SNEŽANA MILOJEVIĆ

Rođena je 1969. godine u Prokuplju, gde i sada živi. Dugo je bila novinar redakcije za kulturu i imala priliku da intervjuiše brojne pisce. Sada je profesor srpskog jezika i književnosti u srednjoj školi. Četiri priče iz ovog ciklusa u nastajanju već je objavila u “Knjigomatu”.
Kontakt sa autorom: sneg@kalik.co.yu
 

Domaće i divlje životinje

Bilo je teško prihvatiti svoje okruženje. Niz divnih starih kuća. I moj mali dvorac među njima. Puno nasmejanih žena. Ozbiljnih i dostojanstvenih muškaraca. Nepokretna baka, koja je uspešno trpela da je češljam i pravim joj razne frizure. I gosti, kojih je uvek bilo puno. Istovremeno su i obični i vanzemaljski. O svakom od njih mogla bi se napisati priča.
Ali moralo se postati delom celine. Moralo se odrasti. Valjalo je naučiti voleti sve što vole ljudi.
Trebalo je gledati kako je trava zelena, kako sunce divno greje, kako je dvorište puno dece koja se igraju. I igrala sam se s njima. Čak i kad mi pokradu sve igračke. Čak i kad me vežu kanapom kao zarobljenu Indijanku, a obesni šerif ode na ručak. Ako ne ode, dobiće batine od mame. Ovako se bar iskalio na meni. Zadovoljan je što se danas nismo igrali Nemaca i partizna. Morao bi samo da kaže – ratatata, ubije me, i ode.
Dozivam pomoć. Ne spašava me poslednji Mohikanac. Mama, snagom Ane i četiri pištolja i lepotom Modesti Blejz, uvek izvojuje pobedu. Ili tata – brzih nogu dobrog igrača fokstrota i bugi-vugija, hitrošću Supermena pojavljuje se na mestu incidenta. Šarmom Džemsa Dina od tih bahatih i agresivnih klinaca napravi pritojnu decu.
Trebalo je samo uživati u maminoj i tatinoj ljubavi i pažnji. Deliti sreću s njima.
Ali kad bose noge bodu kamenčići. Za ruku, ulepljenu slatkišima, ujede me osa ili pčela, ne znam, ali boli. Ukoliko, upozorena na opasnost staklenih predmeta, polomim flašu i povredim se, kazni me Mirko Šibić. Uvek je spreman za akciju. U međuvremenu drema na starom kredencu u kuhinji.
Komarci mi piju krv. Kažu da je tako onima koji imaju slatku krv. To treba da laska. Hm. I to sam naučila. Grožđe ume da bude kiselo, a limun zna da bude sladak. To je zdravo!
Pa boje. Nešto je plavo, ali ni nebeski ni marinski plavo, nego obično plavo. I baš dobro što je obično. Da nije, ne bi valjalo.
Treba znati uživati u godinama u kojima se ništa, ama, bas ništa ne dešava. A gušter koji je protrčao pored pukotine na zidu? Ma to je u redu. Čak je sreća kad ti se pokaki ptica. Smejem se dok brišem omekšali izmet s glave.
Kako tek muva strašno gleda. Pojavljuje se niotkuda. Ne možeš je izbeći. Stane i gleda me pravo u oči. Trenutak strave. A ima baš buljave oči. Nista prema tome nisu oni kasniji filmovi o muvama. One glupe sluzave tečnosti koje se razlivaju po unesrećenim ljudima. One džinovske muve. Bezveze. Prava domaća mala muva. Ali me natera da se panično rasplačem.
Onda me do beskraja zadirkuju uz plačni glas: »Gleda me muuvaa!«. Na kraju naučih da muva ne može da gleda.
Ako ne može, u redu. I ja mislim isto kao vi, moji voljeni.

