STEVANA SREMAC

Stevana Sremac je profesor srpskog jezika i književnosti.
Napisala je roman “Zona Zamfirova – Šta je bilo posle” (Narodna knjiga – Alfa 2005, i Narodna knjiga – Politika 2005), i zbirku pripovedaka “Kap ženske krvi” (Narodna knjiga, 2006).
U pripremi joj je zbirka priča “Reč za oproštaj”.
Objavljuje priče u novinama i časopisima.
Živi u Beogradu.
 
NASLEĐE


Toga Leta Gospodnjeg suša je pržila. Od kako je krajem proleća nasuvo zagrmelo i grom udario u staru vodenicu, ni jedna kap da žeđ zemlji utaži. Sve živo se speklo, smanjilo, usukalo. Trava se u zemlju povukla, srž u biljkama osušila, sve je na glad i suvotu mirisalo. I sama se zemlja utanjila i isposnila. Stoci su se od žege i oskudice rebra kroz stomak sastavljala.

Krajem leta pojavili su se skakavci. U tolikom broju da bi se u ljudima, pred tom najezdom, ionako retki trag radosti namah zacrneo. Muve su napadale u rojevima. Svuda se osećao teški zadah bezvodice.

Glad se cerila iz polupraznih ambara. Ljudi su se vukli bezvoljno, umorni od nade, čekanja i gledanja u nebo.

Samo je zvezda odozgo neumorno topila vazduh i varljive oblake koji bi joj na put stali.
Stara vodenica, gde je doskora još samo poneko, više običaja radi nego iz potrebe, donosio žito, prvi je put ostala bez vode a teški kamen vodenični, posiveo i rasušen nestao je jedne noći. Neko ga je, izgledalo je, iz ko zna kakvih svojih potreba netragom odneo.

***

Crna, mala, grubog lica i glasa neujednačenih tonova koji joj je često smeh u grlu ustavljao, ne mogavši da ga iznese, Grozda je ispruženom rukom jedva dovratak dohvatala a svaka joj je suknja stopala poklapala. Koliko sitna, toliko je radna i snažna bila, u polju niko nije mogao da je sustigne, a u kući je niko nije video da dangubi.

Dve je sestre rođene imala, sve su tri jednolike i neugledne bile, samo što se ona pitomošću svojom i dobrotom izdvajala pa ju je otac više nego druge pazio.

Ali čak i nju takvu, neprekidnim radom zabavljenu, nedelje i praznici stavljali su pred ogledalo.

Tada je patila. Otvarala bi kovčeg pun raznobojnih tkanina i dugo birala najmekšu bluzu, neku koja bi na telu kao živa zaigrala, i raskošnu prazničnu suknju, uvek crvenu. Otac im je bio trgovac i ničega im, a najmanje robe ženske nedostajalo nije. Zatim, čudu se nadajući, dugo se ogledala u velikom iskrivljenom ogledalu, pa bi izašla u društvo, pognute glave, pomalo se stideći neprikladnog okvira skupih haljina oko svoga tela, sitnog kao nedoraslog.

Bolela je nametljiva lepota devojačka, vređala su je njihova bela i rumenom krvlju nalivena lica, čežnjivo je gledala u svaki vitki stas ma i najgrubljom tkaninom obavijen bio. Mučeći se, rukama ogrubelim od rada krišom je kidala svilene nabore svoje odeće.

Poštovali su ih u društvu, nju i njene sestre i ukazivali im pažnju koju je njihov otac bogatstvom svojim i ugledom zaslužio. Ali ih momci nisu saletali, čak se nisu ni okretali za njima.

Mimo svih prolaznika, jednom je nepoznati mladić gordog držanja prošao kroz selo, unevši nemir u srca devojaka. Visok, dugih udova, širokih pokreta, raspevan, zvonkog, jasnog glasa koji se oko njega u krug širio obuhvatajući prisutne toplim lelujavim talasima. Često se smejao, duboko i glasno, pokazujući vučje zube, ukrštene i bele ispod garavih nausnica. Kratko se zadržao. Niko nije baš razumeo odakle je došao. Pričao je kako se od oca odelio pa traži kuću koju bi kanda kupio i u njoj se nastanio. U selu nije bilo kuća na prodaju, a on je besposleno tumarao okolo neko vreme, sve dok su ga kao gosta primali, a potom otišao.

