SINIŠA OREŠČANIN

Zovem se Siniša Oreščanin. Rođen sam 1981. u Karlovcu, Hrvatska. Od 1995. živim u Srbiji, u Inđiji. Završio sam srednju ekonomsku. Posle toga pokušao da studiram ali sam odustao još na prvom semestru. Nakon toga sam ponešto radio, sve gore od goreg. Poslednji posao je bio u ciglani, ali sam ga napustio zbog vojske, koju odradjujem u Domu zdravlja od decembra.
Pišem ili pokušavam da pišem poeziju. Objavljivali su mi pesme u magazinima Knjigomat, Kaos i RE.
Na konkursu SKC-a „Reč u prostoru“ objavljena mi je jedna pesma. To je sve.
Nisam siguran kako sam došao do te poezije, ali nije loše što je tu.

 
ŠTA IMA

kažeš mi da pomišljaš
na heroin
na bilo šta samo
da se smiriš
kažeš da misliš o
samoubistvu
da ne možeš više,
kažeš kako opet dobijaš napade gušenja
i da plačeš satima...

sve što se ranije događalo
ponovo se događa.

ne znam šta da ti odgovorim.

mislim, pogledaj nas,
ponovo sedimo u ovoj
rupi i pijemo pivo i gledamo
jedno drugo i u stranu
dok
svi ti ljudi zastajkuju, nasmejani i sređeni,
i pitaju – '' de ste? šta ima?''

MOJA ELEGIJA

tužan je klavir
a i ja sam tužan
a i ne zaboravimo
da sam
pijan

ne bih se bojao sad
ni da umrem
iako znam da
ni tamo
ničeg nema

par puta kad sam popio
bio sam blizu da
stanem pred šleper
ali
nisam valjda bio
dovoljno pijan

to mi ostavlja mogućnost
da još biram
i evo,
ja opet pijem
što bi trebalo nešto
da govori o mom
kukavičluku


SMRT I RAT I UMIRANJE

nije tako daleko vreme
kad smo uz sveću
slušali priče umornih vojnika
nije bilo struje mesecima
i pitali smo se
šta
će biti
sa nama
ali nismo pomišljali na smrt
kao sada
ja i ti

bio je to tužan život
bili smo deca
ništa nije zavisilo od nas
u to vreme
rat je napredovao
i s obzirom na okolnosti
to je izgledalo razumno
a ja i ti
znali smo šta su nam dopustili da znamo, što je
često bilo previše
ali rat smo osetili
to komešanje u vazduhu
od straha pijanih očeva
i plača majki
večito zabrinutih i
svi zajedno na rubu živaca

i nismo mislili da će ovako
da se završi
a dobro je što jeste
jer uskoro bi bio red na
tebe
imao si skoro osamnaest kada smo otišli
ali ipak su te hteli
onaj oficir kojem su sve pobili
on je hteo i tebe da ubiju
ali nije bio uporan
više razočaran smrću kao
nepogodnošću života
to vreme tada
i ovo vreme sada
mogu na neki način da se uporede
i nije mnogo drugačije

možda je i postalo sve gore godinama

nikad nas nije napustilo,
smrt i rat i umiranje

ovaj svet je bez šansi
i ne čezne ni za čim drugim

i znam da si delom zaboravio
kakav si bio
a
ni ja
se ne osećam
nimalo drugačije


ŽIVOTI

u mojoj smo sobi
i ćutimo
ona radi nešto
na mom telefonu
a ja
sedim preko puta nje
i gledam
u njene braon čarape.
-imaš različite čarape- kažem
ona prekida to što radi, pogleda
i kaže
-e, vidi, svašta-
i nastavi da radi ono od pre

jedna čarapa je sa glavama cvetova
a druga sa belim figurama jelena.

ustanem i odem u kuhinju
da pogledam vodu za kafu
voda miruje, pa se vratim u sobu .

ona sada sedi glave naslonjene na kolena
i drži cigaretu
među prstima desne ruke
i mrtvo gleda ispred sebe
-još nije prokuvala- kažem
-još malo- kaže ona
i ispusti dim boje purpurnih senki.

