PAVLE ĆOSIĆ

Pavle Ćosić, rođen 1967. u Beogradu, lingvista je po obrazovanju. Istakao se radovima o žargonu, vezama srpskih i hrvatskih dijalekata, leksikoloskim studijama i problemima u nastavi srpskog jezika. Autor je Priručnika za lektore i studente srpskog jezika (Srpski za strance, WN UAM, Poznanj, Poljska 2004). Radio i kao novinar, kolumnista i publicista (Radio B92, RFI, Naša borba, Dnevni telegraf, X Zabava, Yellowcab, Zemlja, Naj). Kratke priče objavljivao u brojnim časopisima i zbirkama. Za vreme bomardovanja Jugoslavije, snimio dokumentarni film Slobo - Klintone! (Beograd, 1999). Osnivač je i glavni urednik prvog srpskog web magazina "Krompir" (Beograd, 1999 - 2006). Među osnivačima je izdavačkih kuča "Rende" i "Maćado". Od 2005. član je trupe Ilegalni poslasticari.
Leposava je njegov prvi roman, a prvo poglavlje je kao priča objavljeno u zbirci Blog SF - Transfuzija 01 (Mentor, Zagreb, 2006) i u okviru web Konkursa za socijalno angažzovane radove Centra za libertetske studije (Beograd, 2006). Živi i radi u Beogradu.

Leposava je beogradska studentkinja iz budućnosti, ne baš jasno određene. Ona voli sve što vole mladi, druži se s naprednom omladinom, mrzi seljake i džibere. Hrani se u МекДоналдсу i ostalim food-centrima, studira političku korektnost, njen izvor informacija su samo slobodni i objektivni mediji, zgodna je i lepa, želi da emegrira u Bugarsku, skuplja pertle, staru ambalažu od кока-коле, ukrasni toalet-papir, i uopšte je devojka kakvu bi svako poželeo. Ipak, ona je nesrećno zaljubljena u Dimitrija, mladog ekscentričnog pronalazača. Između ostalog, on je izmislio lopte za prelaženje ulice, izum koji izaziva potpunu pometnju u Beogradu i koji dovodi do krvavih sukoba između udruženja pešaka s jedne i saveza vozača i taksi-udruženja s druge strane. Ovaj sukob se internacionalizuje kad se umeša Crveni krst. Leposava upada u krizu identiteta pošto je iz mešovitog braka - majka joj je taksistkinja, a otac zagriženi pešak.

   

 

