BRATISLAV R. MILANOVIĆ

Bratislav R. Milanović rođen je 1950. godine u Aleksincu
Objavio je sledeće pesničke knjige:
Jelen u prozoru, DOB, 1975, Brankova nagrada; Klatno, „Narodna knjiga“, „Slovo ljubve“, 1980, Nagrada «Milan Rakić»; Neman, „Prosveta“,1987, Nagrada „Đura Jakšić“; Balkanski pevač, „Prosveta“ 1995, "Balkanski književni glasnik, 2007", nagrada „Srboljub Mitić“; Vrata u polju, „Prosveta“, 1999, „Prosvetina“ nagrada; Cîntareţul balcanic, „Editura Rafet“, 2001; Silazak, Srpska književna zadruga, 2004, nagrada „RadeDrainac“; Male lampe u tamnini, Biblioteka „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo, 2006, Zmajeva nagrada.
U izdanju „Nolita“ iz Beograda objavio je roman Potok i za njega dobio „Nolitovu“ nagradu za 2001. godinu.
Za pesmu Letopisac pred bibliotekom na Kosančićevom vencu, objavljenu u listu „Književni magazin“ na „Miljkovićevim poetskim svečanostima“ u Gadžinom Hanu 2005. dobio je je nagradu „Zaplanjski Orfej“.
Zastupljen je u više antologija srpske poezije objavljenih u svetu ( Nemačka, Švedska, Češka, Slovačka, Rumunija, Rusija, SAD). Posebni izbori njegove poezije objavljivani su u periodici u Poljskoj, Mađarskoj, Rumuniji, SAD i Italiji.

 

 

BALKANSKI PEVAČ


SLEPI PESNIK

Prošle su vojske i haračlije
prošle su bitange i aramije,
projahali su vitezovi preko praha do ničega
a ja ih nisam video.

Odlutala je nejač u magle i močvare,
glavama su noću zasuli bunare
ušla je pošast kroz talpe i zidove
a ja to nisam video.

Odveli su nam žene na ludim konjima,
porazbijali su burad u podrumima,
zaseli su nišči pod našim prozorima,
a ja to nisam video.

Na toploj zemlji ostale su mrlje
kroz koje razum silazi u tamu,
ognjena su se vrata otvorila pod zvezdama
a ja to nisam video.

Onda je došao šum velikih krila,
obujmio mi lice i sad moje pesme
mesto mene posmatraju svet.

Beograd 12. aprila 1995.


PRED VRATIMA ZADUŽBINE

Gurnite vrata, a kada uđete
sve će se okrenuti ka vama, vučje čeljusti,
skriti rukopisi, bašte, možda nežnost.
Samo gurnite: treba snage da se stane
između stranica knjige nelistane
ni u ovom ni u drugom dobu.
Uđite samo, u gluvilo, u slepilo
i premrite na ovom pragu, ludoj svetinji:
sledite se, ne remetite mir.
Napor je izlišan i sad i do veka.
Slobodno.


ČUDO NAD ČUDIMA

Moram nešto da promenim u pregrejanom mozgu
– ne umem da govorim o sitnim stvarima:
o češljevima, stolicama, ekserima, lišću,
mada često pominjem konopac.
I nož.

Izgleda: živim u glupim bajkama.
Kroz moju sobu gamižu povorke:
lešinari, zelenaši, gutači vatre
i veseli drugovi u crnim odorama.

Neophodna mi je suštinska promena:
ne radujem se ni košulji ni kapi,
ni živahnoj ptici
ni gutljaju vode.

Neki prst od leda stoji na mom vratu
i gura me sporo u tamna prostranstva.


SASVIM OBIČAN NASLOV

Pokušavao sam da govorim i
ništa se nije čulo: niz moje grlo je
sišla lava kad hteo sam da imenujem
to telo, taj lik što luta usmljenim gradovima
i raste, prosvetljen, u njinim gudurama.

Pokušavao sam da istisnem glas
iz ove ruševine, da pokrenem imenice, glagole
pune fosfornog mraka, veselog sjaja
što se dizao sa naših bedara u tamu
još neizgovorenog: da spletem kolo oko lica
ustrašenih, iskeženih, mangupskih.

Ništa se nije čulo o gadovima
nastanjenim u dvorima od kostiju,
o dušama što su išle u povorkama
ka jedinstvenom temelju, jedinstvenoj rupi.
Naše su oči sjale kao četiri sazvežđa
i palile njihove utrobe od papira.

