PETER SEMOLIČ

Peter Semolič je rođen 1967. godine u Ljubljani. Studirao je slovenački jezik i sociologiju kulture na Filozofskom fakultetu u Ljubljani. Objavio je zbirke poezije: Tamariša (1991), Bizantinske rože (1994), Hiša iz besed (1996), Krogi na vodi (2000), Vprašanja o poti (2001), Meja (2002), Barjanski ognji (2004), Prostor zate (2006). Pored poezije, piše i dramske tekstove, kratke priče, književne kritike i eseje. Prevodi poeziju sa engleskog, francuskog, srpskog i hrvatskog jezika. Dobitnik je Posebne nagrade časopisa Nova revija za najboljeg mladog slovenačkog pesnika (1992), Druge nagrade časopisa Svobodna misel za kratku priču (1993), Jenkove nagrade za pesničku zbirku Hiša iz besed (1997), nagrade Kristal Vilenice (1998) i nagrade Prešernovog sklada za pesničku zbirku Krogi na vodi (2001). Živi u Ljubljani.


 

 

 

 

 

 

 

 

 

Foto © by Tihomir Pinter

 

 

Vrt

Hodao sam kroz gustiš salate
i šume peršuna,
tražio sam te
pod crvenim suncima paradajza,
mon petit chou.

Ne u Borhesovom vrtu - metafori vremena,
ne u Herbertovom univerzalnom vrtu,
već u tom stvarnom vrtu,
domu puževa i buba,
našao sam otiske tvojih bosih nogu.

Letnja kiša ih je pretvarala
u jezera.


Gospođica

Sva ispeglana,
s ljupkim šeširićem,
fingira
da je umetnica.

Kroz slamčicu srče koktel
i zucka.

Volela bi:
kada bi svi stolnjaci
na stočićima bili ružičasti,
kao što je naš,

kada bi svi ljudi bili
srećni,
kao što je ona.

Veruje
u pobedu ljubavi,
u socijalnu jednakost.

Kada bi bila spisateljica,
bila bi spisateljica
sa humanističkim predznakom.

Ili kao što sama tvrdi:
,,Pisala bih o siromasima
koji pate”.

Osmehnem se.

Zamišljam je
kako se ujutru, sa sveščicom u ruci
otiskuje u siromašne delove grada.

Kada joj to kažem,
odmah se oduševi
i već hoda
svim sirotinjskim četvrtima sveta.

I svi su prema njoj tako ljubavzni
i niko neće da je povredi.


Tube

Ti si majstor za tube.
Ja ih iscedim samo do pola.
Moj stan je bio pun
neupotrebljenih tuba majoneza,
senfa i paradajza.
A onda si došla ti
i pojela ih sa hlebom ili sirom.
Bilo je lepo gledati te,
dok si ih savijala u male
plave i žute rolne
i dok su iz njih, već davno odbačenih,
veselo prskali ekstrakti prirode.

Sada, baš sada te posmatram preko ruba hartije,
kako se trudiš oko soka od paradajza
i pomišljam:
,,O, bože, kako te volim.
Kako vešte prste imaš.
Kako snažne ruke, kao vajarka.”
Palcem i kažiprstom
zavrneš crveni poklopčić
i baciš je u đubre.

Budi dobro, mala tubo!
I srećan put!


Sve što otpada

pažljivo sa mnom krhak sam i malo
jadan tukli su me gore nego što su
tukli Valjeha i palicama
i telefonskim kablom košulja

u trakama pantalone pocepane cipele
nagrizene kao od pasjih zuba pažljivo
sa osećajem kao kad oslušneš muziku u srcu
bučnih ulica jedva veruješ

a ipak je tamo pod glasovima automobila
pažljivo sa mnom nežno kao s tom muzikom
ne znam šta još ali neka padne sa mene
kao što pada prah sa leptirovih krila – zauvek.


Nekada jedina

Juče sam je video: nekada jedinu. Već dugo
nisam pomislio na nju. Prošla je pored biblioteke.
U farmerkama. U bundi. Sa crvenom kapom.
Žena u sred tridesetih.
Nedorasla žena u sred tridesetih.

Pomislio sam kako bi bilo ako bismo se sreli.
Šta bih joj rekao? Možda nešto u vezi sa uvelim
cvećem, lanjskim snegom, pahuljom
koja se istopi kada dodirne vrelu
kožu. Možda ni to. Možda nešto u vezi

sa vremenom, kako je hladno i kako
su meteorolozi ponovo pogrešili u prognozi.
Najverovatnije bismo oboje žurili. Ona na posao,
a ja napolje iz pepela izgorele ljubavi,
daleko od njenih – predviđam – krajnje

utučenih očiju. Sitan sneg se kovitlao pred
autobuskim vetrobranskim staklom. Kao jata ptica
s večeri u Vestportu u Irskoj,
pitoresknom gradiću, koji joj je bio tako drag.
Možda bih dodao ponešto o Irskoj, Ginisu,

poželeo kišu, proklinjao sneg...
Svakako bismo žurili. Ona na posao,
ja napolje iz pepela, uvelog cveća u sveži,
neutabani sneg sadašnjosti, u vetar koji reže
do kostiju, do bola, i vraća život mesu.


Zbunjeni narcis

Jedva sam se navikao na fotografiju, a već je tu
televizija. Gledam je. Emisija o kulturi.
Mlađi muškarac se glupavo smeška i
govori. Govori o sebi, govori o poeziji.

Govori. Koliko mogu da prosudim, ne previše
pametno, ali ni previše glupavo. Govori,
kao što govore naturščici pred kamerom.
Zaleće se. I pravi ćutljive pauze, što smeta. Bio bi

možda simpatičan, da mu voditeljka
uvodnom kritičkom refleksijom nije postavila
nedostižni standard. A ovako je prepreka
žuborećem potoku, kamen, na kojem

poskoči automobil, pokvareni rajsferšlus.
Kažu mi, da sam taj čovek ja. Kažu
mi da sam na TV-u onakav kakav sam u prirodi.
Ne verujem im. Ne, to im ne mogu verovati.


Granice

Crna kazaklja na barometru je konačno
napustila kišoviti predeo. U plavom
izrezu prozora jedva prepoznatljivo drhte
ozelenele grane stare jabuke. Telefoniram
prijatelju izvan granica mog sveta i nakon
dužeg vremena ponovo čujem fraze, kao:
je li, da l’ onda hoćemo, život na rubu...
Vera me zove iz evropske ambasade,
sa teritorije Evropske unije, i prenosi mi
pozdrave već skoro zaboravljene poznanice –
nešto kao život se davno vratilo
među nas. Brat zatrubi kada prolazi pored kuće,
i mahne mi kroz prozor brze mazde.
Granica. Na koži još uvek osećam vlažni dodir psa,
koji je došao da me pozdravi dok sam sedeo
i pio sa prijateljima. Reke vina, reke reči.
Granice. Lice u ogledalu: upali čekinjasti
obrazi, sve ređa kosa, podočnjaci nakon
prolupane noći. Kada pružim ruku –
dečja želja da dodirnem sopstveni odraz
kao da je neko drugi – pod jagodicama prstiju osetim
hladnoću ogledala. Zurim u detinjstvo
preko dubokog bezdana proteklih godina.

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.
Prevela sa slovenačkog: Ana Ristović

Nazad