VLADIMIR VUJINOVIĆ

Vladimir Vujinović je rođen 1976. u Somboru, Srbija. Lenj po prirodi i nepodložan autoritetima i pravilima, nije uspeo da završi skoro ništa od škole, ali je zato, sa svojih trideset godina, što bi rekao drug Stari (citirajući Maksima Gorkog), za čije je vladavine rođen, i u čijoj je nepostojećoj državi proveo detinjstvo, završio mnoge „Univerzitete života“.
Bavio se svim i svačim, radio kao punjač flaša u ilegalnoj sokari, automehaničarski šegrt, građevinski radnik, radio voditelj, a u poslednje vreme, iako živi u besposlenom tranzicijskom društvu srpske provincije, gde vlada nezaposlenost, ima sreću da ipak radi, i to kao administrativni radnik u sportskoj kladionici (kucač tiketa).
Posao i nije toliko loš, sa književničke strane; obzirom da ljudima prodaje maglu, da ima priliku da neposredno prouči svet kockarskog poroka kojem su i takve veličine poput Dostojevskog pripadali, što sve, složićete se, može biti itekako inspirativno za jednog pisca.
A i ne mora.
Piše prozu, uglavnom inspirisanu, ne svojim ličnim iskustvima (kojih, da budemo iskreni - i nema), nego istorijom i filozofijom u koje je nesrećno zaljubljen.
Do sad je objavljivan samo jednom, sa kratkom pričom Govor života, u knjizi Donja strana priče, Zborniku najlepših kratkih priča za 2004. godinu, beogradskog izdavača Alma.
   

 

