KRISTINA HESELHOLD

Kristina Heselhold (Christina Hesselholdt) rođena je 1962. Diplomirala književnost i filozofiju na Kopenhaškom univerzitetu. Predaje kreativno pisanje. Debitovala 1991. godine ovim kratkim romanom. 1993. izašle su «Skrivene stvari» (Det skjulte), a 1997. godine završava trilogiju o Marlonu romanom «Pogled» (Udsigten). Sva tri romana su prvi put zajedno objavljena 1999. godine pod naslovom «Trilogija». U međuvremenu objavila je romane «Eks» (1995) i «Glavnica» (Hovedstolen) 1998. godine, za koje dobija izvanredne kritike; preveden je na francuski i norveški. Poslednje delo je «Kraniekassen» (Kutija za lobanje) iz 2001. godine. Sve knjige objavio je izdavač Rosinante iz Kopenhagena. Smatra se najvećim eksperimentatorom u danskoj prozi 1990tih, naslednicom Petera Seberga (Seeberg). U poslednje tri godine napisala je, zajedno sa ilustratorkom Tine Modeveg-Hansen (Tine Modeweg-Hansen) 4 slikovnice za decu do 8 godina sa zajedničkom junjakinjom, fiktivnom princezom «Princeza peščanog zamka» (Prinsessen på sandslottet), «Princeza letnjikovca» (Prinsessen på sommerhuset), «Ćošak koji je otišao svojim putem» (Hjørnet der gik sin vej)... Živi u Kopenhagenu.
Balkanski književni glasnik
u ovom broju objavljuje „Kuhinju“ iz dela „Kuhinja, grobnica i pejzaž“ (Køkkenet, gravekammeret og landskabet), kratkog romana Kristine Heselhold: I deo Trilogije, izdavač Rosinante, 1991, Kopenhagen.

O delu
«Čitati knjigu Kristine Heselhold je nešto tako elementarno kao gledati. Čitati je kao gledati. Hrabar debi od kojeg zastaje dah... Čudnovata knjiga, koja raste u glavi čitaoca i posle čitanja.» Pol Erik Tejner (Poul Erik Tøjner), Weekendavisen

   

 

KUHINJA

 

Soba

Čini mu se da je čitavu večnost osluškivao Elizabetino disanje, kada se uspravila u krevetu i rekla: Stidim se što ćeš me videti kako umirem. Budi tako sladak i izađi napolje dotle.

Elizabet hvata svoj lančić i gleda na trg i park. Zabacuje glavu i dok njene ruke polako ispuštaju bisernu ogrlicu i tonu u madrac, ona prestaje da diše.

Nedostajuće disanje menja sve. On nije oženjen, već napušten – s preminulom i s detetom koje posmatra.
Ne uspeva da se snađe i zove fotografa.


Desna obala reke

Svetlost curi kroz drveće u reku i čini mozaik od boja na vodenom zrcalu. Ljubičasta, zelena, tirkizna, smeđa.
Pred njom se širi jedna trouglasta senka i pokriva dva mozaika kao dodatna i tamna koža. Senka je najšira i najduža prema levoj obali. Izdužuje se u obliku šiljka.
Šiljak senke pokazuje na nju.
Ona pušta da oči slede senku preko reke do muljevite obale gde senka prestaje – a jedna kuća počinje. Senka pripada toj kući.

To je stara kuća sa krovom u obliku sedla. Kuća drastično krši svako pravilo ritma i sklada. Izdiže se ne pravo k nebu, već se naginje. Krov lebdi nad vodom. Krov čini sam špic senke.
Taj krov pokazuje na nju.
Ona uzima svoju svetloplavu tašnu za ručku, u tašni se nalaze Biblija i jedan smeđi paketić od trgovca ribom, i sledi obalu ne skidajući pogled sa senke sve do mosta.
Trougao je pomera kao reč na ekranu. Trougao vodi Odri prema kući. K svom izvoru.
Ona pomalo okleva pred kućom, gde je senka najšira.
Trougao je tera u ulaz i korak po korak uz stepenište, koje se njiše. Na pola puta prolazi čovek sa kamerom na ramenu. Vrata od potkrovlja su otvorena, i ona ulazi.