Padao je pepeo na naša srca i kamenio se dugo,
dugo.


SVETLA SINGIDUNUMA

Na močvarnim obalama gledao sam
kako trne svetlost i, poput mraza,
steže se tama u korenju vrba.
Tad su se tiho budile zveri:
bizam je lovio bube na brežini,
u šipražju su ljubavno režale lisice,
nad brestom je vetruška kružila,
slušala glasove zatomljene u perju.

Gledao sam kako se pod malinastim svetlom
bude svetla grada uraslog u suton.
Ka njegovim zidovima je puzila tmuša,
njegov se žagor mešao sa šumorom trske,
njegovi se uzvici stapali s kricima plovuša,
pod kulama, podbuli, skapavali ljubavnici,
pod grebenom tonuli brodari u budućnost
odakle ih niko nikad izvući neće…

U meni je drhtao zov njegovih kupola
i bruj sa ulica. U vazduhu je mirisala
predstojeća krv dok sam stezao
oružje.

Beograd, 26. maj 1994.


DELIGRAD

Ispod koprive, i kupine, i divlje ruže,
između limenki i zarđalih žica,
kao između slova ružnog letopisa,
položene na besprekornu nadu
isijavaju kosti isprane
u knjigama, potamnele u pamćenju

Tamo gde je zemlja krštena u Moravi,
gde se u nebo penjala litija,
šunjaju se seni od puta do crkve,
kruže oko čkalja kao oko belega
i mrmljaju psovke što padaju
na buduće glave kao tuč.

U srebrnim noćima igraju kolo, naopako,
nad masnom vodom i potežu sablje
iz starih novina, iz krpa u plamenu,
isturaju puške ka nebesima
dok gaze po srči bosim tabanima
i pevaju: vidiš li ovo Savaote,
čuješ li?

Beograd, 25. februar 1995.


BOŽJI PRST U SVETOM ROMANU

Tek kada je napukao rumenkasti svod
pogledao je stvoritelj svoje delo
u ovoj rupi i video:
breze su se zgurile,
oslepele su zveri,
ledine se osule lišajem
i sa smrknutih voda
dizao se zadah ka svetoj promisli

Uzdahnuo je tvorac:
gradovi su promukli,
ljudi su se povili pod teretom reči
iz kojih je zevala u božje lice
raskošna praznina.

Al, video je, ipak:
bauljale su
između naherenih stvari preumne protuve
i grejale svoje dlanove i hromozome na zidovima
još toplim od fresaka
na kojima su majstori
zapiosivali snagu neizrecivog.

I zbacio je opet kostret
i odenuo se u nadu
kao kad u početku
beše reč.

Beograd, 20. mart 1995.


PONOVNI ZAPIS O TROGLAVU

1.
Rečima skidam crninu sa ove zemlje:
bušim hodnike ka svetlosti
i ja već zastrt njenim humusom
i otvaram joj utrobu glasovima
svojim i inim:

Glnje, izjahuju žene na pevcima,
na žutoj siniji poigrava Troglav
sa žilom od ugljena između povija
− Troglav pri puta zapretan u žar,
tri puta potapan pod led.

Opet će na ova vrata da navali čuma,
opet će strvine da se izvrnu,
na ovim putevima
opet će na ovu stranu − nezvan gost

Davno je sve to već zapisano
šestoprstom šakom na smrznutoj zvezdi
koju jedemo i koja nas guta
kao hleb nasušni što se jede
pod trskom, u izbi, musavim rukama.

Sad se samo ponavlja trostruka
njegova uvreda, sad se samo zapis
obznanjuje po ko zna koji put,

a ja govorim lica uronjenog u Kumovu slamu:
to je ta nizvetrina, ta svetla gudura.
I padaju crne krpe sa njenoga čela
dok ruši se kamenje, sa neba, na rogate glave,
dok lete slova…

***

2.
Govorim, a šta bih drugo prikovan
na krst između Izlaska i Zalaska,
hiljadu puta vešan o vrata ludog doma…

Mrmljam i pokreću se šume iz krvave priče
sa drugog kraja sveta ovde, na ušću tame
u Orfejev uzaludan krik: ne osvrći se
na prošlost tmica će te pojesti,
ne okreći se…

Svi su se okretali za crniom stopama
dok su gacali po mleku između sna i zemlje.

