DRAGANA NIKOLIĆ

Likovni urednik Balkanskog književnog glasnika.
Potpuniju biografiju možete pogledati ovde.
Kontakt
 

 

SITNICE

(opravdanje)

Ja, ti i svi savremeni parovi

Mi smo bili more
Kaže
Kaže on tako svašta
Pa posle zaboravlja
Svašta proročki
Svašta nešto lepo i mudro
A kad ja to ponovim kasnije
On će Baš si to dobro rekla
Ali to si mi ti rekao
Sećaš se

Mi smo bili more

On ni ne zna

Izgovara-zaboravlja
A zašto se ja sećam

Čije su sad to reči
Koje pamtim i zapisujem
A on odriče, razdeljuje, poklanja

Nisam ja Vuk Karadžić a on Filip Višnjić
Nisam ja pesnik, on je.
Nismo mi par, mada se držimo za ruke.
Nije ni važno.

Kad se vidimo vidimo se.
Ni ne znam šta znači 'godišnjica'
Datum kad smo se smuvali
Kad šta

Hoćemo li ovako da se mazimo i sa devedeset, upita tako,
I već nas zamišljam kao stare
I kako i dalje prislanjam obraz uz njegov
Da se gnjavimo, mazno otegne
Da sovimo
Da se dodirujemo nosevima, pokazujem
I da izmišljamo kao da su nam spojeni laktovi i ruke pa ne možemo da se odvojimo i igramo tako i okrećemo ruke savršeno sinhronizovani kao da smo vežbali godinama
Nikad ni sa kim nisam mogao ovako
Ni sa svojm sparing partnerom
Niko nema takav osećaj
Ni ja nisam ni sa kim ovako
Plesala kao da plivam kao da letim kao da sanjam

I uvek drum'n'bass,
Mračni i zagušljivi klubovi. Po podrumima i katakombama.
Gužva.
Dredovi i drveni nakit, perle, džombaste patike, klaj-klaj hod
Majice sa natpisima masturbation is not a crime,
Majice sa bodhisattvama, mrežaste majice
Guarana i tablete,
Pirsovane cure staklastih usana i androgeni dečaci

Pokazuje mi kako da pravim osmice kukovima
Šapne kako bi mi jezikom podigao spalu bretelu brushaltera
ali to bi bilo previše ovde, osmehne se bezobrazno
I samo dlanom klizne nagore uz moju ruku
I popravi sve
I oooh
Savršeno!

S njim sam
Duga
Most
Polumesec
Svila
Vodoskok

S njim samo

Dok me drži oko struka,
Izvijem se naglo unazad, iznenadim ga
I dok mi se stomak zateže i podrhtava

Znam da će me zadržati.

Sasvim se prepustim
Ljuljam
Klatim

Gledam naopačke i smejem se jer sam srećna

Samo čujem
Ritam
Damara u nama
Udara
Ritam naših priljubljenih srca
Paganski instinkt pokreta
(Da li on zna?
Upravo mi objašnjava slobodan stih)
I mogu da razdvojim jedan zvuk od drugog
Dram od bejsa,
I da ih pratim zasebno
Da ih rasklapam, da ulazim
I igram se unutra,
Budemo zvuci u nekoj drugoj dimenziji
Tonemo
Pulsiramo
Klizimo

Ekstaza.
Ritam je ekstaza.

A ja sam potpuno strejt.

Volim to, da mi popravlja kaiš torbe kad spadne s ramena
Ili bretelu
On to tako nehajno uradi
Dok hodamo
Namešta mi tašnu

Prekrasno je

Taj osećaj

Sitnica.

Nikad mu nisam rekla

Meni beskrajno važno
Nezamenljivo

Ume sa ženama
Šta da mu radim

Ili kad me uhvati za petu
i unutrašnji deo stopala
kao dugme za moj vrhunac

igramo se lekara
ili izvodimo pantomimu
kao spontanu psiho-terapiju,
oslobađanje od moje nezadovoljene sujete, potajne želje da dominiram, da kažem 'moj';
odapinjem strelu, probadam ga, i onda je čupam iz njegovih leđa,
palim auto i dajem gas, okrećem volan i gazim ga
on pada pod točkove, kotrlja se i oživljava.
Upredamo se i glumimo snop DNKa
Sve mi dopušta
Svaku improvizaciju razume bez reči.
Prati.