Soba preminule

Dete i on ostaju malo da stoje kao na polaroid fotografiji pored kreveta s preminulom.
Biserni lančić labavo visi oko njenog istegnutog vrata, i on barata prstima oko perli da bi snabdeo sobu i fotografiju s malo pokreta.
On misli: Soba je mrtvački sanduk.
Oni su greškom zajedno, i on izvodi dete za ruku i izvlači ga u antre.


Antre

Stranac se naslanja na ulazna vrata. Ona je obučena u plavu suknju i nosi svetloplavu torbicu.
Čini mu se da liči na njega samog, po boji kose, veličini očiju, obliku usana. Čini dva koraka k njoj i pita šta bi želela.
Sličnost postaje jasnija.
Ona odgovara da je došla da ga podrži.
Dete staje uz njega.
Vas, ona dodaje.
Dete otima fotografiju iz njegove ruke.
Stranac polaže ruke na njegova ramena i izgovara svoje ime s dubokim O.


Od sobe do sobe

On puni stan biljkama kupljenim na trgu ispod prozora preminule.
On ovenčava sobu preminule ukrasima i bojama rečnog mozaika: čjubičasto, zeleno, tirkizno, smeđe – ljubičice, ''noćna frajla'' može da postane i zelena i tirkizna. On kombinuje pojedinačne delove na različite načine i stavlja mozaike u vaze, u koje ne sipa vodu – dovoljno je to što su u reci.
Odri dolazi na petama da pomogne, i njihove se nespretne ruke ispomažu. Ona kaže da će podržati sve njegove zamisli i da će dekorisati zidove cvećem.


Leva obala reke

Mozaik, koji se lomi u paramparčad s najmanjim teretom.
Ako pusti kamenčić da bućne u reku.
Ako kobilica nekog broda...
Ako se riba praćakne na površini.
Ljubičasto, zeleno, tirkizno, smeđe. Mreža bačena kroz izmaglicu i dalje kroz drveće duž reku. Pod, nalik senci. Mnogostrukost zaobljenih elemenata.
Kada se mozaik raspadne – za trenutak neposredno pre nego što se pojedinačni delovi nađu u jednoj novoj, nekorišćenoj šari – postaje vidljiv i prostor ispod površine.
On baca veći kamen i zagleda duže taj vodeni prostor.
Jasno je da ga neko nastanjuje.
Uređen je kao dom.


Van sobe preminule

Dete pokušava da zamisli: ništa.
Ništa se pokazuje kao obris čoveka s neizmerno teškom torbom preko ramena kako stoji u mraku na muljevitoj obali reke. To je samo malecno parče obale – taman toliko široko koliko je potrebno da se stopalima na njega čvrsto osloni, i taman dovoljno mračno da ga tmina celog obgrli. Reku koja je pripadala obali, on je trpao u vreću, i isto tako suvišnu obalu – smeštao je celi svet, sve što se može naći u njemu, u tu vreću.
Zastaje pred poslednjim parčetom zemlje.


Spavaća soba

Odri uzima podsuknju i zamotava je u usku traku. Traku stavlja preko njegovih očiju dok koristi njegove nadlanice da krajeve drži zategnute.
Opkoračuje ga preko stomaka i oseća njegove bicepse spremne da eksplodiraju.
Podsuknja je od sjajne sintetike. Čini njegovo lice lice grubljim. Koža se čini odebljalom i mermerisanom. On ne zna čemu izlaže svoje lice. To je jedan oblik krhkosti, zbog kojeg ona ne brine.
On uklanja traku i postaje običan čovek.


Soba, koja visi kao kap nad rekom

Ispod dugačkog stola noge jedne skoro nepoznate žene i oca zajedno sa nogama od stola i stolica čine jednu kolonadu u potopljenom gradu.
Stubovi nisu stabilno pričvršćeni za zemlju. Ljuljaju se, menjaju položaj, razmenjuju težinu, i sada treba puzati tom stazom a ne dodirivati stubove. Ni za jednu nogu roditelja se ne pridržati, jecajući.
Stubovi.
Fotografija za koju se grčevito držiš. Dete pritiska nos na izvijeni vrat. Miris zemlje ošamućuje.


