ŽIVKO NIKOLIĆ

Rođen 1958. u Koprivnici kod Zaječara, Srbija. Živi u Beogradu.
Objavio je knjige pesama: Približavanje, 1982; Beli vid, 1986; Neobični dani, 1987; Buđenje u predvečerje, 1989; Istočne zone, 1992; Vajanje pene, 1994; Početak leta, 1994; Ispod praha, 1997; Prah i nada, 2000; Pokretne vatre, 2002; Nevidljiva boja, 2004; Severnjača, 2005; Glineno ogledalo, 2005; Zar odista samo reč, 2006; Izvor na kamenu, 2007.

 

SIZIF


On komad cigle u svoju torbu stavi
i drugi mu pridoda, ali krišom,
kao da najveću tajnu pohranjuje.
I vasceli dan taj dragi teret nosi,
zbog njega u vrevi ljudska ramena razmiče,
svima se klanja, svima se osmehuje,
i autobusima, i zidu, i bubama na zidu.
Na šalterima, pun ponosa, uporno čeka
i ne zna zašto mu je ta građa potrebna,
ali oseća u disanju božanski sklad
kada se ruka za stopalom pomeri,
uzdah koji potom sledi,
osmeh koji se od uzdaha otme.
Sve je tu, u pravoj meri.

20.10 - 15.11.2005., Beograd


PRONAĐEN KAMEN


Pronašao sam kamen ispod stopala,
zaobljen, beo, spokojan
i odmah sam znao da je to onaj kamen
koji celog života tražim,
da bih ga u džepu nosio,
da bih njega za savet pitao
kad nedoumica krene
gore nego gorušica
da me muči i razara,
jer on ćuti a kazuje.
Kako se dogodilo da ga nehajno pustim?
Gde se premetnuo? Gde se sakrio?
A kad bih se sagnuo i drugi uzeo
da li bi i iz njega dopirala muzika?

25.11.2005 - 2.4.2006. godine, Beograd



PROBUŠENI KAMEN

Jedne večeri nađoh na obali kamičak
koji je po sredini bio vešto probušen
kroz malenu rupicu vrpcu od kože udenuh
kao da sam najdragoceniji biljur našao
tako sam se njegovom obliku radovao
on sad čuva moje uzglavlje prepuno plamena

27.11.2005 – 1.1.2006. Beograd


PADAJU

niz padinu kamen bačen
povlači za sobom drugo kamenje
i tako se združene
kotrljaju plamene grudve
spremne da uzlete ka nebu
i rasparaju plavetni svod
čim dno dotaknu

14.3 – 2.4.2006. Beograd


KAMIČAK

da li se od koplja
od strele ili noža
taj kamičak odlomio
idući kroz maglu
teško mi je da dokučim
ali utiskuje mi se u dlan
i ruka mi biva tvrda
i srce mi okiva
njegova čudesna snaga
kroz maglu ponosno stupam
a magla kad je kud je nestala
kamen se sa mnom
seli u druge predele
sa mnom ognjišta raspiruje
sa mnom travu kosi
nedokučiv i dalek
a stalno prisutan
na dlanu na pragu
pod uzglavljem
živ sićušan a kamen

16.3 – 2.4.2006. Beograd


IGLA

najvitkija sestra
nečujna
dospeva tamo
gde joju se ne nadaju
spaja zavađene obale
prekorno gleda
prodire silovito

22.12.2004. – 6.2.2005.


KANDILO

lako odleprša
još lakše se vrati
i klatno bi mu pozavidelo
kako se zamahu prepušta
sve dok ne probije koprenu
kakav samo miris
iz njega dopire
do vrha dođe
na dnu se nađe
svuda je njegovo
njemu sve pripada

11.11.2004 – 8.5.2005. Beograd


ZASTALI

Jednom smo, u predvečerje, kraj otškrinutog prozora
zastali da gledamo kako se dve crne mačke svađaju.
Ona spolja šapom je o staklo udarala, uporno drvo grebala,
a ona što je već unutra ušla, narogušena, frktanjem je
taj maleni otvor sužavala. Naše je disanje prestalo
i svi su se naši pokretri slili u tren kada će mačke da se dodirnu.
A one su se nemo gledale, nakostrešene dlake
i pogled je govorio umesto njih.
Posle je neko dozivao i svetiljku upalio,
a mi smo zurili u trag šape na staklu,
u crnog gavrana na snežnoj, netaknutoj poljani.

