, pa su pogodne za nošenje.
A pogodne su i za šljunkovitu plažu, sa određenim brojem opušaka od cigareta, po svakom kvadratnom santimetru šljunka. Pored opušaka, na plaži ima i drugih sitnih i krupnih otpadaka. Sloj šljunka je male debljine, svega par santimetara, a kamenje je neujednačenih dimenzija, tako da je vrlo neudobno za ležanje.

Kada se peškir raširi direktno na šljunak, uz njegovu hrapavu površinu se zalepe prljavština i otpaci svih vrsta. Zato je glatka površina asure vrlo pogodna, jer uz nju ništa ne prianja, pa uvek ostaje čista. Kada se na šljunak raširi prvo asura, a preko nje peškir, sunčanje postaje mnogo udobnije. Osušene vlati su tanke, ali imaju svoju čvrstinu, sasvim dovoljnu da ublaže neravnine i spreče da kamenčići nažuljaju telo turiste koji leži na njoj.
Kada se legne potrbuške i lice prisloni blizu asure, oseti se blagi miris osušenih trava.

Asure se mogu kupiti na improvizovanoj tezgi ispred hotela. Na pločniku trotoara raširena je tkanina na kojoj su uredno složene razne sitnice kao što su šnale i kopče za kosu, raifovi, kesice sa praškovima koji se mešaju sa vodom da se naprave osvežavajući sokovi, zatim kape, šeširi, i slično. Pored njih je stalak visine oko pola metra, na kome stoje razglednice i marke. Na kartonskim kutijama stoje cigarete i plastični upaljači.

Na niskoj drvenoj stolici iza tih stvari, sedi dečak koji ih prodaje. Vrlo je tih i nenametljiv, potpuno drugačiji od tipičnih prodavaca za tezgom. Nikada ništa ne nudi i uopšte se ne trudi da skrene pažnju na sebe i robu koju prodaje. Kada ga neko od turista pita za cene, odgovara tiho.
Može imati četrnaest ili petnaest godina. Mršav je kao što je to uobičajeno za dečake tih godina koji su naglo porasli, a mišići nisu stigli da se formiraju i prate visinu tela. Kosa mu je žuto – smeđe boje, ravna je, i ima šiške. Oči su plave i gledaju melanholično. Usne su mu male i pune, kao kod devojčice.
Sedi uvek u istom položaju, povijenih leđa, glave nagnute napred, malo u koso. Pogled mu je skoro uvek oboren. Ne gleda čak ni plažu i more koje se vidi odmah sa druge strane puta. Izgleda obuzet svojim mislima, potpuno nezainteresovan za šarenilo i žamor turista koji prolaze pored njega.

Pogled podigne samo kada crna devojka prođe pored njega. Ona je nedavno došla u hotel, tako da, kao i svi drugi gosti, svakodnevno prolazi pored njegove tezge. Njihov gradić je mali, ima samo taj jedan hotel. Ali hotel, pored vrlo velike glavne zgrade, u svom kompleksu ima i bungalove, pa može da primi veliki broj turista. Improvizovana tezga je postavljena kod ulaza u glavni objekat, na putu za plažu i grad, tako da je nezaobilazna.


Devojka je kupila asuru prvog dana kada je stigla. Druge stvari nije ni pogledala, samo je pružila svoju belu i tanku ruku prema asuri, i pitala koliko košta. On nije hteo da joj da tu, na koju je pokazala prstom, jer je traka po njenom obimu bila malo iskrzana. Pružio joj je drugu, neoštećenu. Ona nije razumela zašto nije hteo da joj da onu koju je izabrala, ali žena koja je stajala pored nje joj je objasnila u čemu je stvar. Tada je podigla glavu i pogledala dečaka.
- Hvala.

* * *

Topli, dugački dani protiču sporo. Ovde se živi sporo. Hoda se sporo. Govori se sporo. Reči kao što su »žurba« i »stres« ovde su potpuno strane. Ljudi iz ovog malog primorskog gradića su privilegovani na razne načine. Klima je vrlo prijatna, jer su planine blizu mora. Mirisi se mešaju. Vazduh je ponekad težak i zasićen vlagom, ali već u sledećem trenutku se pojavi vetar sa planine i donese osveženje.