Od sobe do sobe

Tragovi postoje.
Trag ruku i stopala na zidu i podu svih njih koji su se zadržali u stanu, nalaze se manje ili više jasno ili su izbrisani, sloj za slojem.
Sobe su prilično koriščene, osim potkrovlja, koje je skoro netaknuto.
Tragovi prate i najmanja njegova kretanja s interesovanjem.
Pokrio je ogledala ćebadima, jer reprodukcije svih onih koji su se videli u njima ili su prošli pored njih već vise na zidovima.
Kolaž lica i tela u ogledalima iza prekrivača.
Izložen je pažnji tragova, i sam neprestano ostavlja tragove i dodaje toj količini tragova. Jer svaki novi trag povećava pažnju – kao da je izdao zapis, koji je time prestao da mu pripada. Izdaje zapis i to je zapis onog tipa, koji se okreće protiv njega.
Rado bi mislio na nešto nežno: da dobije hleb od svoje supruge, ali ona je mrtva, a hleb se deli na kriške i one postaju slojevi mnogih tragova ruku i nogu u stanu, od izraza u ogledalima.


Soba, koja visi kao kap iznad reke

On spava preko stola, a reka je jedna sjajna površina.
Glave su posađene u dugom, pravilnom nizu od ruba vode i naviše kao damski šeširi na vešalici u antreu.
Jedna od glava je Elizabetina.
Fotograf ide duž reda i posle obilaska daje telima život. Sada je njen red, i on zabada ašov u blato – tamo gde obris ocrtava telo.
Ona je mlohava. Blato je neophodno da bi držalo tešku glavu uspravnom. Fotograf daje da je podignu. Saginje se nad njom i podiže kapak.
Gleda je: blato ju je podmladilo. Izgleda kao onda kada su se venčali.
Fotograf je gura nazad jednim pokretom ramena. Staje nogom na njenu glavu i pritiska.
On kleči dok se rečno blato povlači preko nje, i fotograf krade njenu bisernu ogrlicu za svoju ženu.


Od sobe do sobe

Odri ide od sobe do sobe i zatvara prozore.
Promaja.
Vetar veje kroz stan i ostavlja sveže tragove za sobom.
Miris zemlje i toplote postepeno se izvlači.
Vetar udara u vrata. Ova vrata što lupaju podsećaju na stranice knjige koje se prelistavaju u divljem tempu.
Cveće u vazama šuška.
Vetar zahvata njenu plavu haljinu. Ona načas spazi svoju svilenu podsuknju.


Soba, koja visi kao kap iznad reke

Sa prozora može da pljuje u vodu. Mrlja od pljuvačke budi nemir u mozaiku.
Kuća baca osobitu trouglastu senku preko reke. Vrh trougla se sve više izdužuje što se dan skraćuje, i to izduživanje je u istom sazvučju kao i sve veći nagib kuće.
On zamišlja da trougao ovog leta, kada je voda skoro pretopla, mora biti prijatno hladan za boravak.


Kuhinja

Detetovo lice na okviru vrata je okruglo. Ocrtava krug na zidu.
Krugovi bi mogli biti izrezani i zalepljeni kao ukras.
Odri ukrašava zidove u kuhinji cvećem iz ambalaže od kuhinjskog rol papira, koje je isekla i njima oblaže prostoriju. To je dvobojno cveće. Latice su svetloplave, a u srcu svakog cveta je mala, neprecizno smeštena, tamnija, plava mrlja. Boje odgovaraju njenoj haljini i torbici. Lako je kupiti haljinu kojom se možeš pokriti. Pokrivanje zidova, pak, uzima vremena. Nada se da će biti gotova s kuhinjom pre sahrane.


Detetova soba

Dete uključuje kompjuter.
More, njegov razarač na moru. Nebo. Dve skoro istovetne azurne površine zevaju oko sivog razarača. Zastaje mu dah. Neprijatelj dolazi, deli nebo na bojna polja i upetljava se u dinamiku plavog.
Fire. Fire.

Puca. Vijuga. Pravi lupinge. Bobmarduje. Mnoštvo oblaka je dojedrilo. Oblak s neprijateljem skrivenim u sebi. Stuštio se u more.