*****

Bojim se svih vrsta životinja. I gamadi, takođe. A majka lepo golom rukom sklanja pauka. Nožem kolje budući ručak.
Vlada uverenje da se plašimo onoga što ne poznajemo. Mama i tata kupuju ćure. Malo, mršavo. Ono ima zadatak da me uvede u dugo prijateljstvo sa domaćim životinjama.
Nisu mi nešto lepe te domaće životinje. Kokoške samo kokodaču. Petlovi ih jure, i kljucaju,valjda. Svinje tako neprijatno mirišu. A kad zariče krava, sva se naježim.
Dođem kući. Lakše je. Moje ćurče je tu, vezano kanapom. Mogu da mu priđem uz osmeh. Jer, ako mi priđe suviše blizu, imam šansu za beg. Kanap nije suviše dug.
Na porodičnoj fotografiji slikanoj te godine smo mama, tata, ja i ćurka. Vidim da je sve to deo života, zašto dramiti. Ne sećam se šta je posle bilo. Verovatno smo je pojeli za neki praznik.
Leptiri me prosto hipnotišu. Žuljeve sam dobila trčeći za njima, pa onda bežeći od njih. Tako su prefinjeni, da sam verovala da su to leptirice.
Opet, jako ih se bojim. Ujka me je izlečio od tog straha za jedan dan. Uhvatio je jednu nežnu, šarenu. Stavio je u košulju i, kao da se ništa senzacionalno nije desilo, nastavio je da priča i priča... Skoro sam zaboravila na sve. Nežno ju je izvukao iz skrovišta i ona je odletela. Ne znam kud, ali je više nisam videla.
I tako sam uz mamu, tatu, tetke, ujku, ćure, leptirice, travu, sunce, decu u dvorištu, odrasla. Snažno sam verovala da me ne mogu zastrašiti ni divlje ni domaće životinje. Prestala sam da razmišljam o zoologiji. Više su me zanimali ljudi, oni novi, van mog dvorca.
Taktično, sve vreme, izbegavam pominjanje bajki, jer sam njih najviše volela. Da se ne bih odala. U životinjskom carstvu, važno je ostati običan i biti jak. Znate ono o psu i strahu?!
Ipak, počele su da mi se dešavaju bajkovite stvari. Pojavljuju se čudesni ljudi. Zatim oni koje su mi pili krv. Valjda je još uvek bila slatka. I usred svega toga se šepurio jedan ćuran. Trebalo je da primetim da nije vezan. A nisam. Divila sam se njegovom nakostrešenom perju.
Setih se da želim biti prefinjenija. Izvukla sam se iz kokošinjca, u kojima, eto, po nekad žive i ćurke, i odletela. Da tražim onu leptiricu.
Još je nisam našla. Ali ne prestajem da je tražim. I ne znam koga da pitam gde je. Svi su umrli ili pobegli negde, kući na ručak


