DANIJELA KAMBASKOVIĆ SAWERS

Rođena u Beogradu 1971. godine, gde je odrasla, naučila engleski, naučila sebe i završila sve škole osim poslednje.
Živela u zemlji i pet raznih inostranstava.
Piše sve što mrda. Piše i ono što ne mrda.
Uspesi:
Preselila se na kraj sveta zbog ljubavi.
Nakon deset godina, još je na kraju sveta, iako ga još uvek doživljava kao kraj sveta.
Objavila je niz naučnih članaka u raznoraznim časopisima za svetske akademske zagubljenike u prostoru i vremenu.
Objavila jednu zbirku poezije i napisala drugu koja čeka. Osmislila je i treću, ali nikako da je napiše.
Piše priče, ali pošto su one svetle, za razliku od poezije koja je tamna, duže se peru u glavi (pretpranje) i na papiru (pranje).
Predala doktorat iz oblasti sonetnih venaca renesanse na Macquarie univerzitetu u Sidneju. U radno vreme radi za novac u australijskom ministarstvu obrazovanja, a u slobodno kao on-line predavač renesansne engleske književnosti na Macquarie univerzitetu.
Peva kad god je puste.
Redovno čisti kuću i hrani ukućane.
Regionalni urednik Balkanskog književnog glasnika za Australiju i Pacifik.
 

 

Najbolji

Najbolji čovek najbolje radi
Kada se novac krije. Pod listom preti
Debelim rovom još debljoj gladi.
Kad nje se najbolji žalobno seti

pređe na recepte starog kova
u podne rado, uveče teško.
Jednoga dana lova do krova
doći će, slučajno, planski il' greškom,

Kupiti vreme. Najskuplje krzno
plavetne kune sa severnog pola
kojih je samo šest al' se kriju

tamo gde čuči Taj Što Se Drzno
da krade vreme. Kao škola
kad raspust prođe. Rime ga biju.

(Napisano za devet minuta)


Božić

Ne gnjavi, stari. Pusti me kući
Neka me jeza prođe. Priđi mi sutra
Il' onda, kad bude trebalo vući, tući
prasiće, debele, roze, te što unutra

skakuću tužni. U ponoć nožić
me seče, prst mrda. Očaj me hvata.
Pusti da radim. Kakav te božić
spopao, gluposti. Sa šestog sprata

Skočiću odmah, ako ne budeš dobar.
Ništa ne pričaj, ćuti, pusti mi glavu
da klima kao što klima. Neka tu stoji

U ćošku prase, i nek me gleda modar
pingvin, tihim, staklenim okom što plavu
nebesku kredu čuva da njom me kroji.

(Napisano za šest minuta)


Laku noć

Laka ti noć. Nek predvidi neko drugi
Koja je najbolja zvezda. Neka se torta
Oko ose zavrti, oblo otklizi po dugi.
Ja više neću da mislim. Misleća sorta

Lošije spava. Nema mira dok noćni
pufnasti svici ne reše kući pod kapke.
Želim daleko. Poljupci sutra biće mi sočni
ako sad dođe mrak. I ako majušne papke

plahe smirim što topću mi u glavi.
Laka ti noć. Nek razmotri neko bolji
kakve je boje znanje. Neka zatitra

smiraj. Voljno mislima, snazi i volji.
Laku noć. Budi sad tih. Nek se zaplavi
uteha neka tiha, brza i bistra.

(Napisano za deset minuta)


Svaka budala

Svaka budala može da piše sonete.
Ako joj, naravno, dođe muka od dana
bez prozora, bez kartice i monete
za krila od pera anđela, vrana,

kakadua, petla i flaminga,
ako joj treba pene, strepnje i čipke,
buke aviona, Plasida Dominga
i usisivača žene za čišćenje. Pružiš pipke

I sonet se odmah izbulazni sam,
Za pet minuta. Mećava snega
tutnji u kutiji slasti. Doći će vreme

Da shvatis da to je lako. Truda ni gram
ne treba. Što znaju i Petrarka s brega
I Šekspir što pod stolom spava. Sonet piše se sam.

(Napisano za pet minuta)

 

Copyright © by Danijela Kambasković Sawers & Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.

Nazad