Dani se nižu jedan za drugim, a bledo lice devojke polako dobija zlatasto – smeđu boju. Dečak sada slobodno gleda za njom, zna da ga ona ne primećuje. Ponekad zapali cigaretu da bi izgledao stariji, ali ni to ne pomaže.

* * *

Tačno je da devojka nije obraćala pažnju na njega, barem ne u onom smislu u kojem je on to želeo. Ali, nešto je ipak primećivala.
Bilo joj je čudno njegovo »radno vreme«. Izgledalo je da traje od jutra do mraka.
Čak ni onda, kada gazda dođe i zauzme mesto na niskoj stolici iza tezge, dečak ne odlazi kući. Ne ide da se igra sa drugim dečacima, ne ide na plivanje iako je more odmah tu, preko puta, nego ostaje pored njega. Stoji ili sedi na širokom kamenom zidu iza njega, neprimetan kao njegova sopstvena senka. I isto kao senka, ne odvaja se od njega. Ponekad uđe u njegova kola koja su parkirana iza tezge, uzima u ruke volan ili menjač, i tako se zabavlja.

Uveče, obično negde oko devet sati, pomaže mu da utovari robu u veliki prtljažnik starog automobila, i odlaze zajedno.

* * *

Devojka veći deo dana provodi na plaži. Obično izabere mesto na kojem nije jako sunčano, nego grane mladog drveća smokve prave šarenu hladovinu.
Uvek prvo raširi asuru, preko nje peškir i legne na stomak. Mlada je, ali ne baš toliko kao što izgleda. Lice joj je lepo a koža glatka i bez bora. Uvek ga sakriva od sunca, jer sunčevi zraci jako isušuju kožu i izazivaju bore, posebno oko očiju, gde je koža vrlo tanka. Devojka to zna. Nikada se ne šminka, ali zaštitnu kremu ne zaboravlja.
Nekada malo savije gornji ugao peškira, prisloni lice na golu i glatku površinu asure, i udiše blagi miris trava.

Ne razmišlja o ničemu posebno. Došla je na more da se odmori od posla i odlučila je da zaboravi na obaveze koje je čekaju kod kuće. Na moru je sve drugačije. Misli su slobodne, nesputane, lutaju lagano i puštaju da ih nosi topao vetar. Tako se ponekad desi da ih vetar odnese do one male tezge ispred hotela. Gazda je lep muškarac. Može imati oko trideset pet ili četrdeset godina. Crte lica su mu pravilne, neko bi rekao čak plemenite. Ali devojka to ne bi rekla. Kako može da bude plemenit čovek koji izrabljuje mršavog dečaka, i tera ga da po ceo dan sedi i prodaje robu dokonim
turistima? Ne dozvoljava mu ni na trenutak da ode da se okupa i malo osveži.

Kosa mu je gusta, kovrdžava i crna, isto kao i kosa devojke. I skoro uvek kada devojka prođe pored njega i provuče rukom kroz kosu, on nesvesno uradi to isto sa svojom kosom.
Primetio ju je čim je došla. Svake godine se među turistima nađe po neka osoba koja je drugačija od ostalih. Neko ko odudara. Ove godine je to sasvim sigurno ona.

Kada prolazi pored njega, izgleda kao da ga ne konstatuje, ali iz daljine uvek gleda ka njemu. Razmišljao je kako da je startuje, ali uvek je išla u pratnji jedne žene, verovatno da joj je to bila majka, pa nije mogao ništa da preduzme. Samo je, svesno ili nesvesno, emitovao signale. Ponavljao je njene pokrete, tek toliko da joj da do znanja da je zainteresovan za nju.

Devojka je primala signale, ali je i dalje samo krišom gledala iz daljine. Zazirala je od nepoznatih ljudi i nije se usuđivala da rizikuje. To je nekakav švercer, možda čak i mafijaš, ko zna? U svom gradu nikad ne bi ni pogledala u njegovom pravcu, ali na moru je sve drugačije. Ljudi izgledaju nestvarni kao odblesci sunčevih zraka na lelujavim talasima, a njihovi pokreti se prelamaju kao da se gleda kroz čistu kristalnu vodu. Sve je neobavezno, jer se unapred zna da ne može trajati duže od dve nedelje i da će biti prekinuto odlaskom autobusa.