20.2 - 7.8.2006. Beograd


MAČKA I NJENI SNOVI

I posle hiljadu godina
ista mačka dolazi
i svoje vitko telo provlači
tamo gde su bili prozori
šape uzdiže ka negdašnjim vratima
spava nadomak negdašnjeg ognjišta
telo se menjalo i sve drugo
ali počuj prede spokojno
tavanice i zidovi su nestali
taj zvuk je nepromenjen isti
s puno nade odaslan
da će za uzvrat odmah da usledi osmeh
mačke žive večno
zidovi se raspadaju i nestaju

20.2 – 2.4.2006. Beograd


SAČUVANO

Ono bacanje jastuka u drugi ugao sobe
odmah posle buđenja, one grube ponjave,
komode memljive i prošarane zidove
još uvek dozivam u sećanje osmehnut.

I onaj bunar u dnu dvorišta
u koji smo uz kikot bacali lubenice,
ptičija gnezda visoko u krošnjama,
i zečeve, i pse, i kokoške, i guske,
sve sklopljenih očiju nabrajam.

I hitre potoke, vrbe nad vodom,
naherene kolibe, stogove slame, senjake,
sve to čuvam u vrhovima prstiju,
u levom oku, u disanju, ćutanjem.
Jednim okom to sagledavam, drugo luta,

ne da u tminu ni jedan odsjaj da promine.
Dodir me potseća na prevrnute tronošce,
na bakrače nad razigranom plamenom,
na riku krava, na škripu čeza u predvečerje.
A čeze su dovezle papriku, karfiol, kelj.
I travu tamno zelenu. I kukuruzne stabljike.

Sad prsti govore o zaboravljenom mirisu,
vrh nosa otkriva davno zapretene tajne.
Ni prvi pogled, krišom upućen, ni prvi poljubac,
pod drvetom, koje je davno posečeno, ništa nije
zaboravljeno. Sve to, u noktima, skriveno, imam.



PEŠČANA PTICA

hteo sam od peska pticu da načinim
pticu sa otvorenim kljunom i krilima
kao što sam puteve i kule pravio
da pticu napravim hteo sam od zrnaca
i vode, od magle i pepela, da bude moćna
ne da bih se njome pred spavanje igrao
no da bih je gledao i divio se
njenom perju i oku začuđenom
pticu sam hteo koja leti i doziva
ja i sad verujem u njen let
sve jedno što sam nehotice na pesak stao
i sam sam jednom leteo
bio sam ptica pesak sam bio
ali naglo je kiša počela i sve je prestalo
i pesak da se kovitla i voda da ključa


ČUDO NEVIĐENO

Za Živka Nikolića (1941-2001)

često u poslednje dane ženi koju volim
govorim da je čudo neviđeno
ona ni malo ne nalikuje na ono čudo
koje si ti pred sobom imao
ali ono što dopire iz nje
preko osmeha reči pokreta
zaista je čudo koje se retko viđa
i to me uvek potseti na naše razgovore
da je sav naš trud sa slikama i rečima
zapravo trud da se dokuči miris žene
suština tog mirisa

7- 14.3. 2002. Beograd


PUT U VODI

Potok je tekao putem,
po dugovečnoj stazi
i nije se znalo
gde će proći najezda
ovaca, krava i po koji
snuždeni pas,
a gde će da protutnji voda.
Voda je prelila kamenje
i mrave na ozbiljnom pohodu,
voda je nevino žuborila,
bistra, radosna.
Napustila je brda i sada se
u niže predele sliva,
ona nikuda ne hita,
klizi spokojno, uvek budna,
uvek spremna da iznenadi.
I voda se nekuda seli,
uporno probija malene bedeme,
i velike, kada jojse prohte.
Zato je puteve u svoje
tokove utkala.
Potok na putu
i svo granje nad potokom,
i svo ogrubelo šiblje na obali
čini me sad ushićenim.
Vredelo je ovom stazom ići,
U ovu vodu zagaziti,
Svoj put u njoj pronaći.