Grozda ga je srela slučajno, idući kao i obično za svojim poslom, kad je u žurbi gotovo naletela na njega. Pridržao je, polako odmakao od svoga tela i pažljivo je zagledao. Dok je ona drhtala od neočekivanog muškog dodira i gledala u njega pogledom ulovljenog ptičeta, on se grohotom nasmejao i otišao dalje. A ona je ostala u mestu ukopana pojavom i snagom muškom. Oštar i divlji miris njegov širio joj je nosnice, a od tog smeha liznuo ju je plamen počev od stopala pa kroz bedra, mišice i ramena, oblivši joj vrat i čelo krupnim graškama znoja.

Cele je noći bila u groznici. Telom su joj promicali drhtaji onim jednim dodirom izazvani. Naslutila je dotad nepoznate slasti nakratko udahnutim mirisom muškog tela. Bluzu koju je on, pridržavši je na tren, telom svojim i znojem natopio, čvrsto je privijala na grudi, na stomak, uz vrat. Prvi dodir muškarca svu je prožeo, žena u njoj namah je shvatila koliko je sama, željna i željom svojom uplašena.

Nije ga više videla. Ali je čula da je sutradan, odlazeći iz sela, podsmešljivo rekao kako se sinoć sapleo o nešto malo crno, kuče jali mače, a u suknji crvenoj. Nije, kaže, znao da i toga ima, a može biti da ga je presrela i neka sila nečista.

Grozda je proklela majku i oca što su je rodili, i kratke noge koje je nose i zemlju što je drži i oči svoje u ogledalu. Bežeći od podsmeha koji je videla čak i u ponekim očima nedužnim gde ga bilo nije, obrela se u vodenici, prašnjavoj i gluvoj. Razvaljena vrata nisu umanjila osećaj da je unutar tog rušnog zdanja zaštićena i sigurna.

Bluzu, dodirom i znojem muškim oskrnavljenu, koju je svu noć uz telo svoje držala zavukla je ispod jedne grede, sa tavanice poluodvaljene. I u nju zamotano dugme otkinuto, koje joj je u ruci, grčevito skupljenoj, ostalo posle susreta sa neznancem. Bluzom grešnog mirisa obavijeno, gredom pritisnuto i na sred vodenice ostavljeno, na mestu gde vetrokrsno vazduh struji čak i kad nigde vetra nema. Zavezano kletvom ka neznancu upravljenoj.

Da bude svim vetrovima šiban i nikad mira ne nađe dokle god dugme svoje na mesto sa koga je otrgnuto ne prišije, kako bi se i reči otrovne, olako kazane, njemu samome kroz dugme obajano povratile i sa duše njene skinule.

Skupila se u uglu pod gredom želeći da tu zauvek ostane, da je nikad više muške oči ne vide. Inače napuklim a sada raspuklim od bola glasom sricala je jadikovku nad sobom. Iscrpljena dugim plačem bez suza, zavapila je:

“Oči bih svoje dala, vid očinji, da se jednom samo neko za mnom zadivljen okrene! Da jednom bar i ja, crna i gadna, osetim kako je to kad je žena lepa!”

Smračilo se najednom a neki je vetar neočekivano svež zafijukao kroz pokidana krila prozorska i razvaljena vrata vodenice. Oseti Grozda gotovo zaboravljenu hladnoću na licu i obnaženim rukama.

“Kiša će!”, bljesnu joj misao u trenu potisnuvši svu njenu muku. Ali kad je iskoračila preko praga, dočeka je i udari mirna, ničim pomućena vrelina. Dan je bio bez vetra, nebo bez oblaka.

Nijedna od sestara Grozdinih nije se dugo u kući očevoj zadržala. Lika odbojnog, ali vredne i mirazom bogatim obdarene, te su se sušne godine poudavale toliko brzo jedna za drugom da su im oca u šali pitali što nije umesto dve svadbe jednu napravio, zajedničku.

On bi zadovoljno protrljao ruke i zagladio kosu:

“Dao Bog! Može se!”

A suša je pržila već drugo leto. Poneka kap koju nebo na silu iscedi i ne oseti se.

“Greh je neki na selu!”

Zvona su crkvena svake nedelje zvonila i pop je molitvu čitao, a kiša nije padala.

