ZORAN ŽIVKOVIĆ

Zoran Živković autor je sledećih proznih dela: Četvrti krug (1993), Vremenski darovi (1997), Pisac (1998), Knjiga (1999), Nemogući susreti (2000), Sedam dodira muzike (2001), Biblioteka (2002) Koraci kroz maglu (2003), Skrivena kamera (2003), Vagon (2004), Četiri priče do kraja (2004), Dvanaest zbirki i čajdžinica (2005), Most (2006), Čitateljka (2006), Amarkord (2007) i Poslednja knjiga (2007).
Živković je jedan od najprevođenijih savremenih srpskih književnika. Knjige su mu izišle u SAD (Vremenski darovi, Knjiga / Pisac, Četvrti krug, Skrivena kamera, Sedam dodira muzike), Engleskoj (Nemoguće priče, Dvanaest zbirki i čajdžinica), Rusiji (Četvrti krug), Španiji (Nemoguće priče), Portugaliji (Biblioteka), Danskoj (Biblioteka), Grčkoj (Knjiga), Južnoj Koreji (Knjiga), Češkoj (Vremenski darovi), Bugarskoj (Sedam dodira muzike, Četvrti krug), Turskoj (Vremenski darovi, Biblioteka), Sloveniji (Četvrti krug) i Hrvatskoj (Vremenski darovi, Nemogući susreti, Sedam dodira muzike, Biblioteka).
Priče su mu objavljene u antologijama i časopisima u sledećim zemljama: SAD, Engleskoj, Japanu, Poljskoj, Finskoj, Danskoj, Francuskoj i Mađarskoj.
Ove godine pojaviće se sledeći prevodi Živkovićevih knjiga: Most (Engleska), Koraci kroz maglu (SAD), Knjiga/Pisac (Španija), Knjiga (Portugalija), Nemogući susreti, Sedam dodira muzike, Koraci kroz maglu (Turska), Vremenski darovi/Pisac (Južna Koreja) i Nemoguće priče (Bugarska).
U 2008. godini predviđa se izlazak sledećih stranih izdanja: Nemoguće priče 2, Knjiga/Pisac/Čitateljka (Engleska), Nemogući susreti (SAD), Skrivena kamera (Nemačka) i Skrivena kamera (Španija).
Živković je dobitnik "Svetske nagrade za fantastiku" (2003) za roman-mozaik Biblioteka, nagrade "Miloš Crnjanski" za Četvrti krug (1994) i nagrade "Isidora Sekulić" za Most (2007), koji je takođe uvršten u uži izbor za NIN-ovu nagradu kritike za roman godine 2006 (prethodno je, 1997, u užem izboru bio i roman-mozaik Vremenski darovi). Romani Knjiga (2004), Biblioteka (2005) i Skrivena kamera (2007) nominovani su za jedno od najprestižnijih evropskih literarnih priznanja – "Međunarodnu dablinsku književnu nagradu IMPAK".
Prema Živkovićevim pričama "Voz" i "Hotelska soba" reditelj Puriša Đorđević snimio je igrani film Dva koji je imao premijeru na Festu 2007. Isti reditelj ekranizovao je i Živkovićevu priču "Ispovedaonica" koja je u vidu kratkog igranog filma prikazana na beogradskom Festivalu kratkometražnih filmova 2007.
Dve Živkovićeve priče emitovane su na programu britanskog radija BBC: "Voz" (2005) i "Budilnik na stočiću" (2007).
Televizija Studio B emitovala je TV seriju "Sakupljač" snimljenu prema Živkovićevom ciklusu Dvanaest zbirki.
Ugledna engleska producentska kuća "Čokolejd Films" otkupila je prava za ekranizaciju Živkovićevog romana Skrivena kamera.
Živkovićeva dela izučavaju se na univerzitetima s druge strane Atlantika. Profesor Ralf Bogert s Univerzitetu u Torontu uključio je Četvrti krug u kurs o savremenom evropskom romanu, dok profesor Džefri Stejdelmen, s univerziteta u Bafalu, tumači Sedam dodira muzike u okviru seminara "Muzičke teme u kratkoj prozi" (tu su još dela Tolstoja, Čehova, Kafke, Kundere, Mana, Nabokova...)
"Njujork Tajms" doneo je u broju od 15. aprila 2007 sledeću kritiku američkog izdanja Živkovićevog romana-mozaika Sedam dodira muzike:

"Nipošto se ne događa često da naiđete na prozno delo čija raskošna lepršavost i životnost kao da nadmašuju sâm jezik. Srpski pisac Zoran Živković (ne treba ga brkati s bivšim premijerom Srbije) već ima mnoštvo vatrenih poklonika u Americi. Iako je možda još rano da ga proglasimo novim Borhesom, njegov mozaički roman
Sedam dodira muzike svakako ga čini vodećim kandidatom za tu titulu.
Izvrsno načinjena elegantna knjiga
Sedam dodira muzike skup je priča u kojima muzika igra preobražajnu, neretko mističnu ulogu u životima likova: neskladne melodije svirača na verglu dočaraće jednoj starici prizore umiranja drugih ljudi; starinska muzička kutija prizvaće utvare u domu starog udovca. Iako su neki scenariji već viđeni, Živkovićeva obrada nadasve je originalna – on nepogrešivo nalazi srž transcendentnog u svakodnevnim i neistraženim obredima.
Podjednaku pohvalu zavređuje i prevodilac Elis Kopl-Tošić koja Živkovića čini čitljivim bez žrtvovanja egzotične različitosti njegovog načina izražavanja. Takav je, na primer, opis ponovnog uranjanja u san kao u "jezero mastila" ili zagonetno upozorenje da "oni koji očekuju konjanika ne smeju da pomešaju otkucaje vlastitog srca s batom kopita".
Ima se utisak da je odveć sputavajuće ugurati Živkovićevo delo u kategoriju spekulativne proze, ali dok se u našem ograničenom jeziku ne javi neki prikladniji naziv, moraćemo time da se zadovoljimo."