10.7.2006. Koprivnica


PROVIDNA BOJA SNA

1.
Snovi imaju boju.
Ko je vidi,
nikad je ne zaboravi.
Možda baš sada
to zrikavci
njenu suštinu dovikuju.

2.
Boja sna se ne deli,
ne razliva,
ne odustaje,
ne prestaje.
Stalno
pod prstima treperi.

3.
Kako izgovoriti ime nepoznatom,
koje se stalno preoblikuje,
takve reči ne postoje.
To je boja koja se udiše,
boja koja govori
i uvek za tobom ide,
de god da odeš
ona te dočekuje.

4.
U predsoblju pišti sat
a meni se čini da se to
šareno pile izgubilo.
Pred visokim zidom stojim
i zid lagano u zemlju tone,
kao da pred njegovom snagom
od zida samo boja ostaje,
a boja je samo bol od iskona.
Naglo na stopala naskačem
i vidim kako me boje dozivaju.

5.
Hteo sam boju da dodirnem,
tu boju opojnu o kojoj svi govore
a ja je ne vidim.
Znao sam da traje san
i da se negde izvan mene
dešava to prelivanje boja.
Tešku kao granit
hteo sam da je dodirnem,
udišući je
da spoznam njene prelive.

6.
Šta još može
san da zaustavi?

30.12.2005 – 6.3.2006. Beograd


SEOBA REČI

Reči se u nedokučivo vraćaju,
tamo gde mogu da se prepliću
i stapaju, da se vole i obnavljaju.
Tako ljudi bez reči ostaju
sa slikama i bojama, sami,
sa propevalim linijama.
Može se svaka pomisao odneti
u nedođiju, može se bez ičeg ostati,
ako slike i boje ostanu,
ceo svet je tu, nije ništa izgubljeno.
I reči se u spektar boja utapaju,
umesto rečima,
mi se bojama sporazumevamo.

29.3 – 28.6.2006. Beograd


BLATO

Nekad su nam govorili da gazimo po kadifi i zlatu
a svud je bilo blato i sve je bilo blato. I pepeo,
i smrad, i buđ, iskonsko trunje, trulež. Od iskona.
Sada nam otvoreno kažu: Jeste, blato je! I još će
dugo da traje. Biće ga na svim putevima, u svim smerovima,
ma gde se okrenuli! A onda će, šeretski namignuvši,
stisnutih vilica, šapnuti da je blato prepuno otrova.
Koji zrači na daljinu, u svaku se poru uvlači i izaziva bes.
Od tog blata oči pocrvene i dugo poigravaju, od tog smrada
uši lepršaju, ali ne može nikuda da se odleti, jer ovo su
naše sfere, naši prostori. Ko će spoznati granicu odlučuje
neko drugi, nepoznat. A mi samo u tim granicama, u blatu,
po svom tužnom liku gazimo. I čini nam se da to dobro radimo.

13.8.2005. – 12.8.2006. Beograd


LAUTAR

pre nego padne mrak
uzmem ćemane natrulo
i sviram na sokaku
za sebe
čemerno
dođu da me čuju mravi
bubašvabe i skakavci
dođe i jedno derište
da žicu dirne ali žica dirne njega
i kraj mene peva mesecu
i lišće koje šapuće pospano
i vode koje na tren zastaju
i žabe koje se nezvane javljaju
svi bi da njinu pesmu čuju
u koru drveta se sliva
u trsku povijenu
u cvet pregaženi
da joj se u neke druge dane
neke druge oči
plačući raduju
nema nigde takve melodije
ni onih koji tako pevaju
ta pesma na oči izlazi