MOJ TATA POCEPANKO


Gotovo je! Ćaleta su provalili za prljave gaće. Svi smo znali da će tako biti i bilo je pitanje dana kad će nam se i to sručiti na glavu, ali nismo slutili da je to baš tako. Sad bar znamo kako deluje novi Zakon o iznenađenju.
Ja sam bila u svojoj sobi i učila političku korektnost. Keva i ćale su gledali neki zdravstveni kviz na TV-u i uživali u novom donglu koji nam je ugradio Dimitrije. Stvarno je mnogo podnošljivije sad kad se televizor automatski isključuje kad počnu reklame za pivo.
Na vratima zvono! Odmah sam znala da su oni. Znao je i ćale i zato je on otvorio vrata, što inače nikad ne radi. Naredili su mu da nasloni ruke na zid, stavili mu lisice i rekli mu da klekne. Obavezna procedura zakonitog ponižavanja nije tako grozna kao što se priča. „Bezobrazniče!”, „Nesrećniče!”, „Prljavko!”, „Smrdljivče!”, „Pocepanko!”, „Neopranko!” i sve neki takvi izrazi koje inače niko ne koristi. Ideja je valjda da ga se ponizi pred porodicom, ali imala sam utisak da ćale samo što ne brizne u smeh. Sreća što ideologija političke korektnosti isključuje mogućnost korišćenja zaista ružnih i neprijatnih izraza. A ćale nije ni oborio glavu nego ih je onako s poda tupo gledao kako deklamuju te gluposti i deru se bez veze. „Kako te nije sramota, a!? Tako se ide na posao? U prljavim gaćama!?”
Neprijatan deo je bio kad ga je jedan pandur šutnuo u stomak. Jedva je ostao na kolenima. Tada je drugi izvadio njegove gaće iz torbe i stavio mu ih na glavu. Stvarno su bile pocepane, ali nisu mnogo. Samo malo ispod lastiša. Treći je izvadio presudu i krenuo da čita. Četvrti je stavio koren peršuna u usta.
Užasno dugo je trajao onaj uvodni deo gde se citiraju zakoni. Bar jedno petnaest minuta dok nije prešao na stvar i opis događaja kako je uhvaćen u nošenju pocepanih i prljavih gaća. Čekali smo da najzad čujemo koliki mu je stepen prljavosti pronađen.
- Utvrđeno je laboratorijskom analizom da je optuženi na sebi imao gaće trećeg stepena prljavosti...
Na tatinom licu očitavalo se ogromno olakšanje. Da je bilo četvrtog ili petog stepena, dobio bi prinudno čišćenje PPG kabina od najmanje dve godine. Ovako se izvukao sa dvesta hiljada slovnih znakova bez razmaka, učešćem u kvizu Milioner i referatom na temu „Čistih gaća u Evropu”. Nije tako strašno. Mnogo smo strepili da ne bude gore.
Skinuli su mu lisice, stavili nam svima smeđe trake oko ramena i otišli bez reči. Dok ne izdrži kaznu, tata i mi bićemo tretirani kao građani drugog reda, što znači da nam se policajci, profesori, prodavci, manekeni, TV-voditelji, pevači i službenici nikako ne moraju obraćati i pozdravljati nas. To donosi i neke druge neprijatnosti. Na primer, pripadnici nacionalnih manjina imaju pravo da vas pljunu u prolazu, ali to se stvarno skoro nikad ne dešava. To je samo teorijski tako.
Da sve bude još gore, za tri dana imam ispit iz političke korektnosti. Šanse da položim ispit sa smeđom trakom su ravne nuli, ali moram da izađem. Takav je zakon.
Jedino što mi se danas lepo desilo je što sam otišla do „Hiltona” na PPG. I ja sam odvojila istog onog tipa s recepcije, jer sam kasno ustala pa nisam imala vremena nekog drugog da tražim.
On ima obavezu da mi se onako kretenski ljubazno obraća i za vreme seksa, ali može i da ćuti ako stranka tako traži tako da nije bilo loše. Svršila sam mu po licu.
Referat moga tate

Malo smo mu pomagali keva, Galina i ja, ali evo kako je na kraju ispao rad na temu „Čistih gaća u Evropu”. Komisija je bila relativno zadovoljna i nije nam povećala kaznu.
Beograd, 12. 07. tekuće godine
Kažnjenik
Marinko Crvić
Kazna
Smeđa traka (dve nedelje cela porodica), učešće na kvizu „Milioner” i referat na temu „Čistih gaća u Evropu”.
Razlog
Pocepane i prljave gaće (III stepen prljavosti).
Pismeni sastav, tema „Čistih gaća u Evropu”
Naslov:

