STANKA HRASTELJ

Stanka Hrastelj je rođena 1975. godine. Studirala je teologiju na Univerzitetu u Ljubljani. Pesme je objavljivala u mnogim književnim časopisima, i zastupljena je u nekoliko antologija. Dobitnik je nagrade za najboljeg mladog pesnika na festivalu mladih pisaca Sloveije Urška. Njena zbirka pesama Nizki toni (2005) je na slovenačkom sajmu knjiga dobila nagradu za najbolji književni prvenac. Živi u Krškom. Radi u izdavačkoj kući Goga iz Novog Mesta i uređuje književne časopise Cimet i Poetikon.
 

 

Veza

Dejanu Čančareviću

neću slagati
ne žalim zbog
raspada države
ali za razliku od tebe
retko upotrebljavam
reč prijatelj

zaspim bez sedativa oprosti
probudim se: ništa me ne boli
ipak
izbegavam prozu
barem do jedanaest

usred prepodneva
moj otac počini samoubistvo
najčešće se obesi
ponekad skoči sa krova
skinem ga sa konopca
skuvam mu kafu
danas je dobre volje
danas će jesti hleb i mleko
i za sobom ostaviti mrvice
na stolu na podu na kauču
osušiće se i bockati nas

bilo mi je hladno u Pančevu
kaže moj otac
vidiš ima neka veza
između nas
hladna pančevačka zima
nastanjuje se u meni
sa rečima oca sa tvojim
obojici je bilo hladno obojica ste
na neki način mrtvi

ti činiš samoubistvo uveče
obredni čin
ulazna pesma: souvignon
nikada iz čaše
jevanđelje: brisanje pamćenja
loš uspeh

nož pravo u srce
dvaput za svaki slučaj

veruješ u ljubav

ja više ne


čini mi se


ti veruješ u ljubav


dvaput za svaki slučaj


Ponos

Dopada mi se kako moj otac zakorači
u jato lekara, kosa mu je belja
od njihovih haljina – kao gorila α mužjak
srebrnih leđa.

Lekari veoma poštuju
mog oca. Kažu mu Gospodine, imamo
nešto za vas, dijagnozu,
u stvari, danas vam nudimo dve dijagnoze:
paranoični oblik šizofrenije
i hronični hepatitis B, gospodine.

U redu, kaže moj otac,
uzimam obe, uzimam sve
dijagnoze, koje su vam danas na meniju.

Okrene se na peti, ima temperaturu 42º,
usne nabrekle od herpesa
i glavu pognutu među ramenima,
u rukama nosi kesu tableta, veoma
maštovitih boja i oblika.

Da hoda uspravno, bio bi smešan.
Ali moj otac nije komedijant. Svi ga veoma
poštuju. Posmatram ga izdaleka i
ponosno se osmehujem.


Ikona najdražeg sveca

Ukoliko izuzmem pokojnog domara Anta,
koji je moja ekskluzivna veza na nebesima,
moj najdraži svetac je sveti Sava.

Ceo prošli advent sam postila na vodi
i suvom hlebu, za Božić sam spuštala
listiće od 24-karatnog zlata na dasku
od lipovog drveta, na Svijećenicu je bila
napisana ikona svetog Save, blagoslovljena
i okačena na zid moje sobe.

Svim znancima ateistima, koji, srčući čaj
pitaju ko je muškarac koga sam naslikala,
kažem To je Esad Babačić u nekoj srpskoj nošnji.

Aaa, taaako, odgovaraju. Dobro
si ga uhvatila. Tako je lep, o kako je samo lep.


Zašto se više ne gledamo

kada se susretnu pogledi dve osobe to obično traje
kratko precizno sam izmerila
dužinu trajanje i naučnim pristupom
odredila jedinicu 1 blick

pogledi koji traju 2 blicka su opasni
među očima jedne i druge osobe u trenutku
(0,4 blick) nastane komplikovani splet mnogih
čeličnih užadi mogu da kažem čeličnih užadi žica iz kotura žica
tako moćna snažna jaka

kada se napne može da rani osobe koje su tog trenutka
u istom prostoru ili u blizini oštete mogu biti
neprijatne

prilikom pogleda koji traju 2,5 blicka ili više
u trenu trena (0,02 blick) na čeličnu žicu
se obesi gondola za 24 osobe

njom haron prevozi mrtve duše iz hada
u oči glavu srce krv telo duha dušu dušu!
osobe koja se zaboravi
i razmenjuje poglede toga se plašimo


Dragi Puškine,

mogu da zamislim da
i u današnje vreme postoji Tatjana,
koja bi na početku pisma napisala
Pišem vam - šta bih znala bolje?
I šta vam više mogu reći?