2.5 – 18.6.2004. Beograd


ROBA S GREŠKOM

pogrešno su košulje obrubili
nogavicama su na ivicu dugmad ušili
damski blejzeri sada su kabanice
nakrivo skrojene suknje opipavam
ko zna zašto probušene cipele isprobavam
kravate izlizane bez prstiju rukavice
ni iskrzanu beretku ne zaboravljam
u ovom suludom danu
sako sa tri rukava sakrivam

27.6 – 21.11.2004. Beograd


NEMOGUĆE

ako na vrhu brega ukotviš
fiskalne kase iz svake će pore
klijati laži
od trougla ima da bude krug
od kiše ponjava i hleb
ma gde postavio govornicu
jer ona je opaki laser
ako se svega pribojavaš dobro je
a dobro je i ako ti sve jedno
jer
a.zavodi za osiguranje
samo pepeo osiguravaju
b. u bankama uzgajaju iluzije
c. pisoari na skverovima vape zaboravljeni
a ti kaži da baš ništa ne razumeš
i ćuti osmehnut kao da ti je sve potaman

22.10.2004 – 7.8.2006. Beograd


REZA

Kada je reza namaknuta deli se svet
na ono što vetar raspiruje
i na ono što uljuljkuje prikriveni plamen.
Ošinut vetrom, u dvorištu je starac zastao,
gleda na grani pokisle kokoške i goluba
kako im se prikrada, gleda kao mačka
prognana od pasa u trem utrčava. Iza reze,
pod čađavom tavanicom, naspram ognjišta,
skrušeno starica raspliće kučine
i jeca zbog odbeglih pilića. Taj jecaj kao da udaljenog
doziva da radosno pokuca na iskrivljena vrata,
ne bi li reza škripnula, nebi li svetac na zidu odahnuo.

28.6 – 25.7.2006. Beograd-Koprivnica

RTANJ U MAGLI

Rtanj maglom obvijen
nalikuje na dojku
koja je izrasla iz zemlje
i snažno ka nebu
šiknula svoj mlaz.

To mleko se razlaže
u niti i pramenje
spokojno, slobodno.

Koja će usna
nju usnulu da obujmi?
Čija će ruka
to pramenje da uhvati?

Ili je sve iluzija:
i Rtanj, i magla,
i pramenje, oblaci,
koji odlaze i vraćaju se,
koji se kovitlaju,
kruže?

4.6 – 23.10.2005. Beograd

VEČNO PUŠTANJE ZMAJA

Tvoj zmaj i sad plovi,
visoko ponad glava,
iznad granja i snova.
On se u plavet utapa,
ponosno maše
i vraća se da ti kaže
koliko je prostranstvo
pred njim nastalo.
Njega ima, tebe nema,
nije on,ti si iluzija,
on leprša i poskakuje.
A tebi na dno srca
pada teško kamenje.
Otkida se i survava
tvoj zmaj, tvoja misao,
iza oblaka se skriva,
boju obaku podaruje,
s oblakom se u kapi
nad poljem razlaže.

15.l – 8.5.2005. Beograd

SAMA, KRAJ KAMENA

Sama, kraj kamena,
u nešto daleko,
duboko zagledana,
tamnim nitima
s njime povezana,
ne osetivši
da ti se približavam,
nekog si čekala.
Samo se još obline
kamena sećam.
I moje radosti
što sam te
baš tu našao.
I daleki eho
tvog prigušenog kikota
sad mi pristiže u sećanje.
Sama si bila.
I kamen je bio tu.
Draga mi bi ta samoća.
U snu ili negde drugde,
kamen još uvek stoji.
A gde si sad ti otišla
trave da sakupljaš,
cvetove u venčiće
da pleteš?

4.3 – 20.8.2006. Beograd

SEOBA: SPISAK SEĆANJA NA KRAJ 18. VEKA

1.
I sad čujem doboše. I sećam se predvečerja
u kome je sve počelo: nisam potok prešao
nego sam tik uz to bedro stao, zgranuto lice
u dojke sakrio. Svi koji su bežali,
kraj našg su grma protrčali. Posle smo danima,
kroz šume, strah u kamen i najtvrđe drvo sakrivali.
Sećam se vučjeg brloga i trka diveljeg vepra,
sećam se oskudnog plamena i neba prosejanog zvezdama.
Tada sam ljubio divlje jer nije bilo nikog,
ni napred, ni iza, te mi se činilo da smo sami ostali.
Posle je reka hučala i opet su, odnekud, dopirali doboši.