Tačkice na crtežima na ekranu su velike. Liče na goblen.
Talasajući goblen.
Ekran je vez koji se menja.
On vaskrsava nad jednom četinarskom šumom. Neprijatelj mu je za vratom i ispod njega istovremeno.
Fire. Fire.
Razarači bljuju vatru na kopno. Vatra prolazi kao bagerom kroz krošnje drveća. On eksplodira u podnožju šume.
Vez se rasplamsava.

Povlači se na pistu u jednom sivom brdovitom kraju. Ljudski obrisi vrve duž piste. Pista nestaje pod njim. Oblaci se gomilaju. Horde lovaca. Erupcije. On krči put kroz sive stene.


Spavaća soba

Sa svoje dve ruke u stanju je da dodirne samo ograničeni deo Odri odjednom. Ipak on misli da je celu obgrljuje.
On je ruke.
On je lice i telo, koje se izlaže dodiru.
Ona je povod ovom osećanju.
On se seća kako je biti ledeno hladan i bacati se u sneg i fotografisati se. Sa m se osećati kao ista ta supstanca od koje praviš Sneška.


Kupatilo

On otključava vrata iznutra.
Vetar veje kroz stan. Trebalo je da ide od sobe do sobe i zatvori prozore. Vetar za sobom ostavlja tragove spoljašnjosti. Svet uleće unutra i povećava težinu stana. On vidi nove tragove kako se nagomilavaju. Trebalo je da spreči porast kolagena. Sveži tragovi na mnoštvo starih tragova.
Kupatilo je bez prozora. Seda na pod i odmara leđa na deblu.
Mogao bi da pusti vodu da teče i da priguši zvuk vetra.


Detetova soba

Dete ne može da spava. A trebalo bi. Odri priča o težini. O umoru.
Ti si tako težak, da propadaš kroz madrac. Tvoje telo je ravno i bez sjaja. Glava ti je crna i prazna. Počivaš tako teško, da ti je telo u razini čaršava. Ti si pre jedna šara na čaršavu nego telo. Ideš kroz madrac. Sada ležiš u madracu. Više ne mogu da te vidim. Ako bi madrac bio providan, onda bih mogla da te vidim.
Znaš li kakav je žele?
A znaš li kako je riba nacrtana u providnom želeu?
Kada bi krevet bio providan, ličio bi baš na taj dezen na želeu.
Ti si tako težak kao jedan veliki, meki žele i ti si crtež na porciji želea. Tako mekan ležiš sada, tako miran. Tako malo u stanju da se pokreneš.

Dete se okreće prema njoj i moli je da priča nešto drugo. Ona priča o svom odnosu prema motociklistima i kopjuterskim igrama.


Od sobe do sobe

On bi da uporedi fotografiju sa licem koje predstavlja.
Uneo bi sliku u sobu preminule, gde nije bio otkako ju je pokazao fotografu.
Njeno lice, koje se tako razlikuje od njegovog.
Njegovo lice iz vremena pre nego što je prekrio ogledala.
Povikao bi nešto drveću.
Drveće raznosi njegov glas daleko preko parka.
Ne može da pronađe fotografiju.

Marlon. Marlon, da li si sakrio fotografiju? Dete, gde si?

Ne može da pronađe dete. Juri kroz stan tako da podovi škripe. Zbacuje flašice i tube sa polica i ormana u kupatilu. Podiže rešetku i gleda dole u slivnik. Skida damske šešire sa vešalice. Ne može da nađe fotografiju. Moli Odri za pomoć. Odlaže makaze i isečke. Završio je zid preko puta štednjaka. Kaže da su zidovi dovoljno popunjeni. Ne bi ih dalje pretrpavao. Zaboravlja da traži fotografiju i dete. Kaže da ipak može da nastavi sa ulepšavanjem. Baš je dobro da su tragovi bar na ovim zidovima pokriveni.
Ona mu se smeši.
On bira jednu voćku zapakovanu u crveni ukrasni papir iz činije sa voćem.
Da bi se uhvatio za nešto drugo.


Soba, koja visi kao kap iznad reke

Cveće vene ispred njih, iza njih i svuda, noćne frajle, ljubičice, dragoljubi, svi tonu u vazama.
Cveće u stonoj vazi se osipa po Odrinim rukama, koje leže ispruženih prstiju na stolu kao nešto strano.
Ruke su tople i pokrivaju cvetni prah.
Daća nije održana, sahrana će se uskoro obaviti, i on je ispunio stan noćnim frajlama, ljubičicama, dragoljubima. Sipa vodu u vaze. Sunce stoji u zenitu.
Ona pita sme li da otvori prozor.
Toplo je, kaže on, očigledno je da cveće to ne može da podnese.


