ALEKSANDAR MILKOVIĆ

Aleksandar Milković, rođen 22.avgusta 1988.godine u Novom Sadu. Osnovnu i srednju školu završio u Inđiji, đak generacije inđijske ''Gimnazije'', učesnik raznih školskih takmičenja i član Pozorišne radionice, kao i Istraživačke stanice Petnica (Seminar lingvistike).
 
Uvodna pesma

ZALAZAK SUNCA


Samo napred,
dragi prijatelju!
Dobro si došao
u moj zalazak Sunca.

Pusti svoj put,
svoje vreme i dužnike
i pridruži mi se!

Nema tih boja
u paleti naših bogova
koje se mogu
videti u tom trenu
umiranja Sunca.

Daleki galebovi
sijaju pod munjama
snova i strasti!
More ljubi obalu…

PUPOLJAK

Noćas ću biti sveža krv.
Noćas ću natopiti
zemlju oko jezera.
Noćas ću te dozvati
muzikom Panove frule.
I pojavićeš se
u suzi belog labuda
čista i nevina
kao zimsko inje...
Ja tada neću imati duše,
i ti slobodno uzmi
svilu iz mog tela
i odnesi je u Noć.

LIMBO

Mirisala je trava
na noćnom proplanku
divljih konja.
Otišla je belom stazom
urezanom u moje zenice,
a velom svojim
ostavila je trag
od mokrog
usnulog
pepela.
Poklonila mi je
svoj osmeh
u odrazu jezera
i trnje
da se njime hranim –
da ugušim srce
koje je samo ona videla.

PRAŠINA


Senka bez lica
tumarala je kroz grmlje.
Krst
na plećima.
Pakao
pod nogama.
Munja božanska
prošla je kroz treptaj.
Oružje
stare bitke
palo je na pogled
crnog gavrana.
Bega nema
od mrtvog ogledala.

PRIJATELJU (3)

U svetu bajki
prozor je skupio
svoje polomljene komade
uspravio se
i otvorio oči...
Posle oluje
došle su ptice
i otkinule krila...
Bila je zora...

*

Gledajte
poslednju oazu
iskrenih suza.
U dolini
suvo lišće
pokriveno kamenim oblacima.
Kraj mrtve reke,
trne poslednji tračak
života plave zvezde.
Gledajte
i
pođite dalje.

Bez svilene muzike
penušavog ritma
vaših mutnih srca.

*

Kad se pogled zaustavi
na rubu kocke,
preleti nam pred očima
galeb južnih mora.
Zablista rosa
na modrim kolenima
i čuje se huk dalekih šuma.
Pašćemo u vatru
raširenih ruku,
a vreme će nastaviti
svoj smešni let.

VERUJ

Suv i paprenast
jedan mali list čuvam
sklupčan u mehuru
njenih snelih kapaka.

I kao što od trna
belinom postane ruža,
tako će se u tvojoj ruci
muzika stopiti sa velom noći.

I probudićeš drevne titane
iz srca Etne,
i tvoje uplašeno pero
postaće duga leptirovih krila.


Završna pesma

ZALAZAK SUNCA

Osećaš li,
prijatelju,
tu buktinju u tvom grlu?
Tu čudesnu čigru
što ti para dah?

Pitaš se.
Zašto imamo samo
dva oka…
i jedno srce.

Nemoj jesti svoju sudbu,
već pođi sa mnom!
Idemo negde,
daleko odavde,
da nam oči traže hranu
za naša pastirska nedra,
a ovu božansku igru
čuvaćemo snovima.

Do sledećeg zalaska Sunca.

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.

Nazad