DUŠAN M. ADSKI

 
 


PROZNO-POETSKA JEDNOSTAVNOST PROTKANA EDUKATIVNOŠĆU
Dejvid Dž. Lanu: Haiđin, 2007. Prevod: Saša Važić


Danas je haiku poezija kod nas i u svetu priznata i prepoznatljiva književna forma. I oni književni časopisi, koji su dugo izbegavali da objavljuju ovu vrstu poezije, sada joj ustupaju svoj prostor. Nepobitno je, haiku poeziju pišu mnogi, od priznatih književnika do domaćica. To ne znači da su i svi stvaraoci dovoljno upoznati sa zahtevima i (ne)pisanim pravilima ove najkraće ali ne i najlakše forme. Roman ‘’Haiđin’’ treba preporučiti onima koji se na bilo koji način zanimaju za haiku poeziju.

Pored mnogih, navedimo jedan citat, jedan valjan razlog iz ovog zanimljivog romana:
Sada kada je išao svojim haiku putem, iksušavajući život u svim njegovim mnogobrojnim, čudnovatnim dubinama, odlučio je da iskoristi svu poetsku pomoć do koje može da dođe. Stoga je posetio Pesnika u Belom u njegovoj kolibi u vrbaku samo nekoliko dana nakon što je Mido kremiran.
Uz šoljice vrelog čaja, zapodenu se razgovor.
- Učitelj Šolja Čaja me je učio, Širo, više delom nego rečima: život je haiku, haiku je
život. A nema prostog načina da se posmatra ni jedno ni drugo. Pa ako su oba nedokučiva, na kraju krajeva, zar nismo uvek osuđeni da grebemo samo po površini?


Dejvid Dž. Lanu je profesor engleskog jezika i svetske književnosti, prevodilac haikua sa japanskog jezika i pisac ’’haiku romana’’. Više puta je boravio u Japanu, petanest godina je posvetio pisanju kritičkih analiza, bio je jedan od direktora Svetske haiku asocijacije, što ga samo preporučuje kao dobrog poznavaoca tematike kojom se roman bavi.

Pojavljivanje prevoda je došlo u pravo vreme: haiku se sve više piše ali je mali broj haiku pesnika odista upućeno u zahtevnost ove pesničke forme. Zato se pored prozno-poetskog izraza mora naglasiti i neporiciva edukativnost romana.

Autor romana s umećem uplivava u vreme i prostor, ništa ne naglašavajući, ništa ne nadomeštajući, neposredno ulazeći i izlazeći iz vremena i prostora, tradicionalnog i savremenog.

Veoma dobar prevod omogućava čitaocu da pouzdano sagleda suštinu haikua. Prevodilac je i sam haiđin. Pored tog bitnog podataka, Saša Važić je i prevodilac mnogih zapaženih tekstova koji su znatiželjnike upućivali na pravi put, to jest kako se stiže do haiku majstorstva. Zahvaljujući tim prevodima, mnogi su naši autori dobijali najveća priznanja u Japanu, Evropi i Americi.

Saša Važić nije samo besprekorno obavila svoj posao prevodioca, ona je takođe na veoma jezgrovit način preporučila roman čitaocima: Dejvid Dž. Lanu nas vodi kroz skoro bajkovite predele starog Japana, ali i savremenog Nju Orleansa i Tokija. Kombinujući različite vremenske i prostorne perspektive, autor metanarativnim postupkom paralelno vodi priču na tri pripovedna nivoa. Prvi čine odlomci iz dnevnika jednog od junaka, Zubonje, druga se tiče romana koji piše sam pripovedač, a treći zahvata fiktivno stvarni svet u kome pripovedač živi. Tako upoznajmeo japansku filozofiju, način na koji Japanci žive, kao i način na koji oni shvataju i doživljavaju suštinu i lepotu života. Istovremeno, čitalac dolazi do saznanja o važnim pitanjima vlastite egzistencije, gde god da živi. Odakle god da krene i gde god da se nađe, spoznaje samog sebe.
Jednostavan i topao stil, zanimljivost pripovedanja i oštroumnost pripovedača čine ovaj roman inventivnim i duhovitim.

Posle čitanja romana ’’Haiđin’’ ostaje nam jedino da se složimo s iskrenim i preciznim zapažanjem Saše Važić. Roman je odista spoj jednostavnog, produhovljenog, višeznačno čujnog i višeslojno doživljajnog. Pisan je u vreme opšte ljudske jurnjave, a napisan je s takvom mirnoćom i postojanošću da je greh ne pročitati ga. Haiđin Zubonja traži sebe, svoj trenutak u nizu prolaznosti. Koji je trenutak njegov, nije lako odabrati i zapisati. Češće je taj trenutak neuhvatljiv nego uhavtljiv i pored izoštrenih čula i jake želje da se udovolji učitelju, kasnije, sebi samom. Veoma dobra poruka i pouka svim haiku stvaraocima – haiku poeziju ne treba olako shvatati.

Tamo gde je Zubonja video samo nesnosnu gamad koju je trebalo zgnječiti, Šolja Čaja je nalazio pravu suštinu poezije: čitavu sliku, ništa van slike što je ’ stvara’’.

Ovaj tekst je melem za svagdanicu punu stresova, rana i ranica. Glavni likovi romana ne žude za materjalnim već duhovnim bogastvom, ponekad su spremni svega da se odreknu radi pravog haiku stiha.

Zubonji se posrećilo, njegova haiku knjižica ga je proslavila, čak i petogodišnji dečak recituje njegove stihove. Još na prvoj stranici susrećemo se sa rečenicom koja objašnjava suštinu pesništva koje se ne ustručava da uči, koje priznaje kolektivno stvaralaštvo, koje je okrenuto čulima: Posmatraćemo. Slušaćemo. Možda ćemo naučiti. Ovo svima treba
predočiti, a ne samo haiku pesnicima, baš danas kad isključivost dominira na svim kontinentima.

Neko je rekao: Onaj ko nešto dodaje istini, smanjuje je. Za haiku poeziju, verodostojnost trenutka je itekako bitna. Svaka konstrukcija stiha pesnika udaljava od suštine haiku pesništva. Roman ’’Haiđin’’, pored zanimljivog narativnog postupka, neupućene upućuje u haiku pesništvo a upućunima otkriva sve tajne kako se stiže do najboljih stihova. Roman takođe karekterišu: osobena poetizacija, zvuk, boja, mnogo toplih slika i pozitivnih vibracija.

To dolazi otuda što je pred nama roman koji govori o haiku poeziji ali i o detinjstvu, odrastanju, (ne)uzvraćenim ljubavima, zavičaju, snovima i javi. Kako su haiđini glavni likovi u romanu, iskrenost je bila neizbežna, a gde ima iskrenosti, ima i one prave ljudske topline. Pisana reč omogućava autoru da sve to na oseben način ponudi čitaocu, što je Dejvid Dž. Lanu maksimalno umeo da iskoristi. I još jednom, zahvaljujući autoru i briljantnom prevodu, ovaj roman treba pročitati, bilo da vas interesuje haiku poezija ili lepa pisana reč.

 

Copyright © by Dušan M. Adski & Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.

Nazad