Ljudi su se u očaju setili starog, već zaboravljenog Žrtvišta, ispod hrasta, poviše sela. Najbogatija kuća dala je ovna ugojenog koliko ga je sušna godina mogla ugojiti, otac Grozdin kao drugi po redu gazda, izvaljao je iz podruma bačvicu vina. Okretali su ražanj ispod hrasta, zalivali vinom i rakijom korenje starog drveta i paganskim pesmama pokušavali da umilostive božanstva prirode.

Molitveni skup pretvorio se u opšte slavljenje života i životnih radosti. Ujedinjeni pred pretećim siromaštvom, zabrinuti za stoku i letinu, seljani su, podstaknuti obiljem hrane i pića, dali sebi oduška u razuzdanim šalama, pesmama, pa se i kolo povelo.

Do večeri, kad su se na nesigurnim nogama polako vraćali u selo, za Grozdu je bio isprošen momak. Otac joj, ne želeći da i nju, poslednju kćer i mezimicu svoju da iz kuće, davno je već naumio da dovede zeta. I to po svojoj ali i ćerkinoj volji. Da njoj bude mio a njemu dobar i poslušan.

Izbor je pao na Ljubisava. Momče mlado, pošteno, iz porodice brojne, polugladne. Tek mu je bila petnaesta a već je mnoge momke stasom nadvisio, i mnoge bi devojke mogle pred lepotom lica njegovog obraz da sakriju. Video je otac da ga Grozda gleda i činilo mu se da ga ne bi manisala zbog siromaštva i mladosti njegove. Njoj je bila sedamnaesta.

Odlučio je, a njegova se slušala.

I tako su Grozdi ubrzo doveli muža.

Ona je dugo još po odlasku onog namernika misli svoje ka njemu upravljala, sa osećanjem srama i griže savesti. Kad je igrala dodole sa devojkama iz sela, sem da obrednom vodom kišu dozove htela je da i greh misli svojih sa sebe spere.

Ubrzo je, molitvom i radom prognano, sećanje ostalo samo u njenom telu koje nikako nije zaboravljalo dodir i miris nepoznatog muškarca.

Ljubisava je gledala kao ikonu od kako ga je prvi put zapazila. Sama neugledna, očima je upijala u sebe njegov, neobičnom lepotom obdaren lik.

A sada je bio njen. Miris tela njegovog nije bio divlji i oštar, kao onaj koji bi joj još ponekad besposleni i hudi vetar u san naneo i čula razdražio, već mekan, sladak i pitomo joj se pod kožu podvukao.

Zavolela ga je.

Kad bi mu ujutru pojas vezivala u njega je miloduh metala, a uveče pod jastuk struk bosioka. Često bi kuću a posebno sobu njihovu tamjanom okadila, da nečistim silama prepreči put i udalji ih od njegove anđeoske lepote. Nije više žalila što i sama nije belog lica i lomnog stasa devojačkog. On joj je bio dovoljan. Bio je lep za oboje.

Silnom ljubavlju i dugim gledanjem u kome bi i na treptaje zaboravljala, svoje je oči u njega pretočila.

“Oči moje!” – tepala mu je.

* * *

Meseci su prošli, Grozda se promenila. Glavu podigla, ramena zabacila, i kao da je u visinu porasla. Lice joj se zaoblilo, izbelilo, oči se razmakle ka slepoočnicama ispod obrva koje su se u luk izvile kao mesečevim srpom izvajane. Usta, ranije uvek od briga i rada skupljena i stegnuta, opustila su se i punoćom nabubrila a glas koji je iz njih izlazio nije više bio grub, napukao i nepostojan, već milozvučan, pun, topao. Ubrzo su joj sve njene crvene suknje visoko iznad članaka odskočile. Košulje su joj pucale na snažnim plećima.

U Ljubisava samo gledajući, Grozda se više nije na svoj izgled osvrtala, niti su je promene koje su svi sem nje zapazili iz zanosa probudile. I kad bi opazila da je ljudi gledaju, s gorčinom bi pomislila: “gledaju kuče jali mače u suknji crvenoj”, i požurila kući da lepotom lika njegovog oči nahrani.