Čovek izgleda vrlo pristojan. Kao i dečak, nikada glasno ne nudi robu, i čini se da nije od onih koji slepo trče za novcem. Ali, ako nije, zašto iskorišćava dečaka? Sigurno mu plaća nešto sitno, a dete po ceo dan sedi na onoj neudobnoj drvenoj stolici.
Muškarac joj se svideo, ali ga se i pribojavala. Njegov odnos prema dečaku joj je došao kao opravdanje pred samom sobom, da ne bi posle prebacivala sebi zato što opet nije imala petlju da priđe i upozna se sa nekim ko je zanima.
* * *

Gradski autobus koji vozi od hotela do prvog većeg grada u blizini, ide samo nekoliko puta dnevno, i nema utvrđen red vožnje. Zato turisti moraju ranije izaći na stajalište ispred hotela i čekati ga dok se ne pojavi. Stajalište se nalazi tačno preko puta improvizovane tezge.

Četrnaestog dana njihovog boravka, na njemu su stajali devojka sa svojom majkom, i još petoro ljudi iz hotela. Spakovali su svoje torbe, i izašli mnogo ranije, da ne bi zakasnili na gradski, i tako propustili polazak autobusa koji kreće iz onog velikog grada i vozi ih na sever, kući.

Čovek je sedeo na svojoj stolici i ispod oka posmatrao devojku. Pomislio je da ona ipak ne izgleda tako lepo kao što mu se ranije činilo. Na sebi je imala običnu belu mušku majicu, bar tri broja veću nego što bi njoj odgovaralo, i farmerke toliko široke u struku da nije bilo jasno šta ih zadržava da ne spadnu. Ta odeća joj je loše stajala i činila ju je preterano mršavom. Izgledala je toliko mlada da se muškarac samom sebi učinio pomalo smešnim što to nije ranije primetio. Osećao se nekako zbunjeno i dobrodušno je pomislio kako je dobro uradio što nije ništa pokušao sa njom.

Ona je još ukupno šest puta prošla pored njega. Prvi put je donela veliki ruksak, ostavila ga na stajalištu, i vratila se u hotel. Drugi put je nosila ručnu torbu iz koje su virile ubrane grančice biljaka koje rastu u ovom kraju. Sigurno će pokušati da ih zasadi u svom gradu. Pored zelenih grana virila je, savijena u rolnu, njegova asura. Kada je ostavila i tu torbu, još jednom se vratila u hotel, da vrati ključ na recepciji. Prvih pet puta se pravila da ga ne primećuje, ali kada je prolazila šesti, poslednji put, podigla je glavu, pogledala ga pravo u oči, i ozbiljno rekla:
- Doviđenja.
I on je nju pogledao u oči i isto tako ozbiljno joj otpozdravio.

Još uvek ga je zbunjivalo zašto izgleda tako ozbiljna i pravi se da je starija nego što jeste, kada to tanko telo u smešnoj odeći sasvim sigurno odaje njene godine. Ali, samom činjenicom njenog skorog odlaska, njegovo interesovanje se naglo smanjilo.

Dan je bio sparan, a gradski autobus se nije pojavljivao. Ona je zbog vrućine zavrnula široke rukave svoje majice. Bili su joj toliko široki da je mogla da ih zavrne visoko do gore, tako da su joj se videla gola ramena. Pored nje je stajala druga devojka, našminkana i doterana, u tesnom crvenom grudnjaku sa resama i šljokicama, koji je otkrivao mnogo više nego ona muška majica. A i bila je lepo građena, za takvima se muškarci uvek okreću. I on se okretao za takvima. Ali sada je ipak gledao u onu koju je izabrao čim je došla, i pitao se zašto mu se ranije nikada nije javila.

Autobus još nije dolazio, i sigurno se umorila od stajanja u mestu, pa je ukrstila svoje tanke ruke i zavukla ih u široke otvore od rukava, savila dugački vrat i naslonila glavu na svoje golo rame, kao ptica na krilo.

Muškarac je opet ponavljao njene pokrete, a da uopšte nije bio svestan toga. Sedeo je sa rukama u krilu, povijenih leđa, i povremeno bi zagnjurio glavu u ono udubljenje ispod ramena, i tako od dole krišom bacao poglede preko puta, prema devojci.
Tada bi ona sakrila svoje oči i čekala da on skrene pogled. Posle bi krišom gledala ona njega. Autobus je jako kasnio, i njihova igra je trajala više od sat vremena.

