JOVANA BULJUGIĆ

Rođena 1982. u Beogradu od oca Dragomira, likovnog umetnika, i majke Mice.
Kreće se brzo i lako u trouglu između Narodnog pozorišta, Filološkog, Filozofskog i Univerzitetske biblioteke. Od muzike sluša isključivo stohastičku, omiljeni kompozitor Iannis Xenakis. Voli balet.

 
Ajant

Slušam kako silan
sliva se bol moj
I proliven zvuk gvozdeni
divljeg sveta
Sigurna samo u nepravdi svoj
tišina lomi zvono poeta.
Iz Sunca istrgnut
plod poljupca pravednog
nepomičan kao mraz
kuša Ajanta pognutog
I Mesec mirni
moli za svoj odraz
Imena izneverenog
Dah.

Silvija P.

Nebo u sutonu kao bludnica
grozd otvara crvene tiska brazde
zar plač ječma zagluhnu
prašina skokom sputana
u staklu ribe pupoljak sna obožavaju
i glava kamen škropi ljulja se
lakat oluje
u šljunku vlati Julija
poljupcem pesmu za kolevku tka
u oknu bisera praska pčelinji let
Zar me ni more nije htelo?


(bez naslova)

Ta jednost raspolućuje
gorkim ritmom izvora
Mi bedni
kao brodovlje ruku
bestidni ječimo pod grebenom
Tiho
kao korak kurjaka
Tiho
samo prostor prezrivo ljubi nas.


***

To modro svitanje za nas
od oblika
I novo silno i teško
kao mramorna voda sećanje
Dan, kao od samog jutra sazdan
Ah, reči
Sad plakati spokojno
Ni stvora da gleda
Ni bića da sluša.
Ja zazivam tugu da se obruši
Oholu senku nek proguta.
Po uzoru na mesec
luk moj raspeti
Ah, opomeni svoje toplo obožavanje
I sumoran izlij glas.

***

Ti u cvetanju gledaš
opijen, sjajan, prozračan zvuk
Vidi,
u saglasju tom rađa se podne
istrgni lenji smokvin plod
u gustom vremenu satri pokret
Licem u lice sa svojom senkom
To svetlost postaješ.


***

Da li to navire vikanje zlo
Ruža,
ruža vazduha slepa a celivana
što se proteže i kao udovica izvinjava
i plah let strele obuzima je.
A tamo, tamo nad drugim licem:
Da l΄ oduvek peva bog.
U kamenim bedrima neko svira
Kao pršljen po pršljen da miluje
I probuđenu šumu dirke vetra ljuljaju
A bestelesna pletem laku mrežu meseca
I ponoćne škripe porod sramnim proglašavam


***

Noćas vodu opija nebo
i ne pita da li
vetar mornaru o stidu šapuće
i gord da li se mesec
u vlažno telo ogrnuo
Nek san se kao slepa riba ispruži
Nek prelomljen luk zablista
Kao senka balerine u svitanje


***

Kao kad orgulje bruje
ne razabiram, a čujem
to lukavo u ritmu
bez predaha korača duša.


***

I dubodol trnući poziva
kao ruka Vertera
glasom magle što diže travke
obljubljene gorko još ključa
u utrobi zgrčeno seme vike.
Što nisam veter da svežem
tupo i prazno mesto na kome stojim
Kao orao kukove krive i ždrelo
Sunca. Bubre udovi dodolica
kao jezičak kroz sladak plod
Bosim korakom gazim
mesečevu mahovinu Mila


***

Telo mi zvoni kao tanušno grlo prtice
zar usta romore:
šum oklevanja na terazije neba stavi
nek se u mesec preslika
i glasom od tišine laganim
došaptava kušanja žig.
A smelo zavija nadamnom vihor
i utrne kao val pred pogledom.

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.

Nazad