I evo: još zviždi košava krozu kosti
moje majke izbledele na bridovima Rtnja,
kroz oči Galerijeve prosute ispod Gamzigrada,
kroz sviralu od moje butne kosti:
sve je tamnina, i ništa,
samo jeza,
samo strah…

***

3.
Govorim i krave se vukovi u sleđenim
šumama, ustaju Sloveni probuđeni njihovim
urlikom, utiskuju gradove u gluva podbrđa
božjim žezlom i klizi niz strmine poj:
da svjati sja imja tvoje…

Mičem usnama i jezeri se sjaj oko hramova.
Skamenjuju se protuve na putevima.

Ali, to je bilo dok je drveće hodalo,
dok su gušteri leteli iznad mutnih priča
dok je razum puzio uvis, ka plaveti.
To je bilo…

Šta ću sad kad su potopljeni gradovi,
kad su ognjišta rasuta, a vatra ugasla,
kad se raskovnik osušio jer reči nisu više reči,
kad je On tu, raskoračen nada mnom,
Nepomenik,
šta ću
sad.

Beograd, novembar - decembar 1993.


IZNAD OSKORUŠE

Njišu se ogledalca i češljevi
njišu se duvanjare i upaljači,
lelujaju sinoć štirkane košulje,
ljuljaju se nad zemljom blistave cipele.

Dželati su turobno namrčili veđe
− ni jauk, ni škrgut ne čuše:
samo razjapili usta i blenuli
u zlatan krst iznad oskoruše.

Beograd, 9. mart 1994.


ELI, ELI…

Ocu Radivoju

Čitaš i podvlačiš sve što si rekao
mnogo pre: sad ti Gospod to kroz njihovo
priznanje potvrđuje: ove zime: ostavljen
i poništen: zapretan si u led kao život
što mora da bude zatomljen dok žive gori.
Ustaješ li sad iz sante – zgranut:
il možda uplašen: kako je strašno znati
sve to ranije:
i čekati buđenje iz košmara u košmar…

Eli: eli: mrmori duboko ispod snega:
dok prizivaš zajedničku mudrost:
a ja prizivam tebe.
Čuješ li da te i ja tek sada čujem:
tvoje reči slušam pritisnute ledom:
ništa – to je više nego užas
otkinut sa vrhova Balkana: i Alpa: i zvezda.
Sve je već odavno pomnoženo nulom.

Ako ustaješ iz celca reci:
oprosti što sam znao da san nije san.
Ako svoje reči podvlačiš u govoru inih
što su te kao pacovi grickali u rumenoj svetlosti:
kaži: oprosti: podvačim i nesrećno tvoje ćutanje:
kao ljubav što se podvlači.
I kaži: uzmi olovku i zapiši: nisi sanjao:
sve bila je – praznina:
grozan san

Beograd, januar 1994.


OČEVA OSTAVŠTINA

Otkako leži pod februarskom zemljom
sa olinjalim šeširom na temenu i glupim,
prevelikim, pod rukom, što sam mu ga kupio
ne za život – već za smrt, počinjem da bolujem
njegove bolesti, gutam njegove
zaostale kapsule, ispijam njegove praškove…

U snu rešavam njegove davne jednačine:
množe se tragovi sudbine sa korenjem zvezda
i brojevima eritrocita zaustasvljenih,
naglo, u kružnom bauljanju kroz život.

Da li i On vidi kako, iz časa u čas bivam
sve više isti: zgušnjavaju se
moje povije nad ponornim zenama
kao dani što se gusnu na putevima straćenim
odavde do beskraja.

Kad pomislim na bezmerno njegovo lice,
poskoči mi u stomaku svirepa životinja,
uskomešaju se glasovi smireni u beznađu,
oko moga nosa useku se bore,
koža posukne, ruke se ospu rđastim mrljama,
oko članaka savije se duga,
i kad u bolnoj svetlosti segnem za pilulom,
znam – nisam to više, nisam ja.

Beograd 18. mart 1994.