Kad je prvi put čula uzdah iza sebe:

”Lepa li je, Božeee”,

Mahom se okrenula da i ona lepoticu osmotri. Susrela je zadivljeni muški pogled, užagreo, bestidno ka njoj upravljen. Pobegla je, posramljena, uplašena.

Zatvorila se u sobu. Prelazila je rukama preko tela i tuđim joj se činilo, nepoznatim. Zagledala snažne listove koje suknja više ni dopola nije pokrivala, bele podlaktice, nadošle grudi, vrat zaobljen i puteno izvijen. Ogledalo se gubilo u dubini crnih očiju.

“Ovo ja?!

Lepa li sam, Bože!

Da li me i Ljubisav takvu vidi?”

Nikada ga nije pitala da li mu je bila lepa ili je i on u njoj video nešto malo crno, u suknji crvenoj. Pa ga ni sada ništa nije pitala. Samo je bradu, uvek ka vratu nagnutu, podigla, i sa čela sklonila pramenove kojima je vazda oči zaklanjala.

Prvi je put gledala pogledom širokim i jasnim, prepuštajući se svetlosti dana bez straha od sopstvenog odraza u tuđim očima.

Od kada je oslepeo, od onog dana kad je ona prvi put postala svesna divljenja koje svojom pojavom izaziva, očima se svojim u njegove zenice upijala ne bi li u njih zrak svetla unela. Grozda je vodila ispod ruke Ljubisava gde god išao, bila mu je vid očinji.

Da se bela mrena navukla preko zena njegovih, da je ma od čega bolovao, možda bi mogli da mu leka pronađu. Ali, bio je mlad i zdrav, oči su mu i dalje bile bistre i jasne, samo je vida iz njih nestalo. Komšija ga je iz polja doveo, a on se ničega što se tamo sa njim dogodilo sećao nije, ni kako ni zašto je bez vida ostao.

I dok su obe familije na sve strane tražile meleme i lekove, Grozda je ćutala. Ona je znala.

“Oči moje”, mislila je. Cena njene lepote.

Svijala je njegove ruke oko svoga pasa da joj gipkost oseti, provlačila prste njegove kroz svoju kosu da ga podatnost bujnih vlasi obuzme, da ga mekotom daruje. Osećala je kako njena lepota pod milovanjem tih ruku nadolazi neprestano.

Baba joj je bila sa lepote svoje čuvena, otac stasit i naočit, a one sve tri na majku, sitne, mrkopute, koščatog lica i očiju preblizu nasađenih.

“Razvila se Grozda. Na babu se umetnula. Beše nikakva a sad...”, govorili su kad bi prošla.

Ljubav je njena prema slepom Ljubisavu neokrnjena ostala, ali nije ga žalila niti mu je leka tražila. Kao što je pre on bio lep za oboje, tako je sada ona gledala svojim očima za oboje. Bila je lepa i nikada se više svojom voljom ne bi povratila u ono žguravo “kuče jali mače u suknji crvenoj”.

Ni za vid očiju svojih.

* * *

Treća je godina kako sila neka razljućena ne da da kapi životvorne zemlju napoje. Ako kada i naiđe oblak letnji, donese samo led i tuču. Opštom nevoljom združeni, svako je svoju ličnu muku zaboravljao. Usukani i izduženi, meštani su kao stabljike suncokreta glavama pratili užareni put Sunca. Pretvorili su se u molitvu. Poneko u kletvu. Oni slabiji sve su češće poboljevali. Groblje seosko pretilo je da se proširi, što stariji ni u pomenu dozvoljavali nisu, jer ako se groblju granice pomere postaje gladno, nezasito.

Ako se suša sa trećom godinom ne prekine, sedam će godina trajati, govorilo se. Greh je neki na selu. Počeli su da zaziru jedni od drugih, svako u drugome videvši vinovnika i grešnika. I selidba se tu i tamo pominjala, a te treće godine, poneko je i otišao.

Kad se ponovo pojavio u selu namernik vučjeg osmeha, lako je i brzo pronašao i kupio kuću za sebe. I ostao da tu živi iako su mu meštani otvoreno govorili da bi baš i bolje mesto mogao da nađe od tog kraja koji već treću godinu svaka blagodet zaobilazi.

Grozda je iz snova bežala u javu a na javi ga se klonila koliko je god mogla.