Van sobe preminule

Dete pokušava da zamisli: ništa.
Muškarac grli mrak i obalu i gmiže u vreću. Tako je puna da skoro ne može da se pomeri. S teškoćom se probija do džepa u sakou i u njega stavlja ruku. Krcka. Izvlači kutiju šibica. Pali šibicu, i vreća se osvetljava. Pogledava oko sebe. Šibica dogoreva. On pali novu – i pali svet. Oko njega postaje toplo, usijano. Poboljšava se. On se ispruža i susreće vatru koja se pomera od njegovih stopala ka njegovim očima. Tako je svetlo. Vatra mu doseže trepavice i zatvara mu oči. Kremacija.


Spavaća soba

Odri vadi bibliju iz svoje svetloplave torbice.
Lista je.
Stranice lupkaju među njenim prstima kao užasan broj vrata koja vetar u divljem tempu otvara i zatvara.
Nalazi Pesmu nad pesmama.

Stavi me kao prsten pečatnjak na tvoje srce.

Podiže pogled i smeši mu se.

Ulovila si me, sestro moja, moja nevesto, jednim od tvojih pogleda, jednom niskom bisera iz grla tvojega.

Rečenica se raspada.
Ona koja liči na njega po bojama, veličini očiju, obliku usana lovi ga svojim pogledima.
Pređašnja nevesta lovi ga niskama bisera oko svog izvijenog vrata i uvlači ga u svoju sobu: mrtvački sanduk.
Delovi rečenice se ne mogu ponovo spojiti.
Rečenica za nju, koja liči na njega kao sestra, za nju, koja je tako drukčija i hladna.
On sahranjuje lice u šakama.

Tvoja slepoočnica je raspukla jabuka.

On klima i klima. Odri odlaže bibliju na noćni stočić da bi ga podržala.


Soba, koja visi kao kap iznad reke

Senka je dugačka.
Hladna voda koja dolazi od plovila što plovi podalje niz reku, koliko Odri može da vidi, kotrlja se kroz mozaik i gura špic senke sve do desne obale, gde ona stoji i na koju špic upire.
Kada se građevina na sprat sruši, udara šuplje u mozaik. Zgrada pribija senku na dno reke. Kuća pokriva senku i drži je na dnu svojm težinom.
Kada se kuća sruši, senka nestaje.


Spavaća soba

Ne razmrsivši žutu telefonsku spiralnu žicu on podiže slušalicu i okreće fotografov broj.
Fotograf treba da zameni nestalu sliku drugom.
Zakazuju susret.
Teško čuje sagovornika. U uhu zvecka kao da je puno vode.


Kuhinja

Marlon. Marlon, odzvanja stanom.
Odri pominje dete kao dete.
Detetovo okruglo lice u okviru vrata. Detetov glas, koji je moli da ispriča nešto drugo.
Ona priča o jednoj od kompjuterskih igara. Onoj sa motociklistom. Kako upravlja svojim motociklistom po drumu, gledajući kroz blatobran da joj se zavrti u glavi. Da nagazi gas pri preticanju i da ubrza na okukama. O drvoredima u različitim stadijumima. Ona vozi kroz sva godišnja doba. Nevino drveće na jednakom rastojanju. Opasno drveće na okukama, u njih njen motociklista udara.
Kaže da će detetu kupiti neku životinjicu. Pita da li bi dete želelo zeca. Dete klima. Dan posle sahrane ići će zajedno da kupe zeca. Ne treba samo da bude belo. Ona ne voli crvene oči.
Dete mora samo da se potrudi da zaspi. Ona pita šta dete obično radi.
Pokušavam da zamislim ništa, kaže dete i sklapa oči.


Soba, koja visi kao kap iznad reke

Njihove oči se sreću preko stola.
On bi mogao ne pomerajući pogled da stavi svoje ruke na Odrijeve ruke na stolu.
Plavi rukavi su zakopčani oko ručnih zglobova. On bi mogao da ih odkopča i da klizne palčevima preko njenih zglobova. Mogao bi da pritisne palčeve na puls. Palcem meri svoj puls. Mogao bi, a da ona ne otkrije, da potraži svoj puls.