U MEKOM I UDOBNOM MRAKU

Milanu Brujiću

Sedim u mekom i udobnom mraku
a napolju miriše sumpor
Hajke vukova pucaju u ljude
Drveće raste sa korenjem uvis
Tišinu crkava cepaju trube izvađene
iz starih kovčega što zaudaraju na krv

Sedim u mekom i udobnom mraku
ko na posteljici Pitam kud odoše gavranovi
zašto se svetlost slomila nad gradom
Čije su kosti Čijnje su oči rasute po polju
Gde su dirljivi drugovi a gde učitelji
Pošto su kurve a pošto sudije

Ležim u dubokom i udobnom mraku
Buljim u devicu U strelca U škorpiju
Već čitavu večnost osmeh ne skidam sa lica
Već se stolećima u meni gnezde bube

Ležim u dubokom i udobnom mraku
S one strane tame led se uvlači u kuće
Kroz krevete raste čkalj I zukva
Hoću li se pomeriti pre no što se
vode preokrenu Pre no što se na sve
sruši muk

Beograd, 2. jun 1994.


MOLITVA BOGORODICI TROJERUČICI

Da mi je tvoja ruka Majko Sveta,
damaskinova šaka nad čelom,
mogao bih svoje mucanje da pretopim
u srebrn zvon, u reči opomene.
Ne bih glas svoj u zem zakopavao.

Kao trska bih, možda, bio Nebesnice,
i šušketale bi reči:
pastir je postao car,
a car nam nije pastir.

Posvuda rastu svirale od zove
i kozje uši rastu sve više,
a on – ne čuje,
a on – ne vidi.

Kada bi tvoja ruka od srebra
legla na moju dušu, i bližnjih mi,
svetost bi ušla u svako srce.

Podari Prečista
još danas:
čas je.

25. oktobra 1993.
U vozu Beograd – Solun


SAMOTNJAK

Slobodanu Kostiću

Kao vuk kad izduži njušku
prema nebeskom kolaču ukopavam se
do kolena u celac i kotrljam kroz grlo
samoglasnike, suglasnike, rastrgnute reči.

Kako ovde na Dunavu i tamo na Moravi
ime da ti sastavim, kako tvoje oči
da vozdignem u nebo, Sedam Vlašića
kako da sakupim kad ne mogu ni Danicu
da dosegnem izgubljenjen na Severu…

Neće moj glas dalje od mojih stopala.
I koža se rasteže preko belog sveta,
grme u ušima carstva nebeska, konji,
i grkljan zaliva krv tvoja, i moja i njina.
Crna mi ptica pada sa ramena u pesme
kao da su stihovi još jedino što mogu
da prostrem preko puste zemlje.

Evo i bokovi se napinju ispunjeni dahom
nepostojećih duša, crkvama, knjigama,
presahlim rekama, stadima poklanim,
i moj urlik pada sa njuške u celac
kao teg.

Beograd, 26. juna 1989.


TEMA BALCANICA

Tvoji vukovi stižu na obale Atlantika.
Njihov urlik zamenjuje krikove plovuša:
od hiljade razbijenih glasova pada u vodu
nebeska srča – kao sa zvezda popucalih od mraza,
tamo daleko, na jugu.

Zalud repovima razmiču svemirske oči:
njihova hajka, opet nevidljiva,
s kukuljicom na licu, s nožem u zubima,
šunja se kroz senku Lune i sen Bogorodice.

Na tuđim svetilištima sklupčavaju se
totemi tvoga zapuštenog naroda,
sa drugim vokalima pod nepcima:
o vratu – ugarci predaka, duša učitelja.

I dok ližu bokove razdrte
kaplju im sa jezika krv i med
i pada na njihove tragove, ukrštene
preko istoka i zapada, preko severa i juga
strašna, usirena mrlja.

Pariz, maja 1990.


BATEAU MOUCHE

U mlakim noćima, okružen lampama,
duž kraljevskih zidova, budeći iznova
seni ljubavnika i trovača klizi niz Senu
ka korenu tame - blistavi brod.

Tako o zadušnicama, u Srbiji,
ka senima blaženih, kurvi i ubica
plove u proskure zasađene sveće
niz čiste potoke
u beskrajnu
noć.

Pariz, aprila 1991.


MOLITVA U CRKVI SACRE-CŒUR

Ako je tvoje srce tako veliko
primi u svoje sistole i dijastole
ispunjene svetom mudrošću
moje crkve sažegle, šumske bolnice,
i duše izgnane iz tela
tvojim krstom.

Primi moja zgarišta i jame
iz kojih bije vetar od jauka
i raste ka nebu svetlost
sa mojih lobanja i ključnjača.
Primi moja rebra izbledela
u ludom snu na ludoj zemlji
i neopevane glave dečije na strašnim brodovima.