To što je bio radan i odmah počeo da kuću u red dovodi, nikoga mnogo nije čudilo, ali kad je počeo da obilazi staru vodenicu koja čak ni kamen vodenični nije imala i da popravlja sve što se da popraviti, proglasili su ga čudakom. Nikome nije palo na pamet da mu pomogne, ni kad je vrata popravljao, ni kad je prozore nameštao, niti kad je rušno podizao i ogaravljeno krečio.

“Sve i da je zlatom optoči a mermer-kamenom poploča, šta će mu, zamlati, vodenica bez vode!” – govorili su među sobom i bezvoljno rukama odmahivali. A neznanca su zvali ‘Onaj’, ne želeći ni da mu ime puste među sebe.

Grozdu je viđao često, nikad izbliza, sve dok ga jednom nije spazila u senci svoje kuće, kako stoji ispod strehe i čeka. Nju.
“Po gladi sam te, koju i od sebe kriješ, prepoznao. Dođi večeras u vodenicu da mi dugme prišiješ.”

Nije otišla.

A on više nije dolazio da je zove.

* * *

Mladi pop koji je pre tri godine došao u selo, baš pred početak velike suše, čitao je molitve u polju, pod suncem, u ambarima, za trpezom postavljenom nemaštinom. Kako su i okolni izvori žicu utanjili a neki i potpuno presahli pitke je vode bivalo sve manje. Žeđ još uvek nije bila na pomolu, ali strah od žeđi jeste.

Pokušali su seljani da dovedu starog popa iz drugog sela da u njihovoj crkvi službu održi, jer ovaj njihov mlad je i zelen, govorili su, Bog bi ga znao šta mrmlja sebi u bradu a o čemu misli pri tom. Kako god bilo, šta god čitao, vajde nema. Mladi se pop žestoko usprotivio njihovim namerama, a oni, znajući već od ranije da popovi neće jedan na drugoga, odustanu od te namisli.

Vratila se priča među ljude o blagu crkvenom. Najstariji kažu da su ga očima svojim videli. Vek jedan unazad, kad je temelj iskopan da se crkva gradi, kažu da je, ispod poslednjeg kamena koji su na silu iz zemlje iščupali, pronađena mala gvozdena kutija, rđom i vremenom zapečaćena. A u njoj zlatnici do samoga vrha naslagani, a po vrhu teški krst od zlata.

Kako su zidine Grada Momčilovog nadomak sela bile, legenda je govorila da je upravo vojvoda Momčilo, sluteći izdaju i pogibiju svoju zakopao kutiju da u nečasne ruke ne dođe, već da je nađe onaj kome Bog bude dao.

Priča dalje kaže da je blago, u temelju za crkvu pronađeno, u crkvi i ostalo. Da se niko usudio nije da u njega dirne, sem što je pri gradnji crkve nekoliko dukata potrošeno.

Vremenom su ljudi zaboravili na blago koje je prvom službeniku božjem u toj crkvi na čuvanje bilo povereno, a potom i nasledniku njegovom. Nisu se bojali da će ko, zlata radi crkvu orobiti, legenda je strašnom kaznom pretila onome ko u Božije dirne. Blago je samo sebe čuvalo.

Kad je uporna suša zapretila da selo raseli ili pomori, ponovo je oživela priča o blagu. Mlađi su prevagnuli u nameri da se kovčežić otvori, deo blaga izvadi i pomogne selu da preživi dok zle godine minu. Pop je negodovao, ali uplašen žestinom očajnika koji su mu predlog doneli, na kraju je spustio glavu, svalio greh na njihovu dušu i složio se da u prvu nedelju dođu najviđeniji ljudi iz sela u crkvu, i da se kutija otvori.

U nedelju, popa ni u crkvi ni u selu bilo nije, a ni gvozdene kutije koja je već odavno, sudeći po debelom prašinom nataloženom ležištu, izvađena bila.


A Onaj se gotovo sasvim preselio u staru vodenicu. Uredivši je taman koliko i kuću koju je kupio, počeo je tamo i da noćiva. Kad je čuo, danima potom, da je popa nestalo, pomenuo je da je neko baš te noći, uoči nedelje, oko vodenice šumeo, čovek ili sen, ne ostavljajući traga, a potom ga je nestalo.