MARKSIZAM U PUSTINJI KALAHARI


Neko će reći da ne postoje dokazi, niti istorija beleži, da je Josip Broz Tito ikada posetio Botsvanu, ali kako je predsednik Jugoslavije proputovao pola sveta, zašto nije nemoguće da je i u ovoj afričkoj zemlji boravio, čak iako toga nije bio svestan ni on sam, a ni ljudi što su beležili njegov život. Nije li i Svetislav Basara neosporno utvrdio da je Niče bio na Kipru, pa zašto bi Vama onda bio problem da zamislite kako je i Tito bio tamo gde nikad nije bio. Istorija je ionako prevrtljiva, podložna falsifikovanju do te mere, da je nekad jako teško utvrditi šta je istina, odnosno, gde prestaje istorija a počinje pseudo-istorija. A Maršal se prvobitno nalazio u glavnom gradu Zambije, Lusaki, gde je u toku bila Treća konferencija Nesvrstanih, a kad pomenusmo ovaj podatak, svako ko dobro poznaje noviju istoriju, znaće da je u pitanju godina 1970. Ne bi Titu nikad palo na pamet da napusti blagodeti svoje hotelske sobe, da Zasedanja nisu bila naporna, a diskusije dostizale tačku usijanja, jer je sve teže bilo braniti principe Nesvrstanosti, pred beskrupuloznom najezdom američkog kapitala, kojem je malo ko mogao odoleti. Nehrua među živima nema već odavno, a Nasera odskora, pa predsednik Jugoslavije oseća kako je sav teret očuvanja Nesvrstanog pokreta, pao na njegova pleća, a kako je njemu već punih sedamdeset osam godina, po prvi put oseća i veliki umor od, možemo to slobodno reći, života. Iako je u Zambiji obasut svim mogućim počastima, jer je lični prijatelj Keneta Kaunde, koji ga prosto obožava, njegova raspoloženja turobna su i melanholična, i on, jednog dana, usred održavanja Konferencije, prosto odlučuje da nestane i za trenutak se izoluje od svega.
Kao večiti putnik i lovac, odlučuje se da u putu i društvu životinja, potraži odmor za svoje napete živce. Zajedno sa prevodiocem iz Jugoslavije, iznajmljuje jedan džip, vozača i jednog vodiča iz naroda Tsvane, te u najvećoj tajnosti, odlazi iz Lusake u pravcu juga. Iza sebe ostavlja opravdanja i izgovore za nekoliko dana, koliko se nadao da će njegovo odsustvo potrajati, ako se, je li, u međuvremenu ne predomisli i ne poželi da putovanje nikad ne okonča. U kaki odelu i šeširu, dobro je kamufliran u kakvog belačkog savanskog avanturistu, a kako bi predupredio sumnjičavost carinskih i policijskih punktova, nabavio je i lažne isprave i pasoš, u kojima je on Jozef Mecinger, švajcarski državljanin, ljubitelj afričke flore i faune. Jozef Mecinger se, kao i u davno doba kad je kao komunistički ilegalist morao nositi bezbroj lažnih imena, jako dobro saživeo sa svojim novim identitetom, toliko da su mnogi seljani iz pograničnih područja Zambije i Botsvane, još dugo u sećanju sačuvali starog, lucidnog i ljubopitljivog Švajcarca. Istina, on se sa svojom pratnjom, što iz predostrožnosti da ne bude otkriven, a što zbog toga što su mu ljudi dosadili, kloni i ljudskih naseobina i ljudi, a i sami znate da u Botsvani, u kojoj je moguće da danima putujete a da ne sretnete čoveka, to i nije naročito teško. Da sreće ljude, njemu je teško iz još jednog razloga, zato što sa ljudima u Africi obavezno srećete i strašnu bedu i siromaštvo, a tako jednom velikom socijalističkom rukovodiocu, neugodno je kad vidi takve prizore. Džip Jozefa Mecingera kreće se bespućima i savanama Afrike, dižući prašinu za sobom, kreće se usred osunčanih rajskih predela, zaogrnutih u tišinu i plavetnilo neba. U predvečerja, sa dolaskom vatreno-ljubičastih zalazaka sunca, on zapada u nekakvu naročitu ushićenost i opčinjenost lepotama prirode, i razmišlja o tome kako bi ovaj svet bio divan da ga ne nastanjuju ljudi. Oduševljavaju ga životinje kraj kojih prolazi. Krda slonova se kreću tako bučno, izazivajući podrhtavanje tla u prečniku od nekoliko kilometara, a pri susretu sa gazelama, antilopama i veličanstvenim lavovima, njemu je žao što kraj sebe nema pušku, pa da se okiti i kakvim lovačkim trofejom.