Razmakni aortu, neka padnu
na dna tvojih komora
moje ruke uvezane žicom,
raskopani grobovi i i slepi volovi
i neka se tvojom svetlošću ogrnu
gola tela mojih žena razneta
po vresištima.

Ako tvoje srce još uvek blista
nek uđe zraka u nišče i bolesne,
nek obrišu penu sa gubica, i moju krv,
neka se odmore - bar jedan vek.

Ako je tvoje srce mudro
razumi govor nerazumnog:
svaki put kad ti dođem
ovenčaj se aurom od mojih očiju
što se već hiljadu godina povlače
po tlu.

Pariz, Monmartr, 5. oktobra 1990.


DOZIVANJE BEOGRADA

Nema reči tamo gde nema tvoje duše
- svet je mutav. Na olujnim raskršćima
raste studen: množe se šume od inja
na mojim uzglavljima, po tuđim sobama.

Ništa više nije tu: tvoja svetlost sahne
na inim trgovima i klizi suton preko
tvoga grebena dok, poput lađe, rasecaš dimove
svojih suseda. Bruji sa tvojih zvonika
dozivanje pčela izgubljenih u divljim maglama:
mat mat mato, mat, mat mato...

Samo ti se ne čuješ i niko te ne čuje:
silaze putnici u donje odaje, gde nema istorije,
tvoja deca silaze, za uvek u rimski bunar,
u smradne levantinske rupe srljaju, sama
i musava kao nikad u pamćenju.

Gledam sa ničije kule kako trnu, jedno po jedno,
hiljade tvojih očiju i kako te okiva muk.
Pada iz đavolskih visina na tvoje čelo,
na slatine na severu i jaruge na jugu,
dronjav plašt, a iz tvojih vrtova, unjkav,
isturiv bradu u nebo, neko ga doziva
da te prekrije što brže, dok nema Gospoda,
što pre...

Pariz, 28. juna 1992.


PODNE KRAJ KIŠVARE

Bogdanu i Milutinu

Nije mi bilo potrebno mnogo:
gačci su padali na put, pokraj zove,
liska je učila pačiće životu i smrti
i kočilo se, uronjeno u svetlost,
na obali - groblje.

Kukavica je otimala, na vrhu rakite,
slavujevo gnezdo, pacov je između lokvanja
gubicom širio ranu u vodi, škrgutala je trska,
i stoletno režanje se otimalo
sa dna materice-zemlje

- tad sam odlebdeo iznad deteline,
kroz jošje i vrbake ne ostavivši trag.
Samo je po svemu legao moj dah
i u svemu ostala
po jedna
vlas.

Beograd 5. maj 1993.


KOD STRAŠNOG MAJSTORA

Hoće li razumeti da sam, izašav iz sebe,
samo pipao po tmici.
U nepoznatom prostoru dodirivao sam
nozdrve, čeone kosti, očne duplje,
doticao sluz na usnama kao da tičem
rodnicu sa koje kaplju reči.

Klizili su prsti preko čela, svijali se
oko ušnih školjki, opipavali luk brade,
kosu opet izbujalu u nekom božjem ognju.
Sa vrelih dlanova puštao sam struju
na zemljastu kožu.
Preostalom aurom osvetljavao sam mesto
gde ću upisati bore, posaditi veđe.

Hoće li saznati da sam, u tom ateljeu,
u groznici, kod strašnog majstora,
cepteo nad glinom
dok sam obnavljao
lice.

Beograd 7. jun 1994.


NE POMENUTI GA

Marijani Dan

Čemu da ove reči
budu bez njega a on je
sve postavio kad je na početak
smestio reč
kao što je sve rasporedio
i njene i moje vokale
koji su morali da pregaze reku
gde gaza nema
i da se sliju i na ovom
i na onom jeziku
samo na ovom svetu
u jednu pesmu
za koju više ne znam
čija je moja možda njena
ali njegovo se ime pomenuti ne sme
kao što se ne sme uzalud
pomenuti drvo ni kamen ni val
to smo možda uredili mi sami
kao sto sa hlebom i vinom
i da ga ne gnevimo nećemo reći
da je umesto svetiljke
gorelo njegovo oko.

20. oktobar 1994.