Time je Onaj, ionako neprihvaćen, i čak dobrovoljnim svojim izgnanstvom iz sela izopšten, navukao na sebe sumnju da je bio sa popom u dosluhu, ali sem zaziranja koje se u potmulu mržnju ponegde izrodilo, nisu mogli da bilo šta protiv njega preduzmu.

Od susreta sa Onim, Grozdu su vrele noći dražile i nesanicom iscrpljivale. Ponovo je svu obuzeo njegov oštar i divlji miris. Vrelinom se izgovarajući odmicala se od usnulog muža, sklanjala njegove ruke sa sebe. On je bio anđeo, sklanjala se da ga svojim mislima nečistim i grešnim ne dotakne.

Svake je noći sve jače šumeo i brže strujao nagovor koji je iz krvi njene dolazio glasom nasleđa. Kao kletva je do nje stizao usud njene babe koja je od kuće bila odbegla i dve godine avaza od sebe davala nije. Kažu, kad se vratila, bez ikakvog prtljaga, ali sa niskom dukata oko vrata, njenih i đavoljih, i crnom nekom prazninom u očima kao da je tamo negde dušu svoju kroz njih istočila, samo je ćutke sela uz muža. On je ništa nije pitao. Toliko je voleo.

I dalje lepa, samo nekako utihla da je bilo hladno u oči je pogledati, posle se baba Grozdina molitvama Bogu i crkvi okrenula.

Dukate sa njenog vrata niko više nikada video nije, niti je ko smeo da joj šta o tome pomene.

Mučena silinom krvi svoje, kao grehom nasleđenim kažnjena, Grozda je žudnju gušila strahom od sebe same.

Koliko se sklanjala od Ljubisava, toliko ga je potom mahnito grlila, upijajući se u mraku u njegove oči nebeske lepote, a ugasle.

Nije imala kuda da pobegne.

* * *

Pored Ljubisava je na krevetu ostala praznina, kao rana otvorena između njegovih ruku polusklopljenih kojima je samo sopstveni san obuhvatao.

Kad je ušla u vodenicu, Onaj joj je prišao bez reči. Samo se sklopio oko nje.

Posle je gledala oko sebe, ne prepoznajući to mesto gde je jednom potražila utočište. Sve je promenio, uredio. Pokazala mu je rukom obnaženom i slatkom od ugriza njegovih vučijih zuba, na zrak mesečeve svetlosti koji je odnekud sa tavanice probijao.

“To je od onda još kad je grom u vodenicu udario. I to ću da popravim, trebalo je i do sad, pa eto, sve mi se nešto nije dalo”, odgovorio je.

U zoru, pre nego je otišla, izvadila je iz pojasa iglu i konac i na iznošenoj košulji ušila mu davno otkinuto dugme koje je pronašao u vodenici. Košulju njenu, u koju je dugme zamotala, nije joj vratio. Pod uzglavljem je svojim držao.

Sutradan, Ljubisav se sapleo o sopstvene noge i pao udarivši glavom o prag kućni.

I progledao.

“Dešava se da fizička trauma povrati vid”, rekli su lekari. I još mnogo drugih pametnih i uverljivih reči. Kažu, tek im je sada sve jasno postalo oko slepila njegovog, i uzrok i ozdravljenje. Ali, od svega što su objašnjavali bilo je važnije to da je Ljubisav opet očima svojim svet beli gledao.

Grozda je danima potom sa velikim strahom prilazila ogledalu, bojeći se da će u njemu videti lice ponovo okoštalo i potamnelo. Prelazila je rukama preko svojih mišica, oblih i glatkih, preko usana drhtavih i punih. Ogledalo je brisalo razloge za strah. Njena je lepota ostala netaknuta.

Pomućenih osećanja, čula uznemirenih, uplašena i zbunjena, Grozda se u vodenicu više nije vratila. Sem jednom kad je kao u bunilu, do samog prozora došla, bez namere da uđe.

Opet je mesečina svetlela kao one noći. U vodenici je, negde odozgo, zrak svetlosti padao na sveže prekopanu zemlju. Iz rupe koja je u podu zjapila, polako odloživši ašov, Onaj je izvadio metalnu kutiju i dugo je i pažljivo zagledao. Zatim je otvorio a bljesak iz nje mu je obasjao lice.