Nešto krcka ispod stola. Ne dozvoljavaju da im zvuci odvuku pažnju. Pogled je ograničava.

Ona pita može li da otvori prozor.
On je moli da sačeka.
Ona prigovara da biljke loše podnose toplotu.
On vrti glavom.
Ona prigovara da je toplo.
On odgovara da ceni njenu toplotu.
Misle na preminulu, dve sobe daleko odatle.
On kaže da će je za trenutak odneti u krevet.
Počeće da otkopčava rukave.


Detetova soba

Noć pre sahrane dete se budi pošto je sijalica u noćnoj lampi pregorela. Dete smesta skliznu sa kreveta i kroz antre dođe do spavaće sobe. Otvori vrata sobe i upali svetlo.
Drži me čvrsto. Padam, viče otac.
Svetlo ga udari u oči. Jedna gotovo nepoznata žena ga pridržava.
Dete zatvara vrata i vraća se u krevet. Mrak je tako gust da postaje ništa.


Kuhinja

Odri kuva ribu s lovorovim lišćem.
Ona omekšava želatin. Uzima želatin koji je upio vodu i izručuje ga u činiju nad vodenom parom. Hladi želatin i dodaje ga vodi u kojoj se kuvala riba u debelom mlazu bez mućenja. Spušta komade ribe i lovorovo lišće u smesu. Izručuje polučvrstu masu u modlu za pihtije, i stavlja je na hladno.

Okreće modlu nad poslužavnikom. Žele je gotov. Pomera se kada dobuje po poslužavniku.
U providnom aspiku lebde sivi organizmi i zeleno lišće.
Ona ih poziva.
Izgled pihtija čini dete umornim i teškim.
Ono uzima poslužavnik za nemirnu ivicu i gleda u pihtije sa svih strana.
Sivo, potopljeno u bistru vodu. Jedu zgusnute odsečke reke.
Čini mu se da tone zajedno sa vodom koju je upio.


Detetova soba

Blizu kompjutera leže dva veoma velika kamena. U svakom kamenu je rupa. Ove rupe su navele preminulu da sakuplja kamenje i da ih poklanja detetu.
On povlači detetov kamen za uže i vezuje krajeve užeta.


Kuhinja

On bira voćku upakovanu u crveni ukrasni papir i misli: Sada imam nešto drugo za šta se mogu pridržati.
Unosi voćku u spavaću sobu. Krevet je preplavljen stvarima. Oseća odbojnost prema tome da sada pomera stvari po krevetu. Kao što bi i sobu preminule ostavio neizmenjenu. Žuta telefonska žica se uplela. On ne razmrsuje žicu. Samo bi povremeno šuškao ukrasnim papirom. Kačio ga. Menjao ga od crvene lopte do delova tela – hladnih, čvrstih guzova kao što ih ima preminula. Ili toplih, kao što su Odrijevi. Ostrugao bi srebrne ukrase sa stranica biblije. Čisti zvuk testere. Razmislio bi o rečenici: Sada imam nešto drugo za šta se mogu pridržati.
Odbija da prizove Odrijev osmeh. Radije nešto drugo, bezlično: zvuk stopala na stepeništu, zadihani trk duž reke.
Odri ulazi u spavaću sobu.
Stvari odmah menjaju mesta kao da je vetar dunuo kroz sobu – čvrsti guzovi na stepeništu, čisti zvuk testere duž reke.
On cepa crveni ukrasni papir u bezbroj komadića.


Spavaća soba

Postavljaju granicu prema granici kao u atlasu.
On niti voli niti ostavlja, i velike oči zabrinuto posmatraju njegov život, kao da je tek skoro rođen.
U stanu pored cevi jedan čovek zna samog sebe.
Želi da ima susedov brzi ritam, jer ljubi Odri, isto kao što jede pristojan obrok. Frižider je prazan, a ona i sused su u istom taktu.
Od nje prvi put u životu čuje Pesmu nad pesmama, od nje koja stavlja bibliju na noćni stočić – preko Elizabetinog atlasa, s njom je ozbiljno počeo da mu nedostaje pogled iz sobe preminule, sa prozora koji gleda na trg i park, gde drveće nagoveštava tako veliki prostor i horizont da se mogao graničiti sa nekom afričkom savanom.
Odri leži malo niže u krevetu nego on i on uzima njeno lice u ruke.
Liče jedno na drugo, po bojama, veličini očiju, obliku usana.
Jorgan skriva njen vrat ili on drži svoju sopstvenu glavu bez vrata u rukama da bi poljubio sam sebe. Poslužio je sam sebe i izgubio jedan pogled.
Armija dolazećih dana se dovlači.