životi su nam razjebani
i nema
tu mnogo šta da se kaže.

uzmem cigaretu i
pripalim je.
uzdahnem.
vazduh u sobi je težak i
smrdi na pikavce i vlagu.

otvorim prozor.

ona me pogleda
- idi vidi sada, već je sigurno prokuvala -

izašao sam,
voda je ključala
pa sam napunio džezvu kafom
vratio je ponovo na ringlu
i čekao da se ta mala akcija
završi.

onda sam se vratio u sobu
noseći dve šolje kafe.

malo se prosulo kad sam otvarao vrata.

onda sam opet izašao
da istresem
pepeljare.


***

muzika svira belo u
mojoj glavi
ja sam čovek koji
nastanjuje iluziju
a
moje umorne otečene
šake
ne žele da
završim kao poznati pesnik
biću zapamćen kao
budala

smrt pre dolazi kao
prijatelj koji nosi
pivo u ruci
nego kao vatreni plašt
a
oni koji su se borili u
ratovima
sad jasno vide uzaludnost
bega
ono što su izbegli tada
danas im se kroz ono što je ostalo
od njihovih života
primiče veoma brzo
kao naravno i nama ostalima


TO VREME

neizbrisivo je
a i ne treba da bude
to vreme s tobom
dok prolazimo
najbolje što
znamo

nikad neću zaboraviti
to vreme s tobom
ni u grobu
ni u paklu

čak ću ih naterati
da se smeju
tamo dole kad me vide

i pustiću ih da vide
ali nikad neću
zaboraviti
vreme provedeno
s tobom

dane i noći i jutra
kad smo skupljali jedno drugo
i pomogli
da se stvari i duše održe

nikad neću zaboraviti tebe kako
dolaziš smejući se
ili u rano jutro, u svom
najvećem ludilu,
držeći se za stablo,
plačeš po šavovima popucalog uma

nikad to neću zaboraviti,
a ni ostalo

želim da to znaš.


SEX

uđeš negde, u biro rada recimo,
i ljudi drkaju
i izađeš odatle
u školi su isto tako drkali
i u školi posle škole
isto drkanje
na ulici bogati momci i bogati
očevi i bogate kurve
svi drkaju
momci u plavom drkaju
i opasni momci drkaju
i starice drkaju (svi isto izgledaju i rade)
a kad odeš na posao (ako ga imaš)
tamo je isto drkanje
hale i kamioni i zidovi
ulice i kreveti
kad dođeš kući
tv drka i radio drka
mesec je izdrkan i sunce i
brijanje i lepi beli zubi
i
čiste farmerke
zato jebeš sve to


***

postajem tako depresivan
pred spavanje
da ne znam šta da
radim,
kao da slede eoni stravične izbezumljenosti
ispred ili iza
mene

češem svoje maljavo
i meko telo, samo gledam u te ružne,
teške zavese, u crno iza njih,
gledam zidove, plafon, tv,
svoje nokte, utikače,
sve je savršeno mirno i ravnodušno, kao da je
zakopano duboko u nečemu
i pitam se,
sutra je petak, mnogo je više
očajnika nego dana
ili života

bože, ako te ima,
očigledno da ni tebi nije
išlo najbolje.


DŽEZ

taj džez uveče
uglavnom tužne
pesme
tužnih crnkinja

svi smo umorni
i
puštamo druge
da to saznaju
i
uopšte nam
nije
bolje
od toga

taj džez uveče
dok
soba posmatra
a ludilo i lude
oči žele
da se smire
nije bitno gde

od toga me obuzima
tuga
veća od tuge džez pevačica
veća od tuge naroda
i sedim, usled svega, nepomičan
dok se kazaljke jure

potom sam
otpio vino direktno
iz flaše
odložio fasciklu
i
nastavio
nepomično da sedim
slušajući
pesmu
o
Džimu koji je
slomio srce
sirotoj
devojci
koja
je
sada
tako sama