Pobegla je. Do zore je hodala okolo drhteći od onoga što je u vodenici zatekla. Pred jutro se, još uvek ledenom drhtavicom obuzeta, uvukla u krevet pored Ljubisava koji je spavao snom nedužnog. Ili se tako činilo.

Ujutru se selom brže nego požar u vrelom danu sušnog leta pronela vest da je blago nađeno. Krenuvši da vrata otključa, crkvenjak je pred portom spazio blatnjavi kovčežić. Da li je šta u njemu nedostajalo, niko nije mogao da kaže. Bio je tu i bio je gotovo pun.

Vratili su ga u crkvu. Crkvenjak je na svoju dušu brigu o njemu preuzeo dok novi pop u selo ne dođe.

Odbeglog popa uhvatili su u drugom srezu, gde je obrijane brade pokušao da proda jedan krst zlatni. Kaže, blago je u staru vodenicu zakopao čim je došao u selo, da ne bi ko blaga radi crkvu poharao i oskrnavio. Ljudi su pak govorili da je blago sklonio i čekao priliku da zajedno s njim iz zemlje pobegne.

Od kako se blago pronašlo Onoga iz vodenice niko više nije video.

Kako je blago u crkvu vraćeno tako se nebo naoblačilo.

Kiša, danima već najavljivana, počela je kad su prvi glasi stigli da je pop uhvaćen.

Žene su plakale i krstile se. Deca su veselo cičala pod udarima blagotvornih kapi. Rasušena zemlja otvarala je svaku poru da u sebe život upije. Trogodišnja suša bila je okončana pljuskom, uz snažnu grmljavinu i svetleće zmije koje su parale nebo.

Sledećih dana zemlja se napojila, uskoro se i trava zazelenela, povukle se muve i skakavci, ljudi uspravili glave, izbistrili pogled.

Glas se proneo da je i vodenica, obiljem vode pokrenuta, ponovo proradila. Kamen je vodenični opet bio na svome mestu, stvorivši se niotkuda kao što je i nestao bio netragom.

Grozda se u sebe zatvorila i pred Ljubisavom pogled sklanjala. Teže od greha mučila je žudnja za Onim i često bi put daljina pogledom i mislima bludela.

Ljubisav ili ništa znao nije ili se gradio da ne zna. Ona ga je i dalje volela i to mu je bilo dovoljno.

Rastrzana unutar sebe same, i sobom sputana, Grozda opet nije imala kud da pobegne.

I opet u vodenicu. A ispred vodenice, kao da je ovog trena, njoj u susret o granu starog drveta bila okačena, šarenela se bluza. Ista koju je Onaj pod uzglavljem držao.

Oprala je bluzu u viru ispod točka vodeničnog, pa je rukama, toplim od žara unutrašnjeg, ledenu vodu zahvatala i niz telo svoje slivala. Mokru je kosu u vitice splela. Bluzu je na suncu osušila i obukla.

Očišćena i slobodna propustila je vetar kroz pazuho i obnažila kolena dva puta suknju u pojasu preklopivši. Pronašla je Ljubisava na livadi, uočila ga i prepoznala iz daleka po mišicama golim i vlažnim koje su se ljeskale na suncu, i zavela ga odmah tu, ispod svežeg otkosa.

Sledeće godine rodila je dete plavih, anđeoskih očiju. Kad su mu nikli zubi, počeli su da se vučje ukrštaju. Jer, istina je kao voda podzemna, uvek negde izbije.

Jedne noći, Grozda je odvela dete u vodenicu, i ostavila ga na mestu onom gde je mesečina prodirala kroz prolaz davno još gromom otvoren. Zahvatila je hladnu vodu ispod točka vodeničnog i okupala ga.

Znala je da će mu i tako očišćenom, zubi ukršteni ostati, ali da bar ono divlje i vučije iz osmeha njegovog u vodenici ostane.

Vraćajući se kući pred zoru, sa sinom u naručju, Grozda je pazila kuda nogom staje da na čini kakve rosne pre sunca ne nagazi. Sa prvim se rumenilom utrkujući brzo je odmicala put doma. Noga je stupala za pogledom a misao ispred oboje.

Tako zaneta, nije primetila zlatnik koji se, od kako je još iz vodenice izašla, povremenim bljeskom javljao iz čvrsto stisnute ručice detetove.

 

Copyright © by Stevana Sremac & Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.

Nazad