Možda bi čak živela ovde gde živim ja,
u prizemnoj kući sa dva balkona,
jedanaest stepenika od podruma do prizemlja,
dodatnih trinaest do potkrovlja,
imala bi mamu, koja bi svakodnevno
pila vobenol, a uveče bi u šoljici čaja
istopila tabletu kalcijum-karbonata,
i oca, koji bi tik pred zoru imao
proročke snove,
oko kuće bi imali 10 ari zemlje,
jabuke idared, zlatni delišes i gloster,
pored viljamovke, breskve i aktinidije,
obrezivali bi ih maja a ne februara
kao što to čine susedi,
imali bi još i kokošinjac, smeđe kokoške nosilje
i zlatnog petla,
susedi bi im zbog besmislene uvrede
ili tek tako, preko ograde bacali
otrovom natopljena kukuruzna zrna,
pored bi stajala kolibi slična staja,
gde bi koju godinu imali zečeve ili prase,
kupili bi ga s proleća na sajmu u Brežicama,
tovili bi ga do zime odnosno
do obima 100 cm, što otprilike znači 100 kg,
a mrtvački odar, na kojem bi ga sa rupom u čelu još toplog
namazali kolofonijumom i sa njega počupali čekinje,
izradio bi njen otac sam,
ulica bi nosila naziv po drveću,
npr. po brezama i imala bi ograničenje brzine 30 km/h,
svaka kuća u ulici bi imala pogled na nuklearnu elektranu,
a ona bi bila na istoku i jutarnji pogled na izlazak
narandžastog sunca iza zgrade reaktora
bio bi veličanstven,
na drugoj strani ulice bi rasla mešovita šuma,
poznavala bi njene predele po mirisu,
noću bi se bosa šetala kroz nju
i tako dokazivala da savladava
strah od tame i divljim svinjama,
ali nikako ne mogu da zamislim da bi se,
iako samo zbog trenutnog nadahnuća,
u tim krajevima zaustavio Onjegin,
naravno, ne bi nosio sablju, nosio bi naočari sa tamnim okvirom,
koje bi ga činile sličnim Vudi Alenu,
dakle, da bi mu uopšte bilo do toga da kod table Krško
uključi žmigavac i skrene, svrati u posetu,
pruži joj malu mogućnost, da mu u pismu napiše
nešto poput Pišem vam – šta bih znala bolje?


Stil

Jasno je, da se zbog prerezanih
vena na zapešću ne umire. U takvo
umiranje bilo bi potrebno uložiti dosta
strpljenja, a očajnici nisu
strpljivi. Irena i ja to
nazivamo stilom, iako znamo da to nije stil.
To samo tako zovemo.

Prerezala sam nekoliko vena na levom
zapešću, ne iz očajanja, već iz
radoznalosti: koliku površinu
kreveta će prekriti krv, pre nego što se
zaceli rana? Dimenzije kreveta
su 160x200, iako spavam sama,
što je grozno. Nikada ne padneš sa kreveta,
do jutra mirno spavaš. Budiš se
sa nezauzetim prostorom
sa leve i sa desne. To se ljudima,
koji imaju stila, ne dešava.

U krevet sam donela nekoliko glodara,
ali zec ne mrzi miševe,
pacov ne mrzi veverice.
Njihova krzna su meka i topla.
Ni u tome nema ničeg posebnog.

Mi, trenutni stanovnici mog kreveta
se veoma dobro razumemo,
zajedno gledamo veliku reprodukciju
Klimtove Judite sa Holofernovom
glavom u savijenim prstima na zidu,
kao da gledamo TV.
Veoma zanimljivo: Klimtovo zlato
baca sjaj na krevet što krvari, mi klimamo.
Uzdahnemo i u jedan glas kažemo:
Joj, kakva žena je bila ta Adela Blok-Bauer?


Anatomija u sobi

Jesen je. U tri popodne moja soba je
najtopliji prostor u kući.
Svi bi želeli da uđu u nju, iako je sto
pun oštrih predmeta od nerđajućeg metala.
Uzimam ih u ruke sa puno topline
i nežnosti: veoma sam osećajna.

Kres salata u bašti buja kao morska
pena, sad baš sad će pljusnuti preko
pupoljaka žalfije i ruzmarina.

Mami buja siva mrena,
ali se ne razliva preko linija kapaka. Za nju uzmem
skalpel sa leve strane stola i raskomadam
rožnjaču. Voli, kada to radim polako:
oseća se bezbedno.

Otac dozvoli da mu se otvori grudni koš. Prerežem
venu centimetar nad desnom pretkomorom
i u nju gurnem prst. Zidovi su bez naslaga
holesterola, što nagoveštava
dug život.

Molim ih da mi od stopala do temena
odrežu nešto jermena kože u jednom komadu.
Otac zacrta, mama zaseče. Veoma spretna je
moja mama, čini to noktima, oštri
metalni predmeti joj uopšte nisu potrebni.

Od jermena ispletemo uže,
izgleda kao ružičasta lijana. Zakačimo ga
za tavanicu i vrišteći, ljuljamo se od istočnog
ka zapadnom zidu. Jedno drugo zovemo
Tarzan. Dan je svež i mirisan.