Moj doprinos izgradnji društva neuprljanih gaća

Evropa je zemlja blistavo čistih gaća, a ne kao kod nas. Kod nas mnogi ljudi nose i pocepane i prljave gaće. Ja sam jedan od njih i stidim se zbog toga. Ne radim to stalno, ali desilo mi se jednom... Znam da za to nema nikakvog opravdanja, ali jednom prilikom, kad sam se uspavao i morao hitno da krenem na posao, umesto čistih i blistavih gaća u velikoj brzini i paničnom strahu da ne zakasnim, uzeo sam neke odbačene gaće. Pocepane i prljave do trećeg stepena. To je bilo stvarno strašno. Na PPG-u sam utvrdio da na sebi imam pogrešne gaće i odmah pozvao svoju ćerku da mi donese čiste, ali bilo je kasno. Kontrolori su stigli pre nje. Na moju žalost, na tugu i sramotu ove zemlje koja pored takvog ponašanja nikad neće ući u Evropu u kojoj svi nose čiste i blistave gaće, a ne kao kod nas.
Radujem se što cela moja porodica i ja od onda nosimo smeđe trake i tako svi mogu da vide koliko sam zgrešio i kakvu sam sramotu naneo naciji. Svaka čast Darku Miloševiću koji je izmislio sistem traka na levoj ruci. Moje malo srce kuca za njegov veliki izum pomoću kojeg se naša zemlja značajno približila porodici civilizovanih naroda, a ne kao kod nas. Drago mi je što su me policajci vređali, ponižavali i tukli pred mojom familijom. To mi je bila najbolja lekcija. Zaslužio sam i više od toga i hvala i njima i zakonima na milosrđu, razumevanju i političkoj korektnosti.
Kao roditelj i kao ljudsko biće, s tugom pratim zbivanja u našoj zemlji. Kad su juče na B92 javili da i dalje zauzimamo neslavno prvo mesto u svetu po broju prljavih gaća, odvezanih pertli, slovnih grešaka i okrnjenih tanjira, jeza me obuzela i intenzivno se stidim što sam pripadnik ovog naroda. Iskreno saučestvujem u žalosti i boli onih retkih koji se svesrdno zalažu da nam svima gaće budu čitave i blistavo čiste, čvrsto vezane pertle, iskorigovane greške i dosledno neokrnjeni tanjiri. Čovek ne može a da ne zaplače pred ovom tragedijom. Iako ništa mojoj porodici ne može oprati sramotu koju sam joj naneo, rešio sam da barem malo doprinesem boljitku tako što sam se prijavio kao dobrovoljni perač gaća u kraju do kraja isteka smeđe trake i još dve nedelje posle. Uz to, javno sam obznanio na oglasnoj tabli u zgradi da me svi građani, a ne samo pripadnici nacionalnih manjina, mogu pljunuti u prolazu i opsovati me sočno koristeći čak i one sablažnjive reči. Neki su dosad to i učinili i na tome sam im zahvalan. Predsednik kućnog saveta mi se pomokrio pred vratima i ovom prilikom želim da mu čestitam na ovom zavidnom urinokulturnom gestu.
Džordž Buš III je mudro zborio da su gaće ogledalo čovekove savesti. Meni je zaista savest onoliko uprljana koliko su tog dana bile uprljane moje gaće. Taj genije, filozof i fantastični državnik zaslužio je da mu se podigne spomenik, pa sam i na taj način doprineo izgradnji srećnijeg društva. Iako sam svestan da mi, kao neizgrađena ljudska bića, ničim ne zaslužujemo da uđemo u zajednicu civilizovanih naroda, podigao sam spomenik ovom velikom misliocu ispred zgrade, čisto da nas podseća koliko kaskamo za ostalim narodima, a naročito za američkim. Da bi skulptura odavala jasniju poruku, naručio sam da spomenik prikaže njega u simboličnom zagrljaju sa Petrom Lukovićem, jer, iako nisu bili savremenici, ipak je on jedan od retkih naših mislilaca koji se svojim delima može porediti s njim, ne samo po svojim dostignućima nego i po vrhunskim istinama do kojih je došao. Spomenik je podigao skulptor Diječi Logo i ja sam mu za to uredno platio svom svojom ušteđevinom i dvogodišnjim pranjem gaća njemu i celoj njegovoj široj porodici.
Evropa i Amerika su zemlje civilizovane, divne i neverovatno tolerantne, a ne kao kod nas! Živeo PPG!

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.

Nazad