NATAŠA BAJIĆ

Nataša Bajić, rodjena 02. 08. 1971 u Smederevu gde se nekim čudom uvek kao bumerang i vraća. Diplomirani psiholog. Radila tu i tamo. Ponekad puno. Videti CV na ličnoj web prezentaciji.
Živela u Smederevu, Beogradu, Novom Sadu, Budimpešti, Vranju, Nišu. Kako kad. Nekad više, nekad manje.
Pogled sa sedmog sprata iz koje Balkanski književni glasnik objavljuje izbor od tri pesme joj je prva zbirka pesama, nastala u periodu 1993- 2006.
U 2007. takodje objavljuje i zbornik radova Tetralogija našeg porekla - istorija, arheologija i etnologija Bukovice, Severne Dalmacije i jedne porodice.

 

 

***

Ti si odavno uzeo pravo
Da se ama ceo u mene uvučeš,
I meni baš nimalo mene
Nisi dao,
Pa vremenom počeh
U tebe da sumnjam
Da nisi mene ti od mene krao
I tako,
Dok ja ovde sa tobom sad lutam
I ti mene moju pronosiš nekuda
I ja takva, od sebe otrgnuta
Lukavstvom tvojim upregnuta
Želeći tebe
Možda
Samo svoju sebe želim.

***

Oprostite, Gospođo,
Gospođo draga
Al Vaši su nazori providno beli
Ja nikada neću
Nestati sasvim, bez traga
Mada bi možda
Vi tako hteli.
Ja u inat Vama baš i živim
I moj je život drugačija fela
Jer ja sam dane ganjala strasno
Kako sam i gde želela, htela.
Moje su noći- strahovi vaši
Vama su želje bojazan bile
Zato me Gospođo mržnje vaše
U letu drže – u večnost nose
I teraju druge da me se plaše.
Ne dajte pesmi da vam se ruga
Udrite po meni vi sad jače
Odatle niče sva moja tuga
Tu jedno dete sedi i plače.
Nemojte draga,
Ta mi se znamo,
Da vam zadrhti majčinska ruka
Tolko je vatre ovde pobljuvano
Ako je ljubav - e ta je sumanuta.

***

Čitavu ovu zimu, kad god prodjem šetalištem u centru grada, kraj jednog od onih šljaštećih izloga je opazim.
Debela baka u dronjcima sa par zavijutaka kraj sebe i ogradom od kontejnera što je štiti od vetra - prespavaće tamo i večeras.
U predvečernjim časovima jednog bljutavog, sivog dana vukla sam svoju upljuvanu dušu tuda. Akumulacija svih onih poniženja koje student prikupi u toku jednog dana bila je dostigla svoj maksimum - nosila sam sa sobom svo to poniženje i bedu kada sam je ugledala.
Sedela je, kao i uvek, tamo - ovoga puta čitajući neku knjigu. Polako je podigla pogled i oči su nam se za trenutak susrele. Njene - pune časti i dostojanstva preletele su moje crne rupe i vratile se knjizi. Samo su u vazduhu ostavile konstataciju:
„Učinilo mi se da me neko posmatra“.
Ta je žena bolje nosila svoje dronjke nego svi ljudi koje sam sretala svoje statuse.

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.

Nazad