Noću su aktivni
samo pesnici i funkcioneri

dva ujutru sedim za pisaćim stolom
čujem napolju se prevrne činija
pok pok razlije se voda u dva ujutru
zvuk se posebno dobro prenosi
u sobi na potkrovlju čuje se još intenzivnije

dakle šta predsedniku zavezanom
u psećoj kućici prolila se voda mlati lancem
zavija eli eli lama sabaktami

neću ustati otići do pseće kućice uzeti posudu
sipati svežu vodu neću ustati
izaći na balkon smirivati suseda koji se dere
tišina preti lovačkom puškom

juhu napisala sam pesmu
u dva ujutru neka ga već jednom upuca


Sve o mojoj majci

Kaže, da pisanje pesama nije pravi posao,
ali pustimo to, pre svega zato
što ona perući suđe
zaradi više nego ja književnošću,
i još svake godine dobije regres. Imamo sreću,

uprkos pomenutome, da Nobelove nagrade
ne daju za majčinstvo,
jer fond bi se osušio već pri prvoj podeli nagrada,
još gore bi bilo, kada bi dodelili
Nobelovu nagradu ženi, koja je sposobna za
najviše ljubavi: dobila bi je moja mama
i ne bi znala, šta sa svim tim novcem.
Kupila bi novu veš-mašinu, najverovatnije i
mašinu za sušenje veša, ostalo bi dala meni i mojoj sestri.
U suštini, obe nas ceni i u nama poštuje
poslovnu sekretaricu i pesnikinju. Obožava nas!

Kada bi delili tu nagradu,
istina o mojoj mami bi izbila na videlo
i sve bivše i buduće civilizacije
u poređenju sa navedenom činjenicom
ne bi imale nikakvu vrednost.


Ponekad uđem u telo svog oca i odatle pažljivo posmatram samu sebe

»Kako se više ne bori – kako se nekada borila sa genskim zapisom – njeno telo je želelo da ga prati i ona se opirala – kao dete tvrdoglavo se izmicala – genetici i svakoj predestinaciji – zašto u stvari – – uspelo joj je da su se njeni prsti oblikovali u moje prste – kosa u moju kosu – kretnje u moje kretnje – kada sam gledao njene nokte to su bili moji nokti – – postala je sve manje pažljiva – [jeretik] [!] – [Jovanka Orleanka] [!] – rastresena zbog drugih stvari u životu – drugih kao što je preobražavanje u mene – – njen glas sada postaje glas moje žene – lice lice moje žene – bokovi prsa bedra moje žene – svetlost moje žene joj prija – zašto je nikada nije želela – – telo moje mlađe kćerke se sve više zaboravlja – postaje telo njene mame – drži se još samo mog imena plus hroničnih problema sa crevima – vidite njenu bledu kožu – to je naša koža to su naši zatvori i dijareje – od vrenja unutrašnjosti koju treba izgovarati – [treba] [!] [izgovarati] [!] – ono što izgovori moja kći samo je maska onoga što treba reći – vidite je kako se drži naših bolesti – vidite je kako iznutra postaje kao naša linija – pomalo duševno bolesna«


Ana Faruh Goran
Jasmina Stanka
išli smo u Fabianijev vrt
usput smo se zaustavili
kod visokog bedema
i tamo se zadržali
otprilike pola sata

naš susret je bio jednostavan
kao što je jednostavno sve što ostane nakon požara
kada nestanu svi dragoceni predmeti
sentimentalne uspomene
rekli smo jedno drugom samo svoja imena
i udaljili se od veće grupe ljudi

znali smo samo da smo
nekakvi pisci iz nekada zajedničkog prostora
i da se pod tkaninama naših koža
gomilaju pritajeni ožiljci

prepoznaješ ih, ukoliko se dovoljno približiš
usaglase se, uhvate novi uzorak
kao obrat u zenici kaledioskopa
u trenu se lice promeni
u ne više tužno lice
samo pokreti ramena čuvaju svoju tišinu
pomirenost sa svetom, koji je zasekao

(nekoliko dana kasnije pronašla sam
jedno od imena kod kuće
Faruh Šehić
na nekom spisku
imena, koja treba zapamtiti
rekla je Asja, kada ih je zapisala
krhkost, koja se pretvara u čistu lepotu
i opet smo kod jednostavnosti)

sedeli smo na ugrejanom bedemu
gledali narandžaste krovove kućica u dolini
i iako među njima nije bilo kedrova
i pogled nikako nije podsećao
na Van Gogove pejzaže, bili smo svesni
sopstvenih invalidnosti – jedan bez uha
drugi bez jezika, treći bez oka

osećaj je bio pravi – još pre osvešćenja:
naša imena su na spiskovima
napisanim nevidljivom rukom ili rukom Asje Bakić
što je u večnosti ista stvar
jer se ništa ne dešava slučajno

život putuje od imena do imena
od imena do imena ožiljci se smanjuju
mesta, gde je izloženost tela bila najveća
širom su otvorena
za nova imena sa spiska
jedno u drugog ulazimo
samo tako možemo

samo tako možemo mi, ljudi
minut nakon što se upoznamo
sedeti na ugrejanom bedemu
mirni kao sive čaplje

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.
Prevela sa slovenačkog Ana Ristović

Nazad