Kupatilo

Vrata su zaključana iznutra. On sedi naslonjen o kadu u svom ekzilu od belih pločica.
Šumi u wc-u. Slavina curi. Muzika. Muzika vode za piće i pranje.
Sedi uvijen u beli peškir. Uvijen u belo ne štrči iz sobe. Ogledalo iznad lavaboa pokriva penom za brijanje da bi i to kamuflirao.
Piše svoja omiljena imena iznad držača za peškire: Elizabet Elizabet Marlon Marlon.

Doživljava sebe kao astronauta u beloj kapsuli na putu kroz stan, u kojem su sobe kroz koje prolazi – planete, koje je jednom ispunjavao svojim tragovima i svojim imenima, od kojih zadržao ova dva.
Sedi i prstima pritiska otirač pored slivnika.


Soba, koja visi kao kap iznad reke

Odri gleda vrhove svojih prstiju. Polenov prah i sparušeno cveće ih čine neprepoznatljivim.
Jedan cvet gubi glavu.
Ona može da se zamisli još više tuđom.


Spavaća soba

Ležeći na leđima on izvlači prezervativ. Stiska otvor sa dva prsta i podiže ga do očiju da ga proveri. Mnoštvo u vlažnom klatnu, koje se klati ispred njegovog nosa.
Tanka gumena opna drži seme.
Pihtije okružuju komade ribe.
Obale ograničavaju svežu vodu reke.
On ne zna gde se više nalazi – ukrevetu pored Odri ili u prezervativu. Ako ga veže u čvor, možda će unutra sebe samog zatvoriti.
Odri očima prati klateći prezervativ. Pokret je isti kao onaj koji opaža u kući i vidi ga reprodukovanog u senci koja se kotrlja napred nazad preko reke i naviše preko desne obale.


Leva obala reke

Uskoro, kaže on i stavlja ruku na fotografovo rame, Uskoro.
On vidi svoje lice u njegovim zenicama, obrve i bore između obrva; bore napegnuto gmižu ka čelu. Usta su zver.
Zamolio bi fotografa da zažmuri.
On se okreće i pokazuje na krov kuće.
Uskoro će se čovek stuštiti kroz taj prozor. Imaću njegovu sliku kako visi u vazduhu na pola puta između prozora i reke. Kuća, nebo, čovek i senka na reci. Plaćam sada.
Čekaj dok ne vidiš sliku.
Ne, sada.

On trči uz stepenice koje se njišu.
Presvlači se u sivo odelo i podiže mrvu sa tepiha.
Ogledalo pokazuje sivi stub.
Ne želi da dalje dodaje svoje tragove mnoštvu koje se već nalazi u stanu. Vezuje uže sa kamenom oko vrata.
To će obezbediti dalji boravak u senovitom trouglu.


Soba, koja visi kao kap iznad mora

Toplo je, vruće i usijano pod stolom kao u vreći. Vreći punoj zemlje. Dete odlazi od stola i luta kroz stan sve do kupatila.
Marlon Marlon, stoji na zidu.
Marlon prepoznaje očev rukopis i ime bode u grudi.
Ogledalo iznad lavaboa je pokriveno penom za brijanje. Prstom pravi crtu koja deli ogledalo na dve bele površine. Na vrhu crta čoveka sa vrećom prebačenom preko ramena, savijenog pod njenom težinom kako stoji u mraku na poslednjem parčetu zemlje.
U drugom polju crta vreću sa čovekom i sve što se nalazi na svetu – izuzev reke. Skicira reku. Vreća leži na dnu reke. Oko reke nema ničega. Skida penu sa ogledala. Oko reke i vreće na njenom dnu je čista površina ogledala, i kada Marlon izađe iz ogledala, nema ničeg praznijeg.