Na ovom linku možete naći još skorašnjih prikaza Živkovićeve proze.

 



BESEDA POVODOM DODELE NAGRADE
“ISIDORA SEKULIĆ”
12. juna 2007, Beograd

Izuzetno sam počastvovan time što je mom romanu "Most" pripala upravo nagrada "Isidora Sekulić". Kao da ima naročite simboličnosti u jedinim dvama domaćim književnim priznanjima koja su mi do sada dodeljena – "Isidora Sekulić" i "Miloš Crnjanski", pre trinaest godina. Ove nagrade nazvane su po gorostasima srpske kulture čiju stvaralačku sudbinu unekoliko delim. I oni su, kao i ja, morali da budu uporni, strpljivi i umereno dugovečni, kao i da najpre postignu nešto u svetu ili sa svetom, pre no što su bili prihvaćeni u svojoj sredini.

Iako sam svestan da je neprilično osenčiti nešto tamnijim tonovima ovaj svečani čas, na to me nagone dva razloga u čiju ću opravdanost, smerno se nadam, uspeti da vas uverim.

Pre svega, nekoliko reči o književnim nagradama. Oduvek mi se činilo da postoji nešto temeljno nepravedno u njihovoj neizbežnoj takmičarskoj prirodi. One, naime, promovišu jednog pobednika, dok ostali učesnici u nadmetanju, po surovoj logici stvari, postaju poraženi. Ovakav odnos možda je prikladan nekim drugim ljudskim delatnosti, ali sasvim je nesrodan umetnosti, a ponajpre književnosti. U drevnoj i otmenoj umetnosti proze naprosto ne sme biti poraženih. Svako umetničko delo mora već po definiciji biti pobednik.

Hitam stoga da uputim reči ohrabrenja i podrške mojim dragim koleginicama i kolegama po proznom peru čija je dela žiri imao u vidu, a koja ovoga puta nisu bila nagrađena. Imao sam veliko zadovoljstvo da pročitam većinu tih knjiga. Posredi su uistinu sjajna ostvarenja kojima bi imala razloga da se diči i književnost daleko veća od srpske. Okolnost da im je izmakla nagrada nimalo ne umanjuje njihovu vrednost. U mojim očima ta dela su sve drugo samo ne poražena. Da je bilo koji roman iz užeg izbora pobedio, to nipošto ne bi bilo nezasluženo.

Druga senka koja prekriva ovu svečanost odnosi se položaj naše književnosti u vremenu u kome imamo povlasticu da živimo. Kao valjda nijedan drugi vid umetničkog stvaralaštva, književnost je ovde oduvek bivala prepuštana požrtvovanosti samih pisaca koji su nekako uspevali da stvaraju protivno neretko krajnje nepovoljnim okolnostima.

Danas ova zapostavljenost književnosti izgleda dramatičnija nego u mnogim znatno težim vremenima. Prelazno razdoblje kroz koje prolazimo, od milja zvano tranzicija, kao da se naročito urotilo protiv književnika. S jedne strane imate novu klasu izdavača koje, sasvim u duhu divljeg kapitalizma, osim golog sticanja malo šta zanima. Oni se najčešće klone domaćeg autora zato što na njemu ne mogu da zarade. A i ako reše da objave njegovo delo, ono što će mu ponuditi kao naknadu kreće se u rasponu od ničega do iznosa koji je ponižavajuće, sramno mali.

Neko trezven očekivao bi da se ovde kao izbavitelj javi ministarstvo za kulturu, po uzoru na druge zemlje koje umeju da prepoznaju nemerljiv značaj ulaganja u vlastitu književnost, tim pre što je to ulaganje više nego skromno. Da bi se jednom piscu od međunarodnog ugleda omogućilo da spokojno stvara, neopterećen brigama oko pukog preživljavanja, neophodno je izdvojiti tek delić iznosa na koji mogu da računaju druge umetnosti, da ne idemo dalje. Svi pisci u Srbiji mogli bi punu godinu da budu više nego namireni budžetom čak i najskromnijeg igranog filma.

Mogli bi, da, ali to se nažalost neće dogoditi. Kako se i može očekivati razumevanje za poteškoće domaćih pisaca kada velika većina onih koji su zaduženi za zaštitu nacionalnih interesa uopšte, a napose u kulturi, i koji odlučuju o trošenju zajedničkog novca ne samo da, i pored iskrenog truda, ne uspevaju da se prisete kada su poslednji put pročitali neku knjigu nego se neretko i javno diče time?

Voleo bih da, s obzirom na svečanu priliku, ovu besedu završim vedro. Ali nalazim malo razloga za vedrinu u uslovima u kojima će u Srbiji pisci uskoro moći da se bave književnošću jedino u vidu hobija. Ubeđen sam da mi Isidorin duh koji je sad negde ovde s nama neće zameriti na neprimerenosti mojih reči. Izgovorio sam ih upravo iz najdubljeg poštovanja prema njenom jedinstvenom nasleđu.

 

Copyright © by Zoran Živković & Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.

Nazad