OЛИВЕРА НЕДЕЉКОВИЋ

Оливера Недељковић (рођена Вуксановић, 1973, Чачак) дипломирала је на Групи за српски језик и југословенске кwижевности Филозофског факултета у Нишу. Објавила је збирке песама Водени цвет (1996), Прибор за читање (2002) и Сувласници белине (2006). Ради као библиотекар у родном граду.
Контакт са ауторком
oizn@ptt.yu
 
СРИЦАЊЕ ИМЕНА


САПФО, ГОВОРНЕ МАНЕ

о мене
градови се неће
отимати

јаје мора
двожучно
да је било

и слепим очима
јасно видела сам
да само обале
сигурне нису
а вода да је протицање
над собом запитаних лица

од свега далеко бејах
као глас од сопствене јеке
а љубав на дну утробе ми камен
којим мерила сам дубину
несланих огледала

валутак под језиком
име је које никад
није ни било моје

ни колико ова водена омча
одиста
ни колико ова најлакша
од свих заувек стечених мана

ВИРЏИНИЈА, УНУТАРЊЕ ОЗЛЕДЕ

у грло
које одувек је у мени
спокојна
ево улазим

и сувише сличности
међу нама је
да ову узајамност
љубављу назовем

очита је склоност
ка напрслинама
за довршеношћу
жудња неутажива

и лакомост
на хитнуте облутке
заједничка
такође

свакад се ореоли
над болним местима
нам склопе
и све су озледе
унутарње

нек опрости нам
ломљива светлост
нестишану пену
и непредвидљивост
којом тајисмо страх

нисмо крв
лако је преко нас
жеђ превести

очекујући
љубав смртоносну
и на водено
пристасмо биље

ни сенку стекле нисмо
морене трудовима
лажним

она мени
и њој ја

а обали шешир
зибаљка ветрова
и штап
у песку олистао

из дубљег
но што сама сам
једино испливаћу


ЕМИЛИ, НАСУКАНЕ ТИШИНЕ

на урокљиве брегове
насукала се тишина

седам се стабала
у мојој башти надбељује

претворити их треба
у хартију
за свиласта писма

посвуд
зли језици уцветали

на пиревини скончава
разнизана роса

свака је варош
помало Амхерст
знам

тегобно нешто
таји шимшир
и ја

но свака усамљеност
није и самоћа

за шпинованих вечери
женике зазивам

свака је љубавна
о смрти помало

говорили сте
ниједан човек
није разлог довољан
да се туђиш од људи
о Емили
осетљива моја

засузили бокори јагорчевине
о свете
иза баштенског плота
свака је присност
самопозлеђивање

МАРИНА, МРТВИ ЧВОРОВИ

овим чвором
све се развезује

зар ово ми је
прво умирање

и оно
кад каљаче ми
све ниже
поведоше узбрдице
јагоде само у трави
бејаху ми радост

одавно већ не бројим
наговештаје у јемства

и сваки откуцај
тек претходног је одјек

о године моје
ви матрјошке
без капака очних
узалуд сам
везнике прогласила
за најважније речи

ево
и позлата се
на корицама гаси

језици старовремски
можда и имали су име
за глас онај
ко кора брезова
што зебљиву улипку
ми мами

од гласова уже
што могла нисам
издржало је
само зимовке још
што под чело ми слећу
знају крај
неизвестан као подбрежја
на којима ће
прерано омудрао
изимити кукурек

АНА, ЗВЕКИРИ ТИШИНЕ

и мрклије
мрклије је све

само бокоре беле
помиловаће тама

тамо где уздаси
једини знаци су живота
опет ме затекле
хризантеме

а сад
кад разазнаје се све
као предзнаци на крају пута
што јасни бивају тек
довољно би ми било
не више од мудрости глисте
под гробљанским ашовом

оклевах и оклевах
као пред звекиром рука
а излишна сад је
предострожност свака
кад ни страх
од непознатог није

као туђом тргана
својом сам убрана руком
јер радости позне
нису ли
очај у ствари

а цветање свако
ипак
прекомерна доза

МИЛЕНА, НЕЧИТКЕ АДРЕСЕ

срце и кажипрст
мој мали су прибор
за читање

у право од времена
и послала сам
сваку од капи
мастила свог и своје соли

баш као с лица
неотрте сузе
и писма непослата
пошиљаоцу сва се
наједном врате

то јесте тако
јер језик си који трне
по рубовима
ненасловљених коверата

али
узалуд шапатом влажиш
узвичник по упитник
и друге самолепљиве знаке

тачку више
и од једног зареза волим
тек није место за
хватање ваздуха

од уздаха и кројила сам
ову презатегнуту врпцу
у том свежњу
свако је твоје

свако твоје је
опроштајно писмо


СИЛВИЈА, ЈАКИ ЗАЧИНИ

и ротквице
раздрагане су

а ја од малобројних сам
које свладаше лекцију вашу
да happy end је само
привремено решење

и кромпир
Аргус је ослепели

шестопрста редуша
зачином овенчана
знала сам да лук и вода
увек заједно иду
и живот да готови се
по рецепту
за клин-чорбу

без костију месо
на тихој сам ватри

несрећна и незадовољна

јер био је једном
или
и није био

ВИСЛАВА, КАЖИПРСТИ НА УСНАМА

бити као ваздух

видљивост препустити
нечему излишном

као вода бити

отицати никуд
и ништа друго

бити затим та земља

од које начињен
је овај кажипрст

а онда и ватра бити

одрицати
што запаљиво је

у устима бити
језик

ћутати
а ништа не рећи


ДАНИЦА, ХЕРБАРИЈУМИ СУГЛАСНИКА

опет заболовала сам
кад мраз је у лажи
похватао ђурђевке

који и за други крај
зовиног држаху штапа
свагда ми блиски беху

а за сваког
ни туга
прилепчива није

праштајте будуће

као ни песма
љубав се иста
не понавља

из свежња сугласника
одавно
само погрешне
искашљавам

узалуд
на болна места
тишину сад привијамо

неизлечиве су
мале болести само


ИСИДОРА, НЕЧИТЉИВИ УГРУШЦИ

у стрпљивости једино
бршљану бејах
гробљанском налик

да испела бих се
јасно ми беше
сувише
стабљика сам ломна

са граном
што сеном
утопли ме својом
и писмена у кори
разлистала се

као складност што
истинскијом
а нечитљивијом бива

одвајкада
као странице
усне ми беле и нерасечене
а пољубац сваки
мастиљави угрушак
је тек

и боловима одавно
трећи ми
проникли зуби

прекасно једини
ватрених стеница наук
до мене некако дође

откад знано ми беше
од нас које
ишло је натрашке


АНИЦА, ПРЕКОБРОЈНИ СЛОГОВИ

за тобом кад кренула сам
и кост ми грудна
би хрбат усправљени
а бол иком поверен
страница искинута нетом

слогове
не године збрајајући
ни опазила нисам
како у јединој речи сажет
преостаје неказани свет

срце
то поезија је
у повезима од коже

некоме превише
један је живот
другоме премало
и једна смрт

најзад и потпис
на све
властитом руком
као да стављам

ово олово
однекуд изнутра
је долутало

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.

Nazad