ZAŠTO, LEONARDO

Zašto se toliko trudiš Leonardo

Ne želim da budem Leonardo:
toliko patnji, toliko i toliko radosti,
a rekao bih - isto nesanice.
Ne mogu od svoga lica da stvaram Đokondu
kad se ne prepoznajem ni u ovom ni u onom veku.
Samo udahnem i ućutim:
jer sve je prošlo: i madone, i konji
i slepi miševi i njihova krila
sasušena na mojim plećima.
Ispucale su freske, raspolutio se Isus.
Samo zapis nikad ne prolazi
i tu hoću da ustrajem,
da još jednom vidimi pri svetlosti neona
i kasnije, kad na sve padne prah,
opet pri škrtome plovku, dok miriše ulje,
da opišem u jednoj ruci paučinu,
a u drugoj grožđe.

Beograd, 8. avgust 1994.


RANO VEČE U TODORČETOVOM KONAKU

Danijeli

Između mnogo reči i nešto vina
sastavljala je obrve u vrh strele usred stihova, grafika i klimavih glasova
pod belim zvonom konaka - u večnosti.
Plavela se kao vodopija na ravnom
dnu Balkana, duboko ispod istrošene sete,
visoko iznad pamćenja.

Smejala se iznenada dok su se bistrili
nebeski putevi i mladi šardone
pritisnuti velikim točkom kola
što su klizila oprobanim putem ka beznađu.

Dan je proždirala mlada noć,
topla, u septembru, na kraju veka,
na kraju svakog vremena.

Hoću pesmu, rekla je.
Ja samo jednom kažem prošaputala je
kako se jedino može izgovoriti
zapovest pesniku okovanom grudvom leda.
Topli se užas uvlačio u moju kičmu
i umornu krv, na početku i na svršetku
svih svetova, u kotlu, na dnu Balkana.

U Negotinu 17. septembra 1994.


ORFEJ NAD BEOGRADOM

Tudoru Greorgeu

Sedeo je na mesečevom zraku
iznad grada kao da na svojoj lauti
jaše preko modrih Karpata i peva.

Njegovi su vokali kapali sa pustog svoda
u noć požutelu od lipa. Svetlost
je izvirala iz bezbroj napuštenih očiju
i ostavljala pečat od njegovog lica
na crnom somotu razdruzganog jula.

Ovde niko nije pevao tako: izlazeći
iz svake pukotine uzaludnih kuća
kao da će ponovo, slovo po slovo, kamen po kamen,
obzidati ovaj grad podignut samo od ljubavi
i praznine,
na izbrisanoj zemlji,
između ničeg i - ničeg.

I evo, sad njegovo srebro zvoni, sliva se
na izmišljene zidove
i kule isecaju ponovo svoje obrise u nebu gde se
bezdan zgrušava u mudrost.

Beograd, 22. marta 1995.


NIKITINA KUĆA

Ave vova
Barbator si femeilor
inima mea va saluta

Kad god muškarci i žene
preko njenog praga unesu sa sobom
malo svetla i malo toplog bola,
poneki grč ili drhturavi strah,
strah - nepotreban
strah - bezobličan,
strah od onih pored i onoga gore,
dočeka ih pesnikova duša
gospodski naklonjena, nasmehnuta,
kao da još ispisuje reči i razgrće
šipražje u tami postojanja,
kao da još svojim dugim prstima
dodiruje svačije srce
ljubavno, ispitivački, božanski
i otvara komore, zaviruje
i govori: bol, da, da bol
kao i u mome odlutalom telu,
kao u mome oklopu bačenom
poput nepotrebne stvari negde
između Velikih kola i Oriona,
oklopu strpanom u zemlju da
iz njega izraste drvo mudrosti.
Kada muškarci i žene odu,
pesnikova duša sedi sama
u kući, misli na Njene velike oči,
na njene detinje oči i telo devojčice
i šapuće pesnicima, noću, njihove
najlepše pesme.

Ploešti 31. marta 1995.


ZVEZDOZNANČEV PUT

Vasku Popi

Hodao je preko voda
i urvina do kumove slame.
Iz njegovih su stopa
nicale reči i svetlucale
na raskršćima.

Mahnuo je štapom
od istoka ka zapadu
i u šumama su umukli kurjaci.
Pokazao je još jedanput
od severa prema jugu
i u gradovima su se razbudili ljudi.

Sad stanuje u knjižnicama
i svakoga dana
prelistava po jedan život
koji je živeo i goneta
zašto je tako dugo
sejao razum po sledjenoj zvezdi.

Manastir Mesić, 29.06.1994.


EPITAF

Nestaću među rasprsnutim ćelijama
mozga što trepere na nebu...