Taman kad je pomislio kako je šteta što je život protraćio služeći nezahvalnom čovečanstvu, horizont se već sasvim usijao od jare, a beživotno okruženje jednoličnih ogoljenih krajolika, i pustog sprženog tla, podseti ih sve da su usred pustinje Kalahari, što ne bi trebao predstavljati problem, ako se uzme u obzir malopre izneti Maršalov stav. Međutim, troje Titovih saputnika rezervisani su, zabrinuti, i zastupaju mišljenje kako je već krajnje vreme da se pođe nazad, put Lusake. Tsvana-vodič upozorova kako je krstarenje Kalaharijem, uz tako siromašne zalihe vode kao što je njihova, izuzetno opasno, a i granica Južne Afrike blizu je, ali Maršal je uporan, uz oštar prekor buntovnim pratiocima, i uz jasno stavljanje do znanja ko je šef ove ekspedicije. On daje uputstvo da se putovanje nastavi, iako džip kojim putuju, kroz štektav i zagušen rad motora, takođe daje znake ozbiljne posustalosti; ispoljava dar za komandovanje, jednak onom koji je ispoljio za vreme Drugog svetskog rata, kada je u Jugoslaviji bio šef gerilske skupine, koju goneće sile Osovine prozvaše Banditen. Jozef Mecinger alijas maršal Tito, od svojih pratilaca je, dakle, tražio bespogovornu poslušnost i odlučno napredovanje sasušenim pustinjskim stazama, i jedino u čemu je zahtevao oprez jeste to da se pazi kako se slučajno ne bi prešla granica Južnoafričke Republike, jer je belački režim ove države smatrao i svojim neprijateljem, kao i neprijateljem svih onih čije su ideje zadojene pravednim marksističko-lenjinističkim idejama o Bratstvu i Jednakosti svih ljudi.
Ljudska prilika koja je iznenada iskrsla ispred njihovog vozila, u toj pustinji gde se teško mogu susresti i biljke i životinje, zaista je delovala kao avet. S obzirom da je poput uglja crn domorodac, u ruci čvrsto držao opako zašiljeno koplje, Tsvana-vodič zatraži veliku opreznost, obrazlažući kako je reč o Bušmaninu. Tito je tražio dodatna pojašnjenja, i kad mu je rečeno da su Bušmani divlji narod, do kojih, kao što se vidi i na dotičnom primerku koji stoji iznad njihove šoferšajbne, nijedno preimućstvo civilizacije još uvek nije doprlo, on zatraži da stvar prepuste njemu.
Prvi je izašao pred potpuno golog domoroca. "Druže Bušmanine, obrati mu se na jeziku koji je samo on nazivao hrvatskosrpskim, dok ga svi oko njega nisu nazivali nikako - (nekako, ta tema nikad nije bila 'na dnevnom redu')", nikako ne uspevajući da svoj pogled odagna sa sagovornikovih otkrivenih prepona, ali zato uspevajući, u maniru prekaljenog diplomate, da do kraja izdeklamuje kako dolazi u miru, i kako je pun najlepših želja i prijateljskih namera. Kako je ubrzo postalo jasno da je dotični Bušmanin jedan bezopasan čovečuljak, miroljubivog ponašanja, sva Titova pratnja takođe izađe iz džipa, trudeći se da svom šefu posluže kao tumači. Tito je rešio da prihvati sav rizik i odbaci svoje lažno ime, predstavljajući se od samog starta kao Josip Broz, predsednik i maršal Jugoslavije, Vođa Narodnooslobodilačke borbe i Revolucije, Vrhovni komadant Jugoslovenske narodne armije, Otac i Sin svih jugoslovenskih naroda i narodnosti, prijatelj i pobratim mnogih drugih državnika, i, na čemu je najviše insistirao, jedan od osnivača i vođa Nesvrstanog pokreta, kao i Zaštitnik i Zastupnik sveg onog obespravljenog dela čovečanstva. Zatraži da se sve ovo prevede Bušmaninu, ali tu nasta nenadan problem, jer, niti je Bušmanin razumevao sve one evropske jezike kojima je govorio Titov jugoslovenski prevodilac, niti je Tsvana-vodič znao bušmanski, a ni Bušmanin nije govorio tsvana jezikom. Ozbiljni problem u komunikaciji premošten je Maršalovim stavom da jezik ne sme predstavljati barijeru kod ljudi koji su braća, a on ovog Bušmanina smatra Bratom, te tako ne prestaje da govori, stvarajući najviše muke Tsvana-vodiču, koji mora da gestikulira i rukama i nogama, a da ostane upitno da li je Bušmanin išta od Titovih poruka razumeo. Možete pomisliti da je, ne daj Bože, maršal Tito nekakav matori perverznjak kad ne skida pogled sa Bušmaninovog majušnog penisa, ali da to nije tako, dokazuje i opšte poznata stvar da on voli samo žene, pa i njegovu zagledanost u domoročevu golotinju, ne treba tumačiti u svetlu telesne ljubavi, već kao neosporan znak istinske ljubavi ka čovečanstvu. Maršal je suviše star i konformista da bi još uvek bio revolucionar, ali svom sagovorniku poručuje kako je neophodna određena vrsta društvene akcije, uz pomoć koje bi se svi Bušmani izborili za ravnopravniji status, neophodno je i mnogo veće jedinstvo i saradnja među svim narodima i plemenima Botsvane, kako bi se prevazišla sva negativna nasleđa britanskog imperijalizma, i kako bi se izašlo na kraj sa sve većom ekonomskom zavisnošću od rasističke Južne Afrike. Dok Maršal govori, Bušmanin uglavnom ćuti, pokazujući tu i tamo na tragove nekakve divljači u pesku, stežući pritom koplje i mrmljajući nešto na svom nerazumljivom jeziku, a Maršal se nadovezuje sa rečima, “Shvatam, Majku ti Božju”, interpretirajući Bušmaninove pokrete rukom kao rešenost da se već sad krene put Gaboronea, u obračun sa nenarodnom vladom, savetujući svog domorodačkog prijatelja da pravdu nikad ne isteruje sam, već da u lov na Bolji život krene zejedno sa svim svojim saplemenicima.

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.

Nazad