2.
Kasaju konji. I promiču lica zabrinuta,
u nešto daleko zagledana. Ko će da dokuči daljinu,
ko će da razluči polje, predele i izbe, u njima rasute?
Ja tražim svoj potok, svoj zabran, svoje vetrove.
Vodi me trag koji se negde u meni sklupčao
i usmerava me za Suncem, za Danicom, najsjajnijom.
S mnogima sam nekuda išao, ali njihovi bogazi ne behu
moja počela. Svi jeleni, svi veprovi, lisice, zrikavci,
sove i vukovi, koje sam usput susretao, moja su svita.
I sa mnom, za zvezdama putuju.Ja samo otkrivam
koliko su brda prostrana, koliko su šume slobodne
i koje su virove vile zaposele. Na vrhu drveta zaspim,
tik kraj vode se probudim, s ježom na dlanu
s daždevnjakom na ramenu.
Pevam travama i drveću, dozivam oblake,
prepelice i gugutke, i zečeve od svih hitrije.

3.
Bežali su od zlih očiju, od ljutih noževa,
od sablje zavitlane, uz sebe privijajući ono malo
što su ruke ponele. Ništa nisam imao do kuraži
te krenuh da tražim svoje vetrove. Tamo gde su
najnežnije pesme prosipali,bilo je moje predvorje.
Sa neznanom sam braćom kroz doline išao,
ali sam gubio njihove zbegove kada smo bežali
od razjarene horde. Svo prostranstvo, svo zelenilo,
sve što se plavi, i sav sunčev sjaj, meni je pripadalo.
S nadom sam se budio, s radošću sam, ophrvan, tonuo u san.

4.
Sanjao sam da mi je rame zasekao mesečev zrak
i da mi iz rane kaplju sićušni mravi,
crni i žuti kao što je mesečina razigrana.
Hteo sam ruku da povučem ali je ruka,
laka prepelica, odlepršala do procvalog grma.
Kljunom zoba cvetove. I bube na cvetovima,
pokraj cvetova. I sama je procvetala. Ruka koja beži,
ni buba, ni cvet, nego zračak dolepršao sa meseca.

5.
Nisu me plašili snovi nego mi mučni behu kamenovi
kao uzglavlje. Posle sam pratio tokove vode,
u šupljim se vrbama sakrivao, brao cremuš i koprive,
glogovo zrnevlje i rujne drenjine. Video sam svu
ljudsku muku, njive neuzorane, žita u zgarištu,
kukuruzne stabljike pokidane. I topot konja kao da
od neba dopire i preti, sve mi se to u pore na dlanu utkalo.
Imao sam nož i sekiru, grabulje i kotarice, sad je i to
kraj nekog kamena istrunulo jer sam, od vijara lakši,
niz prazno polje pobegao. A beg mi još uvek nije prestao.

6.
Niz polje bežeći (Ali ko je to bežao?),
nekuda sam došao. U neznano polje,
u goru tamnu, do velike vode. Tu sam zastao.
Stojim i sad, kao da lebdim nad ambisom,
jer me sustižu glasovi, jer me lavež ophrva.
(Da li su ikada tako psi lajali?)
Opet bih bežao, ali to više ne umem,
opet bih ka bregu išao, ali breg se izmakao.
Možda sam zastao da bih svoje snove pronašao
(Ko još sanja hodajući ka rascepljenom suncu?),
možda sam na tom kamenu svoje bilo otkrio.
Zar i taj kamen moram da ostavim?
I ovu urvinu? I ovu travu ugaženu? A gde mi je smiraj?