Soba, koja visi kao kap iznad reke

Senka se povukla gore na desnu obalu.
Pokreće se u trzajima napred nazad po vodenom ogledalu i gore po obali.
Kuća se njiše. Vrata i prozori plešu i čine senku nemirnom.
Senka sa sobom vuče mozaik u ljubičasto, zeleno, tirkizno, smeđe daleko gore od leve na desnu obalu i natrag.
Ponovljeni vrtoglavi pokret. Pokret koji opaža u kući i vidi na reci.
Špic senke pokriva mesto gde je stajala i u koje je upirao.
Špic je privlači k sebi.

Ona stavlja bibliju u svetloplavu torbicu i žuri niz stepenice koje se njišu.
Špic vodi Odri duž leve obale ka mostu.
Duž desne obale do mesta gde je stajala gde je vrh senke pokazivao na nju.
Odlaže svetloplavu tašnu u senku, koja iza nje sve više uzima maha.


Od sobe do sobe

Promaja.
U sobi gde preminula leži cvokoću vrata.
On ulazi.
Prostorija se čini punom kao da će prsnuti. Preminula ispunjava sobu do kraja i natenane. Njena mirnoća zauzima tako mnogo mesta.
Vrata se neprestano otvaraju i zatvaraju.
Ona ima onu ogrlicu koju je fotograf ukrao u snu.
On joj uzima lančić. Pokušava da izbegne dodir ali je ipak dotiče. Razmenjuju mirise. On miriše svoje ruke. Ona miriše na sveže iskopanu zemlju. Miris koji samog sebe okružuje – on gleda ruke koje obgrljuju svoje telo.
Soba je mrtvački sanduk, a vrata koja lupaju su zemlja koja pada na njih.
Napušta sobu s biserima koji od sopstvene težine klize kroz njegove prste.


Soba, koja visi kao kap iznad reke

Pod njim fotograf se pokreće duž reke i nad njim lovac uzduž seče nebo.
Ne želi vodoravno – kao preminula u svom krevetu. Odjurio bi, uspravno, kroz vazduh i rastinje izniklo u vodi.

S bisernim lančićem u ruci puzi do okvira već otvorenog prozora. Pada sa simsa s krikom i leži pravo u vazduhu s rukama priljubljenim uz telo i zgrčenih nogu.
Sivi organski stub.
Leti privučen bisernim vencem dole do fotografove perspektive i registruje jedan klik iz kamere, i još jedan.
Njegova senka hita u susret senci kuće na reci, i on drži bisernu ogrlicu kao laso. Šiba mozaik boja i hvata senku – seli se u prohladni trougao.
Diše se.
Elizabet Elizabet, ime i voda pune mu usta. Mesto je izgrađeno od propadajućeg vremena.


Desna obala reke

Čovek s kamerom ide napred-nazad ispred kuće, sunce sjaji u aparatu, i Odri ga prepoznaje sa ulaza.
Pokret u prozoru visoko gore privlači njenu pažnju i fotografovu – on iznenada upravlja kameru ka jednom mestu iznad reke.
Ona misli da se kuća sada ruši i saginje se da izvuče bibliju iz torbice. Visoko gore čuje se krik i kuća pljuje jedno sivo obličje.
Zastaje ukočeno usred pokreta, nesposobna da zamisli nešto više strano i čuje jedno klik iz aparata.
On drži jedan predmet u ruci i klati ga u vazduhu, i kada dotiče reku, šiba vodu tako da se boje mozaika šire na sve strane i on pravi rupu u senci – hrli kroz sliku kuće na reci i nestaje.

Ljubičasto, zeleno, tirkizno, smeđe uključuju se u novu šaru i senka zauzima svoje mesto.
Odri lista dalje do Knjige o Jeremiji i čita naglas, tako da je fotograf može čuti na drugoj obali: Postao je kao drvo posađeno pored vode i pružao je korenje do reke, ne plaši se toga kada vrelina dođe.

Fotograf se premišlja da li žena treba da ima film, i rukama pravi levak ispred ustiju

.

Kraj I dela Trilogije

 

Copyright © by Christina Hesselholdt & Balkanski književni glasnik – BKG, 2007
Prevod sa danskog © by Predrag Crnković.

Nazad