ALEKSANDRA ĐURIČIĆ

Bila uvek dobar đak, studirala umetnosti -muziku, pozorište i književnost. Spremala se da postane ozbiljan profesor, ali udaljena sa Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu 1998. godine. Do danas nije vraćena, ni jednom ni drugom ne zna uzrok. U međuvremenu, objavila nekoliko knjiga. Piše od desete godine, objavljuje od 1995. Priče i pesme publikuje tamo gde pristanu da ih objave.
Nema bolju sliku, ali kad bi češće imala razlog za osmeh, verovatno bi se češće i slikala.
Najbolji i najznačajniji deo biografije - majka dva sina i jedne ćerke koje podiže zajedno sa svojim mužem. Radi kod kuće i živi u Beogradu.
 

 

ČETVRTI ČIN

Orkestar je već umoran i pomalo podnapit. Šuškaju i trupkaju, nervozno zatežu strune i po stoti put čiste limene piskove od pljuvačke. Ide im se kući, ali četvrti čin mora da se istera do kraja.
Njen kostim je već sav natopljen znojem, preko otkrivenih ledja prelazi promaja otvorenih portala pozornice, levo i desno od nje šetkaju šaptačica i inspicijent, sve ide brzo, pogledaju je i kažu očima još tri minuta, zna to i sama.Namešta visoki češalj malo čvršće u veštačku pundju, prava Karmen imala bi kao zift crnu kosu do struka, a ona periku i šinjone koji već ispadaju na početku četvrtog čina, još samo malo i kraj. Daju joj znak i ona izlazi na prostor ispred lažne arene, na sceni je sve tako malo, ali vama u publici izgleda stvarno jer vidite ono što želite da vidite. Srećom, niko ne može da primeti kako joj niz lice već curi potočić šminke, a prst joj je nabrekao, pa ne strgne prsten sa njega stvarno, nego iz zatvorene šake baci koturić od aluminijuma tenoru u lice, a jednom ga je pogodila u oko pa je posle jurio da je bije u garderobi.
I njemu se večeras šminka već sliva, kostim mu je otešnjao, ko bi normalan ovako sapet pojasom i platnenom košuljom stvarno mogao da zarije nož u njenu slabinu, pa još toliko duboko da pada od prvog udarca, u stvari, čim oseti njegovu šaku blizu karnera svog kostima. E moj Hoze, ako je ovo strast, onda ni ti ni ja pojma nemamo šta je ljubav, jadna ova publika koja nam veruje. Ona gleda u dirigenta koji se takodje znoji i dosadjuje, maše po navici, oglasi se trombon zlokobnim es, da, to je završni udarac sudbine, ono što je videla u kartama, sad ćemo svi još malo kući.
Lažni bodež dodiruje je ispod rebara, ona pada u magnovenju, vidi tenorovo izbezumljeno lice, potom mrak, pa svetlost, oduvek je slušala da to tako izgleda, evo i zelene livade na kojoj je čeka Hoze, nestrpljivo, izludelo posle toliko sezona i predstava čekanja, kida ofucani kostim sa nje, baca plastične lepezaste češljeve iz lažne kose, obara je na zemlju...Bože, kako je lepa ova smrt, da sam samo ranije znala šta sam propuštala...Ni Hoze nema onaj grozni stomak koji mu u garderobi sapinju pred svaku predstavu tkanim španskim pojasom, nema ni umetak lažne kose na temenu, ni čukljeve što brzo deformišu čizme od prave kože, pa ih on krije trudeći se da uvek stane iza našušurenog šlepa njene haljine za koridu...
Pod glavom joj je korenje drveta što štrči iz nebeske livade, ne oseća da joj smeta, iverje trave je ne bocka niti je golicaju bubice što iz prikrajka posmatraju ovu eksploziju strasti, ne, nismo ni sanjale da tenor i sopran mogu ovako strasno voditi ljubav, a ona pomisli da večnost vredi ovog, četvrtog čina koji je rešio da traje zauvek.
Kasnije, kad u garderobi skine kostim i žuri da izvuče umetke i tvrde šnale iz kose, oseti bol. Čupa svoju sopstvenu kosu i vidi, zapanjeno, da je crna i sjajna kao zift, dugačka do struka, sa iverjem nepoznatih travkica isprepletanim medju vlasima.

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.

Nazad