Don Nikos

Kad ti pogled luta ivicom kraja, zaboraviš na vodostaj tuge. Vratiš samo malo pogled unazad i rasprostreš oči po plavetnilu mora. Tada nastaje potpuno sažimanje čoveka i prapostojbine. Uživate zajedno u galebovima, silnim morskim pticama, starim ribarskim brodićima i mirisu. Koji, kao da je u saglasju sa pozitivnom rezignacijom. Ako takvo nešto uopšte postoji.
Talasi svakako postoje. Uspevaju da te dopinguju i pronađu u tebi uspavanu staru energičnost. Osećaš je u neočekivanoj potrebi da se bacaš u njih. Ili sediš u plićaku, dok udarci vode izvlače živost iz tebe.
I zašto letovanje ne bilo kao nekad? Sve, sem spavanja. Potpuni umor i iscrpljivanje. I potpuno uživanje u svemu tome.
Posle toliko godina drugarica i ja smo, sticajem neželjenih okolnosti, u istom mestu. Po malo smo nostalgične. Kao hrčci koji trče uz točak, jedinu igračku u kavezu, vratile smo se na početak. Smejemo se tome. Sve je vrlo simbolično. Sve nas veseli na neki, pomalo morbidan način.
Prija nam mogućnost da se rano ujutru, onako sanjive, za par minuta dovučemo do kamene plaže sa sitnim peskom u vodi. Levitiramo kroz pogled na staro utvrđenje. Ili Olimp, brdo bogova. Popodne odšetamo do prave grčke peščane plaže. Prepuštamo se maženju vode.
Ukoliko obedovanje u našem omiljenom ribljem restoranu potraje ili popijemo malo više Kritikosa, stižemo do diskretne uvale. Pri ulasku u vodu možeš da povrediš stopala. Ali te to koncentrše, razbistruje misli. Plutaš duž marine. Sa te strane nema starih, solju patiniranih čamaca, nema mreže u koju se možeš uplesti. Samo sigurnosti da ćes se, u slučaju nepredviđenog grča, brzo dohvatiti nečeg stamenog i jakog.
Uveče biramo kafić romantičnog naziva – Tango. Provod je vrlo intenzivan. Uz tesalijske lepotane. I uzvišen. Na kraju večeri izuvamo svoje sandale sa visokim potpeticama. I same i bose odlazimo do apartmana.
Mladi ljudi iz grupe nas ubeđuju da te večeri krenemo ka sasvim drugačijem mestu. Što da ne, kao nekad. Obećavamo sebi da nećemo igrati na šanku niti ispijati tekile.
Ogromna diskoteka, kojom dominira drvo i kamen, pruža mogućnost gledanja u zvezde Ili to, ili moraš da igraš.
Naručujemo fine koktele. Od muzike se ježimo. Budi u nama arhetipski strah. Nije ni ona iz kafića, niti ona koju mi nazivamo grčkom. Zvuči nešto severnije. Više nego zastrašujuće.
Odnekud se pojavljuje gospodin u divnoj letnjoj košulji i tamnim pantalonama. Ležerno se upoznaje i vrlo brzo ponaša prisno sa svima. Mlađe devojke skaču na njega i ljube ga, skandirajući – Nikos, Nikos, kao da su videle Zdravka Čolića. Objašnjavaju mi da je to vlasnik diskoteke. Kažu, izuzetno fin čovek. Ne znam samo kako znaju.
Poklanja pažnju samo meni. Razmenjujemo brojeve telefona. Komuniciramo, ali izbegavam susrete gde ćemo biti sami. Kad sedim s njim, osećam se zaštićeno. Znam da me niko od pijane gomile neće daviti u sitne sate.
Potpuno me šokira način na koji mu ljudi iz kraja kažu dobro veče. Nekako je, ne znam, suviše ozbiljan za stare znance. Sadrži i dostojanstvo i ono –»klanjam se vaše visočanstvo«. Zabrinem se kad ođednom ostane bez detaljnjijih informacija, žena – turistički vodič iz mesta. A efikasnija je i brža od google-a pri pomeni bilo kog imena. Svi se zalede čim izgovorim njegovo ime. Svi, bez izuzetka, kažu da je sjajan čovek.
Muzika nije uvek ista. Ili je više ne primećujemo. Igramo, dok momci iz grupe bacaju salvete po oznojenim plesačicama. Luduju, kao što je red na letovanju. On šalje piće svima. Opet vidim taj »kum« - pogled. Sada u očima mojih sugrađana. Upućen meni.
Pred svitanje odlazimo do jedinog otvorenog restorana. Domaći gledaju samo u njega, a ovi moji – u nas. Preko dana, na plaži, ispituju moju drugaricu da li mi se javio i padaju u opšte oduševljenje zato što to jeste učinio. Samo drugarica razume moju obazrivost. Iako njegova naklonost prema meni nije nimalo zagonetna, sve vrlo lepo podnosi. Redovno insistira da nas odveze ,,kući,, u svom luksuznom automobilu sa kožnim presvlakama.
Poslednje svitanje u restoranu ćaskamo opušteno. Govori o svom neverovatnom iskustvu. Jednom se zamalo udavio. Kada je već prihvatio da će umreti, shvatio je da može disati pod vodom. To natprirodno ga stalno opseda. Ne može da ga izbriše. Suviše je čudno da bi bilo drugima razumljivo... Potpuno se slaže sa najnovijim istraživanjema u kojima je jasno dokazano da paradajz plače dok ga sečemo. Veruje da sve na ovome svetu ima emocije.
Vozi nas poslednji put. Oblačimo kupaći i trčimo na peščanu plažu. U ležaljkama, zaklonjene suncobranima od trske, gutamo sliku rađanja sunca. Odlazimo u vodu i plivamo ka velikoj narandžastoj lopti koja lagano izranja.
Opekla me meduza. Jako velika. Uopšte je nisam primetila, iako je more bilo kristalno čisto. Istrčavamo na obalu. Jedan mladić je izvlači iz vode. Tako je providna. Stopljena sa svojim prirodnim okruženjem.
Ostali se ponovo vraćaju, rasterećeni. Opasnost je, za sada, prošla. Što bi razmišljali o predstojećoj. Ja ostajem na suvom. Počinjem da mislim da je Nikos o.k. Njegove priče su zanimljive. Šteta što je tako nepristojno bogat. I što je tačno da sarađuje sa užasno moćnom albanskom mafijom.
Dok gledam crveni, bolni krug kože na butini, shvatam da se Nikosa nije trebalo bojati.


