ДАНИЛО ЛУЧИЋ

Рођен сам 1984. године у Београду, где сам завршио основну школи и Једанаесту београдску гимназију. Године 2003. уписао сам Филолошки факултет у Београду, смер за српску књижевност и језик. Пишем песме, приче, есеје, путописе, а објављивао сам у штампаним и он-лине часописима за књижевности и културу: Трећи Трг, Браничево, Кишобран, итд.
 
ЛЕТО

Будим се
отеклих очију
са грчом
у рамену
Трезвењачка инсомнија

Удахнем, дубоко,
у пете
пустим крик да одере
грло

Шта има ново?
Окотила се кучка
под прозором
зева пет
чкиљавих уста
пет
масних од млека

Госпођа са петог преминула
а свеједно су
пустили сирену
да избегну гужву
– јутарњу

На доручку сам се
посекао
један парадајз
на колутове
синоћно двопек
овчијег сира
и барено јаје на четвртине

Данас ћу читати
Данила Хармса
Пропустићу пецање

Долази ми девојка
са којом гледам филмове
досадне
углавном француске

тада бих радије гурнуо
око
у овај вентилатор
Поклонићу јој једно чкиљаво куче

Утренирао сам се
да сатима
пажљиво
гледам
кап
зноја
на ивици наочара
док се премишља
да ли
да капне

Звони телефон
Неко пита
– Јел пијемо вечерас? –
Наравно,
без тога никад
не бих заспао

Пола два је и
већ се купам
у зноју
лежећи
и замишљајући себе
као главног
јунака
у америкен кадру
како се питам
када ће
пасти
вече


ЗЕЛЕНИ ЈОВАН

Тужан је Зелени Јован,
грбав и ћопав,
кљакави богаљ.
Мајку су му назвали курвом.

А кад се молио Богу
и тресао се, држећи распело,
та женска, блага рука
што милује грбу нежно,
драга као сан
кад нестане сав,
за њега је била све лепо и свето.

Лежи на земљи Зелени Јован
и гледа звезде на небу.
Те искре што гребу таму
подсећају на голицаве
жмарце, што их у уху
стварао мајчин глас.
Мада не разуме
небеска тела,
ипак уме, та проста глава,
да се диви Сунцу и Месецу.

Плаче и јечи Зелени Јован,
боли га тело, нек’ боли,
али како му крвари срце...
Непозната, три, пијана,
некажњена мушкарца у ноћи,
штаповима и песницам
су му исправљали леђа
и рекли оно за мајку.

Дува ветар по трави,
црвеној, где је пљунуо зубе.
Хладан ваздух на ранама,
фијук из крошњи и влати,
чине да буде боље,
јер к’о да мајка прича и мази.
Па се насмеја Зелени Јован,
грбав и ћопав,
кљакави богаљ.

“Опрости, мајко...”

Само се још,
кад је утихнуо дах,
у оној гробној тмини,
брдо са црквом и месец над њом
учинише као груди њене.


ЗЛОЧИН

Остаје у крви, заувек
Злочин
неучињен, али непомилован
и у блудном комадању
себе самог
он види, све види
Ја тајно куцам на врата
и увек ми отвори мрак
у коме видим себе раскомаданог
и стаклени, укочени поглед
– Извините, погрешио сам –
за мном се залупе врата
Настављам

Над градом пролете
неки безумни створови
У крилима зло, у канџама
спас... Један од њих носи и мој
Зашто нису довољни снови
за кајање?
оно увек долази на јави
оно увек кљуца кљуновима
оно увек оставља ожиљке

Неизбрисиво памтим ствари
све, и које се нису догодиле
и док чекам воз
или тражим прошлост у старим новинама
излизани ђонови памте
плочнике, улице, градове
они све памте
а не морају
Само су црно уоквирене хартије
довољне за плач
који једном, знам то, престане
И онда мир...
уз дуге обале...
уз птице празних канџи...
где све почиње на површини мора
и бескрајно лута
за залазећим сунцем
У задњем џепу држим лист
на коме пишем речи
које не смем да заборавим
Јер немам више ништа
да понудим, осим
горке излизаности
и узалудног чекања
на црно уоквирене хартије
кад, пуних уста, заспим
на некој од клупа у парку


***

Све ће се решити сутра,
величаш непознанице са истока;
емпате су међусобно браћа
уклета неизмерним разумевањем;
клечиш са њима на молитви
у ризи протканој кривицом;
песникова Лаура у самртном грчу
на поду лежи, даје ти круну
а лице и косу ти твори у нове мотиве.

Сакрална уља на платну
анатемисана руком уметника
враћају мрачну магију слике
разуму естетике иза твог ока;
широко грлећи смрт,
елементарну мајку будућности,
научила си песму безбриге
а остала девојчица без тела.


ПЕРЈЕ

Ми смо перје
Синови будућег лета
Бели трагови у костима живота
лебдети...
...лебдети...
...лебдети...

Само на даху
Преосетљиви за сунце
Струји нам ваздух низ леђа
...лебдети
...лебдети...
лебдети...

Два спојена, извијена лука
од угљеника
и већ папиром залепрша птица
лебдети

Плутамо нежни, бестелесни
од прве светлости
до прве тмине
Најчешће не остаје много
осим перја међу мрвицама хлеба,
згужваног цртежа
и великог можда...

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.

Nazad