I ne znam odakle to
Možda njegova podsvest
Jer se kasnije ne seća
Ma jel on lud
Jesam li ja
Pa dobro, onda ga neću staviti u fusnotu
Staviću copyright

I onda tako odjednom se
Seti kako smo se upoznali
Stavio je zvezdicu pored mog imena u mobilnom
Kad mi je upisivao broj
I pričao je mnogo
On uvek priča mnogo
Te večeri smo se znali već hiljadama godina

Svaku reč mi pruža iskonsku
Opipljivu, kao jabuku, bombonu za grlo
Vraća joj značenje, čistotu

Učim ponovo da govorim

I uvek kasni
Zakasnio je na moju izložbu
(Ali se pojavio kasnije sa najlepšim osmehom umesto izvinjenja, u crvenoj lacosta majici,
gazeći gipko i samouvereno kao panter,
i uvek mi pada na pamet ona Dimitrijo, sine Mitre kako majka grdi sina što ne vidi da ga žena vara, a on kaže ako majke, ako majke, barem je ubava...
ma šta me briga gde je bio.
ne pitam ništa.
nasmešim se i poljubim ga
I svi se čude
Kako možeš s njim kad je neodgovoran ili ja to ne bih dopustila
Ma čudim se ja tim ribama sa kojima je bio.
Nasmejem se i kao, ups, bacila sam ponos negde usput, ko žvaku,
izgubila sam ego, zaboravila ga
kao prtljag na nekoj od stanica
nasmejem se opet i kažem
nije me sramota što volim
I takvog ga oću, majko
I nema tu ko je šta zaslužio
Ti me kapiraš, to je sve što će reći,
I neće pitati gde sam bila
Neće tražiti ništa
Uzeće me za ruku i samo ćemo krenuti...
I oprostite na ovim digresijama,
pišem kao što on govori
rasplinuto, opširno)

Tog jutra upoznao se sa mojim roditeljima.

Na prepad.
Na brzinu smo se obukli, još mamurni i neispavani
Just be cool kaže mi dok otvaram vrata i kez
Čujemo se
Zvaću te
A nikad ne zove.
A što ne ostade taj dečko? Što pobeže tako?
Ah, mama...
Što nećeš ništa da jedeš, ajde uzmi pitu, uzmi kolače.
Ne jede mi se...
I mene majka sažaljeva ko Mitra
Pa nek se ona sekira ako nema druga posla
Ja neću

Neću ulogu žrtve
To je tako dosadno

Razmenim se u sitniš
I ništa ne ištem

I znam da je ovo važno,
Važnije meni nego njemu
I znam,
Učim da volim

I ne znaju oni

On mi je pokvario igračku koja se zove bol

I sve što se u jednoj vezi gradi mesecima, godinama, uporno i svakodnevno,
te emocije i ta ljubav, suptilna građevina od pređe i mesečine, svakog dana ciglicu po ciglicu, strpljivo, stepenik po stepenik, dok ne izgrade čvrstu i stabilnu tvrđavicu
Mi imamo u jednoj noći.

U jednoj noći je sagradimo i dignemo u vazduh ujutru.

Te naše magične krhke kule od karata,

Naši čardaci. Naše ploveće kuće.

(Ko će ih se setiti
Ako ne ja.
Ako ne ja.)

Eksplozija-amnezija od koje se posle mesecima oporavljam. Bljesak munje
Koji za trenutak osvetli nebo i potone u mrak. I ništa. I ništa.
Ekstremni sport. Ekstremne emocije.

Pobegli smo mi od svojih kuća odavno smo
Skitnice.

Al kad me zagrli, ja znam,

Tu je ceo svet,

Tu mi je dom.

Comfort to the soul

I ako bi posle
šaptao neko
Da sve što mi je ikada reko
Bila je...

Ja bi ga udarila.

 

Copyright © by Dragana Nikolić & Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.

Nazad