8.7.2005 – 31.8.2006. Beograd


SILAZI

sa svojih visova silazi
blago razmakne koprenu
novu igru svetlosti začne

i neosetno se
u svoj oklop vrati
i biva tu
u svakoj čestici
neprestano

i ti mu
ni dah ne osećaš
ni dodir
ni stope u travi

ali se za njima pokrećeš

25.1 – 18.6.2004. Beograd

ZOV ZVONA

Ta zvona što iz daljine dopiru,
mene zovu.
Da budem delić jeka
kojim se polje oglašava.
Zov osluškujem bez pokreta,
čekam da zrnce peska,
kad umine bruj,
u čašicu najlupkijeg cveta padne.
Moje oko po nebu suzu da razlije,
nad drvećem koje zov zvona
zauvek pamti.

13.4-30.8.2006. Beograd

KRUNA OD OSMEHA

niko ti pre
krunu od osmeha
nije podario
niko putirom
vedrih uzdaha
tvoje lice zasuo

niko pre
a ni posle

zato ne spuštaj u čauru
svoj pogled
dozvoli da dodir
skida velove

on tajnama
do srži dopire

ali šta su tajne
gde su se
njihove niti sakrile

8.7.2005 – 30.8.2006. Koprivnica / Beograd

SEDEO

na kaci kiselog kupusa dokono sedim
u dasku pod sobom opuške utiskujem
i po malo pepelom rasol zasipam
nek sve ide tamo odakle je i počelo
pticu u letu još ni jedna ruka nije zaustavila
moj krug sada zauvek svoje obličje dobija
ni ime svoje ni lik svoj u ogledalu
više ništa ne prepoznajem
u korov urasta sv e što je iza mene ostalo

15.4-13.5.2007. Beograd

OBLIK SEOBE

Iz mladog, u staro sam ruho prešao:
moje izbrazdano čelo, moj pogled,
moji pokreti o tome otvoreno gov ore.
Nrgdašnji petlić, koji svuda leti,
sada se više ni sagnuti ne ume,
a ako zastane, na tom mestu ostaje
jer kako da se pokrene onaj što se
u svoju suprotnost preselio:
u mirovanje. Ono što sam bio
nisam više, a ni sutra neće postojati
ovo što se sada nazire. Sve moje nestaće
a ja ću biti tu, promenjen, a isti,
da svedočim o onome što je bilo pre seobe.
Jer, duša se preselila u neke daleke,
nedokučive predele. Jedva da se nazire.

10.4-13.5.2007. Beograd

SLIKAO

Otišao sam na obalu reke da slikam brodove
i ptice nad vodom omamljne prolećem,
a slikao sam tebe pokraj vode,
tvoj lik na njenoj površi,
tvoje oči kraj procvalog drveća.
Strašan je sabrat moj fotoaparat:
moje je srce u sebe zaključalo tvoje opojne reči,
tvoj krotki smeh i tvoje dlanove na mom čelu,
a on je upamtio ono što je bilo iza osmeha i očiju,
ono što pokatkad,samo, umesto tebe, govori.

11.3-13.5.2007. Beograd

IZGUBLJENI GLAS

sve bliži biva glas
koji nisam od sebe pustio
ali je on ipak moj
i odjekuje
prozračan
čist treperi na suncu
uhu prija što tu
melodiju prepoznaje
nikada pre
nisam tako dozivao
tako pevao
visoko je otišao
a sada se lagano spušta
kao dugo čuvana tajna
prepun iznenađenja
strašno je
i bolno
a ipak prija to spuštanje

27.12.2006-13.5.2007. Beograd

PILE U SNU

sanjam da izgubljeno pile
traži moj dlan
iz hodnika njegov pisak dopire
i od tog piska dlan treperi
ali u travu u zemljuuranja
vidim kako dlan
boju zemlje poprima
pile bi da poskoči
pile bi da poleti
kroz lišće se probijaju prsti
iz trave koja perje postaje
iz vrha grančice pomalja sekljun
ja sam pile
to ja sebe piskom dozivam
pištanje se pojačava
i deli me i razbistrava

17.1.2006-5.1.2007. Beograd

TELA

Tvoje telo i moje jedno je.
I bivaju kao jedno
i traju kao jedno,
a jedno su samo u najtvrđem snu.
Kao jedno lete naša tela,
savitljiva, u reč zapretena.
Postoji i ono drugo telo,
u nama, a izvan nas,
sjedinjeno, a razdvojeno,
gipkije. Ono što mudro ćuti,
ono što sve na sebe i u sebe prima,
nesalomivo, zatamnjeno,
uvek prisutno, na sve pokrete spremno.
Ono je u nama a mi i ne slutimo
koliko je njegovo prisustvo
dok dišemo, dok pred sebe gledamo.