MRAK

na kraju flaše
je
druga flaša
serija poruka ostavljenih
u
pivskom mulju
rasparčana pisma
pod nogama
krvožednog kera
i
želim da ubijem jutro
jer
iza mraka je
novi mrak
gomila ničega
kao tvoje oči
kao
krvavi izbljuvci na
bledom platnu

bela koža se pokreće
između betona
i stakla
u zamasima vetra
moje lice
krije drugo lice
ali
neće da umre
iza mraka je novi
mrak
mržnja uperena
u slabost
i
slabost kao visprena
smrt
smrt koja se
kreće u krugu
držeći
ruke
a ruke drže vratove
sve prerezane u mraku
svi čine mrak
onim što jeste


POGLED NA ČITULJE

uh, kako depresivno,
pogled na čitulje
uz jutarnju kafu,
pomisao na neka od mojih
lica tamo,
kakav strah, kakva jeza,
ogroman grč duševne
labilnosti...

s druge strane,
stavio sam meso za ručak
da se odmrzava,
moja ljubav spava iza zida
za mojim leđima,
i ona je baš vešta u
stvarima koje radi,
vazduh je topao i život se
preliva preko betona
u
našim organima
za
tumaranje

ali
ja vidim lica čitulja
i pitam se
o njihovim smrtima
i o smrtima iza njih
i iza, iza, iza...

večito crne misli
čak i sa jutarnjom erekcijom
i tome nikad kraja,
sećam se kako je moja baba
volela da čita smrtovnice i
odlazi na sahrane da broji duše
i još to radi
i još uvek mi je to nejasno
i to je dobro,ne želim
tako nešto da razumem
bolje da odspavam
još koji sat
ali ostajem budan i zarobljen u letnju morbidnost
svojim besmislenim
genima
i
tromim sećanjem
na krov, kuću, zidove...

kome uopšte treba da razume
smrt i svet koji
se njome hrani?

i znam da jutra
ne služe tome ili meni
ili nečem drugom
pa sam se digao sa stolice
i uključio šporet
meso je već bilo dovoljno
otkravljeno

na moru, 30.08.'05.


***

sve što čovek ima
potrebno mu je;
prijatelje
samoću
gene predaka
rasnu netrpeljivost
sećanja
zaborav

sve što čovek nema čovek
traži;
prijatelje
samoću
gene predaka
rasnu netrpeljivost
sećanja
zaborav


DRUGA PESMA

sećam se veoma dobro
tumarali smo
i tražili
klinci na ćošku
su pili pivo
a ulica
kojom smo prošli
učinila
nas
je
slepim
u
odnosu na grad
i
ono u gradu
sećam se veoma dobro
pogleda
i
tvojih još mrtvih
očiju
nisu bile drugačije
nego sada
ništa ti to nije
značilo

sećam se veoma
dobro
mnoštvo lica
na
izdisaju
i
naša lica među
njima
dve autogume na
tibetanskim vrhovima
iščekivanje da se
ništa
ne dogodi
i
nije
a
ako i jeste
to tebi ništa nije
značilo
sećam se veoma dobro
kiše i mladića i devojke
u parku
i sećam se da su
imali pivo i ruke
i sećam se da je
prošao
ker
negde sam sve to zapisao
i
sećam se da smo
uglavnom ćutali
jer
se znamo
i
reči nikad ne ostaju
same
previše toga vuku
za sobom

sećam se veoma dobro
kako ti sve to
ništa nije značilo,
dobro,možda ti je značilo
nešto
i sećam se da smo
kasnije razgovarali
u bašti kafane
na autobuskoj stanici
bila je kasna noć
i mi
i drugi ljudi

i to što si dobio,
kažem, ako je išta značilo,
postajalo je beznačajnije
kao i sve vremenom,
ti si to znao;
a onda smo se vratili u
stan
u kome nema više ništa
od
našeg života.


***

život je agonija jednog
ili dvoje ili četvoro

urađeno telu urađeno duši


SUTRA

prosta je to stvar
sediš i čekaš,
ne znaš šta
i ne znaš koliko dugo.

slušaš muziku
i sediš i čekaš.

osećaš se iskorišćeno
i svestan si
potrošenog života,
stvari koje ne mogu da
se vrate, a trebalo je drugačije da se odigraju
i, to nije žaljenje,
(a ni pobeda samosvesti)
i neće to biti ni
sutra.

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.

Nazad