U jednom trenutku, devojka je slučajno pogledala ka njegovim kolima. U njima je sedeo dečak i igrao se, ali ubrzo je izašao. Stao je iza leđa muškarca i naslonio se na niski kameni zid. Usta su mu bila napućena, a oči su gledale ljutito i uvređeno.
Stajao je vrlo blizu muškarca i naginjao se ka njemu. Svaki njegov pokret pokazivao je bliskost i pripadanje, i devojka je u tih par minuta konačno shvatila ono što nije mogla za pretodnih četrnaest dana. Dečak nije bio tu zato što je morao, nego zato što je želeo. Muškarac nije bio njegov gazda, nego njegov otac, i dečak nije radio za novac, nego da bi bio pored njega. Zato joj se nekada činilo da je mali njegova sopstvena senka.

Dečak je znao da ga ona ne primećuje, pa je slobodno gledao u njenom pravcu. I jasno je video kuda su gledale njene oči.

Sada se nagnuo prema ocu, sasvim blizu, i šapnuo mu na uho da ona stalno gleda u njega. Muškarac je pružio ruku, zagrlio dečaka i privukao njegovu glavu na svoje rame. Držao ju je prislonjenu uz svoje lice, a usne su mu se raširile u veliki osmeh. Za trenutak je bljesnula belina zuba pored preplanule kože lica, njegove svetle oči su zasjale, i pogledao je otvoreno, pravo prema devojci. Čvrsto je držao glavu dečaka, kao da hoće da mu da hrabrosti, i natera ga da i on gleda u nju, i kao da joj govori kako se on povlači, i devojka bi trebalo da gleda u dečaka, a ne u njega.

Iznenadna spoznaja da u njihovoj igri učestvuje i treća osoba, i to da ih prati od samog početka, potpuno je zbunila devojku. Ni u jednom trenutku joj nije pala na pamet takva mogućnost, i osećala je stid zbog uvređenog pogleda kojim ju je dečak gledao.

A on je imao sva prava da se ljuti na nju. Svojim lakomislenim ponašanjem mogla je da mu ugrozi porodicu. Njegov otac je radio svoj posao, nije bio tu da bi zabavljao dokone devojke koje nisu znale šta će od dosade. Ljutio se zbog toga, a da problem bude veći, i on se zaljubio u devojku, pa je osećao ljubomoru prema ocu. U njegovoj mladoj duši zavladala je potpuna zbrka oprečnih osećanja, i nije znao šta da uradi, nego je samo ćutao i posmatrao i nju i njega.

I devojka i muškarac su sve to shvatili u istom trenutku, i oboje su se osetili krivi prema dečaku, iako zapravo nisu uradili ništa loše.
Muškarac se osetio postiđenim što je dozvolio da ga zanese potpuno nepoznata osoba. On nije znao ništa o njoj, odakle je došla, čime se bavi, koliko joj je godina. Jedina sigurna stvar koju je znao bila je ta da će otići. Bilo mu je neprijatno zbog dečaka i više uopšte nije gledao prema devojci.

* * *

U autobusu koji kreće, devojka se borila da održi ravnotežu i ostane na nogama. Bila je gužva, ljudi su se kretali užurbano, gurajući jedni druge. Ona je jednu torbu spustila na pod, a druge dve je držala u ruci. Slobodnom rukom je pokušavala da dohvati metalnu šipku i uhvati se za nju. Kada je konačno uspela, pogledala je kroz prozor u njegovom pravcu.
On je i dalje sedeo i namerno gledao na drugu stranu, prema bazenu i plaži preko puta. Nije primetio poslednji pogled koji mu je uputila pre nego što je otišla zauvek.

Ali dečak jeste. I rekao mu je. On se nasmejao, kratko i ne naročito zainteresovano, i nije hteo da se okrene i uzvrati joj pogled. Nastavio je da posmatra plažu. Sunce je i dalje sijalo, turisti su ležali opruženi i sunčali se, neki su šetali ili plivali. Život je išao dalje.


Dečak je bio suviše mlad da bi razumeo šta znači draž igre. Nekada je bolje da se želja ne ostvari.

Maštanja i snovi su uvek obojeni blještavim, jarkim bojama. A njihovo ostvarenje često je samo bleda senka tih boja i tog sjaja.
Bolje je da mu to ne kaže. Potrebne su godine da srce bude u stanju da prihvati takvu istinu.

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.

Nazad