Petrovke

Iskrivljeno stablo. Potamnelo. Čini ti se da će pasti, da će se osušiti, a ono procvetalo i ovog proleća. Rodiće puno petrovki. Kao pre trideset godina, kad sam upoznala mog Anđelka. Izneću svoju omiljenu stolicu od pruća u dvorište i udisati duboko, punim plućima.
Boli me glava danima. Tako uvek u proleće. Ne bi trebalo. U kući nemam muža koji će da zvoca, niti nemirnu decu koja lome i prljaju sve za sobom. Imam svoj mir. Imam tišinu koju noći remeti po neki automobil ili smeh mladih ljudi koji ne moraju da tragaju za izgubljenim vremenom. Pustim Radio Hilversum i svetlećom skalom starog radio aparata putujem u zemlju lala i vetrenjača. Brojim lale, raspoređene po bojama.
Pre nego što zaspim, vidim visokog crnog kavaljera koji se penje uz moje stare, ali dobro očuvane stepenice. Lice mu se jedva vidi od ogromnog buketa divnih belih kala. Kuca na vrata. Nema više. Utonem u san i trčim ka vetrenjačama. Otimam plodno tle od vodenih stihija.
On me ne brine, dođe svaku noć. U ključnom trenutku, kada se jedan beskoristan dan sprema za novi, možda ispunjeniji. Sutra dolazi moj Anđelko.
Dok sam vam pričala o prošlosti, stigla sam u sadašnjost. Već je sutra. I evo, sedim u svojoj omiljenoj stolici od pruća, ali moj čovek ne dolazi. Sigruno će reći da je morao da vodi ženu kod lekara, ili da je pomagao sinu, ili da ga je uhvatio išijas. Ko zna šta će reći. Ja ne mogu da proverim, jer nemam telefon. A i šta će mi. Znam kad Anđelko treba da dođe. Ako dođe.
Mogli smo da prošetamo, odemo do Galerije ili sedimo u parku i gledamo tuđu decu.
Pada veče. Iznosim drvenu klupu za dvoje ispred kapije. Uvek neko poznat prođe ulicom. Sedim sama i razgledam. Vidim kolegu. Dobacuje samo jednu reč, interna šala s posla. Smejemo se.
Dolazi Mira. Gledamo kako Elbasanova ćerka Ester istrčava, da se tajno vidi sa svojim momkom. On je uvek čeka ispred kuće, ona mu uvek skoči u zagrljaj. Onda se okrenu i namignu mi. Njeni pojma nemaju da se mlada lepotica zabavlja sa momkom koji je već imao brak iza sebe. A mi svi znamo. Verovatno će uskoro i oni priznati da znaju. Sad je moderno vreme, nije kao nekad.
Ja sam na igranke morala da idem s majkom. Moja Bosa nije htela ništa da propusti. Mislim da ju je sve to zabavljalo. Verujem da je bar ona uživala pričajući sa drugim ženama Ja nisam. Onako okružena pogledima raznih generacija, kao u zoološkom vrtu. Sve je to trebalo da pokrene moj društveni život. I jeste. Svi koji me poznaju, vole me.
Idem da spremim večeru.
Posle ću da čitam, slušam muziku i čekam kale za laku noć.

***

U omamljenom sam stanju između sna i jave. U svojoj kući na osami. Moja najveća bašta tulipana na svetu ne živi samo dva meseca, već čitave godine. Lukovice, koje imaju sposobnost tranformacije od jedne do druge sezone, slivaju boje neprestano. Nastavljaju put prevazilaženja brojke od pet hiljada sorti. Vrsta jednog te istog.
Šetam kroz uspravljene lale. Puno je ljudi oko mene. Svi su ushićeni lepotom, ali mirno prolaze pored nje. Poštujući njeno savrsenstvo jednostavnosti, ne pokusavaju da je otkidaju i nose kući, stave u vazu. A ona može da nastavi sa svojim uzvišenim rastom i tako. Samo ako joj se redovno doliva voda. Opasno je ako se u istoj vazi nađe sa narcisom. On ispušta neku gadnu sluz koja joj ugrožava život.
Jedna crvena, sa laticama oivičenim žutim, povila se. Štrči u svom kolektivu nepristojno iskazanom depresijom. A lale, iz čuvenih bašti sa tradicijom, ne smeju se dodirnuti rukom.
Prilazi joj dete. Nežno je ispravlja. To je dovoljno. Ona nastavlja svoj život. Uspravna i dostojanstvena, kao simbol ženske otmenosti i energije.
Sad mogu mirno da spavam. Anđelko će sutra sigurno doći.

***

Samo, žao mi ovih petrovki. Tako su dobro rodile. Podelila sam i Miri i Rosi i kolegama s posla i ko god je hteo. Odneo je dosta Anđelko svojima, kući, ali ih je puno ostalo. Toliko su kvalitetne, niko nema takve, a ja ne znam šta ću s njima. Džaba im sve, kad ih niko više neće. Bolje da ih bacim. Ubuđaće se od stajanja.

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.

Nazad