14.12.2006-13.5.2007, Beograd

TRI ŽENE

Zrele, davno procvale žene:
krupna, zaobljena crvenokosa
i ona vitkija, tamnooka,
davno su one nekom drugom
postale bitnije. Ali, bila je
još jedna, treća, ni malo lepa,
ni malo obla, zanosna,
ali me je njen osmeh,
usputan, blag,
jedva primetan,
razoružavao.
Kao da je od drugog sveta,
s druge strane došao.
To i sad deluje opojno:
mirnija,manje pričljiva,
od onih koje na sve pristaju,
sve je tim osmehom rešavala.

3.12.2006-13.5.2007, Beograd

PTIČICA

A ti mi je, kao, nećeš preoteti
ako je na uzici pridržavam,
ako joj teme gladim, ako joj
danima istu pesmu pevušim.
Cupkao i vriskao, drhtao i dozivao,
ma šta, što mi na pamet bude padalo,
neće da vredi: ptičica je davno odletela.
I leti koliko joj se hoće, ne zastaje.
Znam da će opet jednom na moj prag
da doleprša, kad počnu kiše i suludi vetrovi,
i da će cvrkutati kao nikad pre, prekrasno.
Ali me tada više neće ta opojna pesma boleti
i mirno ću posmatrati kako vetar mete
moje predvorje, kako kovitla i raznosi lišće,
kao latice sećanja. Oguglao na cvrkut,
čekanjem naviknut na pognutu glavu
i na studen kamena. A ona će opet da leprša.

4.10.2006-13.5.2007. Beograd

DOĆI ĆE DAN

visoko uzdignuti putevi
ima da prekriju nebo
i automobili da lete
horizontu u naručje
škrti će odsjaji sunca
pomoću ogledala
do nas dopirati
i niko neće poznavati
predele u kojima živi
ko sa sobom poredi trave
njemu će jedino na čelo
narandžasti odsjaji padati
doći će dan kada će nam stope
u vrelom vazduhu biti urezane
a pašće kiša zelena
i ciklama sneg i sladoled
u klupko će uzdah
vetrove da savija
a trešnje na glavu da padaju
možda je taj dan
baš sada počeo
zastani
neka se vrteška na početak vrati

26.9.2004-13.5.2007, Beograd

REČI I SLIKE

sada se reči u slike slivaju
imaju boju i oštre obrise
kada govorim ne dozivam
ja rečima predele dočaravam

iz reči u sliku
a slika je misao
na dnu ostala

dušo samo se pokreni
pođi iz viđenog
udaljeni treptaj budi

slike iz snova
prepune nikad viđenih boja
nalik svetlosti koja se
u daljini jedva nazire
s rečima se prepliću
u melodiju za nahereni zid
za stazu
izgubljenu u travi

ta bela slika
na kojoj bi i reči
mogle da budu ispisane
stalno mi u mislima poskakuje

do viđenja svi prethodni zidovi
na ovoj belini ću svoj
slikama da sazidam


DLAN I PRAG

Ja – početak svega.
Pre buđenja,
osunčano,
pritajeno
središte nedokučivog.

Ja – urez na pragu.
Pokadšto i sam prag.
I dlan.
I putokaz.

I pukotina.

Ja – to je vazduh.
Prozor u nepoznato.
Nema ga ga za dodir,
ram da mu razbiješ,
u bunar,
rukama, očima
da ga baciš.

Sve smerove poznaje.
Govori kad ne čuješ,
dokučuješ, sagledavaš,
spavaš.

Gde god da stigneš,
za tobom doleprša,
samnom te okupa,
na početak vrati.

 

Copyright © by Živko Nikolić & Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.

Nazad