ANĐEO PRED VRATIMA

Neki skoro nepoznati anđeo
stoji pred mojim vratima
njegovo se prisustvo prepoznaje
po iznenadnoj svetlosti u mojoj sobi
po sedefastom odsjaju papira
po mojoj uznemirenoj ruci koja očekuje
da uradi što moj razum kaže
ili da odrekne

Uđi reknem tiho uđi moj anđele
s one strane tame na ovu stranu tame
Ne smem ti ćeš me razoriti
odgovara onkraj vrata
njegovo nesaznajno lice
ti ćeš me uništiti
ove noći
da me nema

Neću te ni taći na ovome beznačajnom putu
odvraćam
jer ja sam praznina
moja moć je da beležim jevtin razlog zvezda
i ništa više
samo želim da ti govorim
da ti šapućem
ne bih li u velebnoj pustoši sačuvao
i tebe
i sebe.

Beograd 10. maj 1995.


SA DESNE STRANE

Lepa glava anđelova
leži i danju i noću na mojoj desnoj sisi
i polako, između mojih rebara,
iz sata u sat otvara divnu ranu
iz koje izviruju
začuđene oči
i posmatraju ovde oganj.
tamo strah.

Beograd 5.april 1995.


PESNIKOVA DRAGA

Dok je pesnik obnavljao u staroj fotelji
svoje slogovima raskidano telo
njena se nežnost ušunjala
da čuva njegove izludele pesme
u kojima je sva mudrost zemlje.
Jer, da ih ne motre njene beskrajne oči
stihovi bi se rasuli po sumraku
što je poput zveri legao na svet.

Beograd, 6. aprila 1995.


OČI ANĐELA IZ MILEŠEVE

Video sam oči anđela iz Mileševe
odlutale, daleko, na severu, kako prate
moje pokrete, kao da strepe,
kao da čuvaju moju dušu da ne siđe
u puste predele pocrnele zemlje,
kao da opominju krhke moje reči
da ne prenagle u merenju veza
između razuma i guste tuposti.

Sledile su me usamljene oči anđeoske
na tužnim putevima: u prostranim zasencima
svijenim oko moje glave kao što je svetlost
zgrušana oko njegovog beskonačnog lika
i čuvale, u noćima, nesiguran korak,
pazile na ruku ustreptalu da ne zastane
na svetome mestu kao nad ponorom.

Išle su kraj mene oči andjelove
ulicama nepoznatog grada, tamnim hodnicima,
svetlele u mojim pesmama gde se taložio mrak,
odvajale su istrošena slova iz moga pisma
Velikoj Mudrosti i motrile dugo, dugo,
da mi niko ne ulazi u san, daleko na severu,
kao što su bdele, istrajne, kod kuće,
na jugu.

Beograd, 30.aprila 1995.


NEMOJ, ANĐELE

Smiri se anđele sve je već poznato:
krvave košulje, malo radosti pod lažicom,
prah oko dužica kao da polen pada
na ostareli osmeh sveta i potom - tamnina...

Neka ti suza ne bude ni u šta puštena
u vremenima oholim i pustim: video si
sve što je videti trebalo.
Sad nas samo uzaludnost vodi
ka odanosti prostorima nepoznatim i tvojim,
a bojim se i za to je dockan.

Ta svetlost je sada gde me nema
i gde nikog nema: ni na kamenu, ni u vodi
odakle će neko drugi, jednom, kad ludost prođe,
ponovo izricati tvoje ime kao što se mudrost,
kao što se ljuveno slovo izgovara.

Beograd, 10. maj 1995.


BALKANSKI PEVAČ

Neki mali ambis čuči na mome ramenu,
odmah pokraj uva, i goni me da pevam:
tako će se mleko usiriti i poneće žito,
reke će ponovo početi da teku.
Tako će se zaustaviti vojske, žene
će zaneti, naseliće se ponovo gradovi
i sapeta će mudrost iznova pitati
za one što su pomerili umom,
ostavili zgarišta pokraj svake staze.
Pevaj, šapuće majušni anđeo, vratiće se
snaga u suve udove, dići će se
bolni iz svake postelje, pevaj
jer ako prestaneš u sve će opet
zaleći tamnina i svuda će cvetati kukuta,
pevaj dok ti grlo ne natekne,
dok se saće nebesko ne ispuni glasom,
pevaj dok se ne rasprsne žila.

Beograd, 18 mart 1995.

 

Copyright © by Bratislav R. Milanović & Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.

Nazad